Сан (Војислав Илић)
Сан
| Сан Писац: Војислав Илић |
Хладна јесен магле свија
- Пољем зеленим,
Сунце трепти, сунце сија
- Зраком леденим.
На огњишту пламен лиже
- Камен студени,
И у куту слике ниже
- Мртве јесени.
Хладном кишом овлажене
- Ћуте равнице
И ја склопих уморене
- Своје зенице.
Сневао сам премалеће,
- Снове шарене,
Бистар поток, шарно цвеће,
- Руже румене.
Сури орли узлетају
- Горском висином,
А потоци беласкају
- Цветном долином.
Свет изумро. Никог нема,
- Да ме поздрави,
Кô да цели живот дрема,
- Живот убави!
Сањалачки гора брују,
- А по странама
Наранџа се стидно руји
- Међу гранама.
Ја запитах украј мене
- Поток, ружице:
„Где су људи? Где су жене?
- Камо дечице?“
А ружице ћеретају
- С благим лахором,
И потоци жуберкају
- Тајним жубором:
„Место људи, што их змија
- Од нас одроди,
Лепши свет ће да засија,
- Бољи народи.“
Моју душу туга узе
- С такве новости,
Али моје беху сузе,
- Сузе радости.
А када је, пун милине,
- Санак минуо,
Блед, магловит, са висине
- Дан је синуо.
И окисли врапци мали,
- Пуни жагора,
Гласно су се церекали
- Поред прозора.
фебруар, 1883
Извори
уреди- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 206-208, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|