San Kraljevića Marka/2
UGLED 2
Vila ukaže se na bregu.
VILA:
Marko, Marko, zar i tebi
Teško vreme dođe,
Da ti sila mišce krepke
Tako brzo prođe?
Da Srbija sirotuje
U sili i snazi,
Da je teret nasilija
Neprimetno gazi?
MARKO:
To je grlo posestrime vile,
Koja često meni pomagaše,
Sablji mojoj silu pridavaše,
Na bojištu kad bijah za pravdu!
Hodi, hodi, posestrimo moja,
Sad je Marku nužna pomoć tvoja.
VILA (siđe):
Zoveš li me, pobratime Marko?
S teškim srcem k tebi ja dolazim.
MARKO:
Nemoj, sestro, jer kod teb'nalazim
Tek utehu u sumoru mome.
O, pogledaj, niz je mog života
Pun otrova i bodljivog trnja.
Praotaca znano ime Mrnja
Još pod ocem mojim bi prezreno.
Kao poslednji sebar ja po svetu
Bludih, idoh, tumarah bez celji;
Mišca moja sustade u deli,
Al' za Srpstvo ne učini ništa.
Što je smrtnog oku sakriveno,
To je tebi, posestrimo, javno,
Hoće l,' kazuj, kadgod sunce sjajno
Mome Srpstvu opet prosinuti?
VILA:
Roda tvoga jasno ogledalo,
Bodrog duha s krepkom mišcom Marko!
Donde život tvoj poznaje cene,
Dok slobode sunce sija jarko.
K'o što si ti po svetu hodio,
Tako će se rod tvoj rasejati,
Imenom će samo kazivati,
Da je grana srpskoga naroda.
Što ti cara služi u Stambolu,
Sudbine je to presuda stroga,
Jer će mnogi od naroda tvoga
Isto tako služit' inovercu.
Car će zemlju srpsku popleniti,
Zarobiće dečicu nejaku.
Načiniće od njih janičare,
Ti će tursko uzvisiti carstvo.
MARKO:
Ah! zar Srbin da Srbina mori?
VILA:
Tako zakon pravice govori,
Jer nad zemljom počivaju gresi.
Znaš li delo oca tvoga krvno?
MARKO:
O, prestani! Otac mi je bio.
Narod njega, a on mene prokle,
Al' je sinu sveto ime otac.
VILA:
Nije samo on otrovao Srpstvo.
U sveštenom Nemanje plemenu
Kolkogubna bijahu ubistva!
Zar na dobro takova zločinstva
Da se zbudu Srbinu i zemlji?
Raspra, inat, razdor i sebičnost
Ubila je i ubiće Srpstvo.
Ova kuga dok u rodu bude,
Nema tebi, Srbine, napretka.
Kad s' ukažu pravi rodoljupci
U povećem broju u Srbiji,
Kad nauče opštu roda polzu
Svojoj polzi pretpostavljat' voljno,
Onda će ti zasijati krasno
Sreće roda milo sunce jasno. (Iščezne).
MARKO:
Priznajem ti silu tvojih reči,
U njima je sve sama istina;
Ali savet prazno onde zveči,
Gde su strasti zapušile uši.
|