San Kraljevića Marka/9
UGLED 2
Stanoje Glavaš i jedan seljak. (Vode jednoga pustinjika oslepljena).
PUSTINjIK:
Ostavite me da umrem; našto živeti u ovakvom jadu?
SELjAK:
Nemoj, oče, molitva je tvoja nužna za narod.
PUSTINjIK:
Ah, molitva, molitva! Posadite me gde da sednem, da me tuga ne obori zemlji.
(Seljak i Glavaš posade ga na jedan panj).
STARAC (priđe k pustinjiku i poljubi ga u ruku):
Jednu još utehu imamo: da ćemo na drugome svetu uživati mir i pokoj. — Blagoslovi, oče!
PUSTINjIK:
Bog neka blagoslovi svakoga, koji se njemu krepko moli, a ja — oprosti meni, Bože, grešnom!
STARAC (seljaku):
Je li nova kakva nevolja?
SELjAK:
Beda je prevršila meru, jer nam i u svetinje dira.
STARAC (uzdahne):
Ej, Bože, Bože!
SELjAK:
Trpeo je narod dosta, podnosio je muke i nevolje, ali do ovoga nije došlo, već ako onda, kad smo pali na Kosovu, ili kad nam gradove prvi put pootimaše. Otac Sofronije moljaše se Bogu i mi se oko njega skupili sa skrušenim srcem, da nam Bog daruje sile podnositi, zulum i nevolju; al' eto ti tri seiza, koji taki počnu, kako smo klečali, čas jednog, čas drugog zadirkivati. Ljudi kukavni nisu smeli reči prosloviti, dok jedan od njih ne izvadi handžar i stane svetiteljima bosti oči. Gnjev i negodovanje promili nam kroz žile i Janko Gagić počne ga moliti da nam u zakon ne dira. Ali na jedan mah dopadnu još dvojica, i Janko mrtav padne! Narod se prestravi i okameni, a oni pritrče ocu Sofroniju...
PUSTINjIK:
Nemoj dalje! Bože, oprosti meni grešnom!
SELjAK:
Oni izbodu njemu oči, i Bog zna šta bi bilo od nas sviju, da nije Glavaš srećom naiš'o i zlikovce koje poubijao, koje rasterao, te nas tako izbavio.
STARAC:
Ej, Bože, ej, Bože! Ja sam mislio da je moja nesreća velika, a kakva je ovo?
GLAVAŠ:
Jeste, braćo, gde god dođem, svuda nailazim na nevolju. Sam ne znam, gde je zlo veće. Koliko mogu činim, i ne mogu dovoljno da naodbranjujem.
SELjAK:
Da čovek nije samovidac, ne bi mog'o verovati šta se koje šta čini. Nema kuće koja nije kakvu nesreću pretrpela.
STARAC:
O, bedni narode!
PUSTINjIK:
Bedni i prebedni! Bog neka se smiluje na nas grešne, i nevolju našu utiša!
STARAC:
Bog neka se jedanput smiluje!
(Svi kleknu, i dete).
HOR:
Ti, koji si silnim izustio slovom:
Svet da bude večni, i postade svetlost:
Reci da se bedno oslobodi Srpstvo,
I prestane gorko sužanstvo i ropstvo!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|