Сан Краљевића Марка/10
УГЛЕД 3
Црни Ђорђе, Јанко Катић, Васа Чарапић и још неки сељаци. Пређашњи.
ЂОРЂЕ:
Не, Србине, трпет' не можемо,
Да се таква насилија чине,
Да с' у пропаст сасвим народ рине,
Да му нигде нема спасенија!
Ко сме рећи шта ће доживети,
Каква њега сутра чека напаст,
Кол'когуба јест беда и пропаст,
Која свима са ужасом прети?
Људе секу, ситну робе децу,
Девојке нам бесчасте и жене,
Светиње су наше погажене,
Нигде мира, нигде прибежишта.
Нит' се имаш коме потужити,
Разма једном Богу свемогућем,
Којега је вековечни закон:
„Брани себе, кад те напаст стегне"!
(Ватрено).
Кад ја бијах голобрадо момче,
Три сам главе насилничке смрск'о,
Мојом руком зликовце потук'о,
Кој' за права људска не знадоше.
Сад да гледам свакојака чуда?
Да мој народ муке трпи свуда?
Пробуд'те се, браћо моја драга!
Опримо се против општег врага!
ПУСТИЊИК:
Ко је ово што те свете речи тако умилно проговара?
ГЛАВАШ:
То је Ђорђе, из Тополе, Маричин син, коју је народ због одважности називао катаном. Ево видиш, и син јој је јунак!
ПУСТИЊИК:
Бог нека га благослови, али мени није познат.
ГЛАВАШ:
Он је у Немачкој служио као војник, а научио вештину како треба рат водити.
ПУСТИЊИК:
Па зашто не гледа што за народ? — Јуначе, о јуначе, с тим лепим пламеном у прсима!
ЂОРЂЕ:
Ево ме, служитељу Божји! Шта захтеваш од мене?
ПУСТИЊИК:
Теби је жао што народ страда?
ЂОРЂЕ:
Жао? То није никаква реч, срце ми се цепа, хоће у прсима да пукне од туге. Шта, браћо?
Четири стотине година трпише наши и канда се од четири стотине година сабраше муке у један скуп да нам земљу гњече. Камо Србина који није зло какво претрпео од баша и кападахија? У Београду седе четири дахије, четири крвожедна вука, и сваки од њих особити измишљава начин како ће народ глобити и упропашћавати.
СЕЉАК:
Даће Бог боље. Ено су позвати кметови да се разговоре како ће се људма помоћи.
ЂОРЂЕ:
Помоћи? Јадниче! — Како ће се народ упропастити, том се сада ради! Питајте Чарапића где
му је брат? Ко је њима поверовао и у град отиш'о, тога су погубили.
МНОГИ:
Погубили?
ЂОРЂЕ:
Где је смирени архимандрит Рувим? У кули Небојши убијен је, почем су му најпре усијаним кљештама живом месо кидали. Где је кнез Алекса Ненадовић, кнез Палалија, Рајица, кнез Теофан, и многе друге старешине и свештеници? Сви су поубијани.
СТАРАЦ:
О, Боже, Боже!
ЂОРЂЕ:
Ал' тако је, Србин треба да остане без главе; да се никоме потужити не може, него да ћути, да трпи и врат подлаже јарму и смрти без икакве надежде. Чусте ли за лажљиви ферман?
ГЛАВАШ:
Какав ферман?
ЂОРЂЕ:
Да се сва раја истреби и покоље. До тога је злоћа дошла, да је и царско име злоупотребљавати почела; а ви знате како је милостиво цар нашу молбу примио и шта је дахијама писао и заповедио; јер цар неће да се народ тако удручава. Којекуде! Ко има
уши, нека чује и нека се помаже; еко, пред мојом кућом леже мртви насилници, који су дошли били да ме убију.
ГЛАВАШ:
И тебе да убију?
ЂОРЂЕ:
Мени више нема станка код куће. Станоје, прими ме у твоју чету; као прост хајдук хоћу да браним и избављам колико могу, кад нам се друкчије не да.
ГЛАВАШ:
Ако је до тога дошло, ево ти мога поглаварства, јер те ја признајем за бољега јунака од мене.
СТАРАЦ:
Немој, Ђорђе, нас тако остављати!
ЂОРЂЕ:
Хоћеш да погинем као баба? Вере ми, тога бити неће!
ЧАРАПИЋ:
Право, Ђорђе, кажеш; кад се друкчије не може, а ми ћемо у шуму, тако да покајем мога брата
Марка.
КАТИЋ:
У шуму, браћо, па се спремајмо; ако нам погину деца и жене, и тако нисмо од њих господари.
ЂОРЂЕ:
Где се чује запевка родитеља за децом рођеном, где се чује писка деце за оцем ил' мајком, где се насиља скотског необузданост покаже: ту ћемо ми стрели подобно са планина наших слетети, казнити својевољство, бранити невиност.
ПУСТИЊИК:
Ђорђе!
ЂОРЂЕ:
Чујем, оче!
ПУСТИЊИК:
Бог те чуо и његови угодници. Хоћеш ли у целој земљи бити с твојом четом?
ЂОРЂЕ:
Колико узмогу, гледаћу да доспем свуда. Чета моја нека се зове: Слобода Србије.
ПУСТИЊИК:
Лепо, сине српски, али кад ти будеш у Крајини, шта ће чинити Мачва, шта л' ће радити
Шумадија, кад се Колубари окренеш?
ЂОРЂЕ (спусти главу):
То је истина, али кад друге нема помоћи!
ПУСТИЊИК:
Синови Израиљеви застењали су од муке и угњетења и њин вопл допираше до престола небеснога. Тада јави се на гори Хориву, у купини незгарајемој, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. И рече Бог Мојсеју: „Видех озлобљеније људи моји, и вопл њин услишах. Иди и избави људе моје!" — Ђорђе, овај глас правде и благости Божије јавља се и теби!
ЂОРЂЕ:
Ко сам ја да се један одапрем противу толике силе?
ПУСТИЊИК:
Отвјешта Бог Мојсеју и рече: ја ћу бити с тобом и, простревши руку моју, поразићу непријатеље свима чудесима мојима.
ЂОРЂЕ:
Велики је Бог и силна су дела његова, али ја се не уздам да ћу сам сломити моћи беснило насилника.
ПУСТИЊИК:
Зар си ти један Србин? Зар није земља наша отхранила више синова који ће бранити и избављати? Шта, браћо, умире се свакојако, од насиља више, него од своје смрти; па кад се мре, зашто не мрете као људи на бојишту, јуначки, него као слабомоћна деца?
ЂОРЂЕ:
Којекуде! Тако је.
ПУСТИЊИК:
Погледајте на мене, стара и убијена, и баците поглед на родбину вашу! Мени су светлост
очију одузели, највећи дар неба што човек на свету ужива. Ја нећу више јаркога сунца видети, али ни несрећу гледати нећу, која је српски род притисла, неће мене више дивота природе увесељавати, ал' неће ни поглед беде, која браћу моју постиже, поражавати
и убијати. Још које време, па ће вечити мрак наићи на мене, а моја браћа?
ЂОРЂЕ:
Чујете ли, јунаци? Па ћутимо!
КАТИЋ:
Али смо ми шака људи, без оружја, без справе.
ПУСТИЊИК:
Бог је силу фараонову водом засуо, Бог је малог Давида над Голиатом узвисио, Бог је воду
из камена дао и ману с неба послао.
ЂОРЂЕ:
Јер је крепак и милостив Бог, неће вечну пропаст Србину. Ја сам први дао знак боју и морам
да продужим. Што ћемо се срамно крити по гудурама и пештерама, а народ остављати да пропада и гине? Боље на среду, грудма у груди, па што Бог да и добра срећа наша!
СТАРАЦ:
Узми мене, Ђорђе, са собом; ја сам стар, изгруван и испребијан од насилних баша, али ће ми
очајање силе улити да покајем сина мојега Велимира и моју Милицу; а ви, који сте млади, бежите у шуме, ако вам подноси образ.
ЂОРЂЕ:
Шта ти мислиш, Станоје?
ГЛАВАШ:
Ти знаш да се ја смрти нисам плашио.
ЂОРЂЕ:
Име је Главашево познато. Што си досад као хајдук чинио, чини одсад као војник отечества.
ГЛАВАШ:
Ја сам готов.
ЂОРЂЕ (Катићу и Чарапићу):
А шта ви размишљате? Ти, Васо, хоћеш ли да погинеш као твој брат? Или ти, Катићу, као толики други кметови и кнезови? Устајмо и повратимо родитеље деци, децу родитељима, синове српске старој мајци Србији.
ЧАРАПИЋ:
Мислиш ли ти да је мени тешко поћи на бојиште? Ако само други хоће, ево ме готова.
КАТИЋ:
Сви ћемо, шта ту треба оклевати!
СВИ:
Сви ћемо, сви!
ЂОРЂЕ:
Којекуде! Сад осећам да сам жив. Еј, Србине, није те мајка клела!
ПУСТИЊИК:
Ђорђе, ходи ближе!
ЂОРЂЕ:
Ево ме, оче, шта захтеваш од мене?
ПУСТИЊИК (извади крст из недара):
На грбу је српском крст постављен, знак трпљења и спасења. На крсту је Христос муке претрпео, али је крстом спасао род човечански. Знак крста Константин је на небу видео и услишио глас ангела поборника. „С овим ћеш победити". Исти знак мети и ти на заставу, и Бог ће ти у помоћи бити.
ЂОРЂЕ:
Бог нека нам труде наше благослови!
ПУСТИЊИК:
И тебе као вожда српског свуда победом увенча!
ГЛАВАШ:
И ја мислим, браћо, да Ђорђе буде предводитељ српске војске. Он је научио како се држи
ред војнички, а то је за нас нужно.
КАТИЋ:
Од Ђорђа немамо ни бољега, ни вештијега јунака, зато нек' нас он предводи!
ЧАРАПИЋ:
И ја тако велим!
СВИ ОСТАЛИ:
Ђорђе! Ђорђе!
ЂОРЂЕ:
Браћо, то је терет велики.
КАТИЋ:
Зато га и мећемо на тебе. Да је за свакога, не би тражили човека.
ЂОРЂЕ:
Добро, али, којекуде! — хоћу послушности; где послушности нема, не може бити ни напретка.
¬ГЛАВАШ:
Кад мене моји момци слушају, ваља и теби да се покорава војска.
СВИ:
Тако је!
ПУСТИЊИК:
Цркве су нам оскврњене, но Бог чује глас вапијућег у пустињи. (Дигне крст). Знак овај нека милост народу принесе!
ЂОРЂЕ (скине капу, приступи пустињику и клекне; сви остали то исто учине).
ПУСТИЊИК (метне му крст на главу):
Бог свемогући и силни нека ти крепост и снагу улије, нека ти дарује победу на враге и супостате, разум твој нека просвети зраком божанствене своје мудрости; сваки предузетак твој нека срећним успехом увенча!
СВИ:
Амин!
ПУСТИЊИК:
Бог да благослови народ српски, да му мир, срећу и спокојство дарује; да одврати и уклони
од њега сваку напаст, да порази противнике његове силом својом свемогућом, да љубав и слога међ' народом буде, и у земљи да влада правица и закон!
СВИ:
Амин!
ЂОРЂЕ (пољуби светитеља у руку, и сви поустају):
Сад, браћо, идите и пустите глас кроз народ српски да је дошло време слободе. Нек' се диже, нека оружје тражи, нек' устаје и младо и старо! Нужда зове, отечество зове!
СТАРАЦ:
Идите, браћо! Мени старом дајте гусле, и мој ће глас камен побудити.
ГЛАВАШ:
Еј, тужан! Досада сам веселио шуму, а одсад ће се другојачије глас овај орити;
Устај, устај, Србине,
Устај на оружје!
Дан те чека, мрак нек' бега,
Устај, не оклевај!
ХОР:
На ноге, Србљи браћо, слобода зове!
ГЛАВАШ:
Доста беше невоље,
Доста би и туге,
Сад се држи, те се крши,
Душманине, црно име,
Кад те Србин скучи!
ХОР:
На ноге, Србљи браћо, слобода зове!
ГЛАВАШ:
Ко се страши, кад треба
За род свој умрети,
Није Србин, већ је изрод,
Тог ће земља клети!
ХОР:
На ноге, Србљи браћо, слобода зове!
(Одлазе).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|