Сан Краљевића Марка/1
ОДЕЉЕЊЕ I
(Предео на подножју Урвине планине).
УГЛЕД 1
МАРКО КРАЉЕВИЋ:
Зашт' си, судбо, љута траго!
Црни сплела Марку дан,
Да код свога туђин буде,
Код туђина несносан?
Да му нигде станка није,
Да радости он нема;
Да га други песмом пева,
Сам за певку да не зна?
Зар на свету и неправа
Клетва оца да влада?
Ил' за кривду родитеља
Син невино да страда?
Примири се, примири се,
Горка судбо ти моја!
Ништа Марко не захтева,
Само дај му покоја.
Ја сам много по свету ходио,
Служио сам вери и невери;
Невера ме злобно изневери,
Ту сам срећу иштетио моју.
Многу мајку ја сам утешио,
Многој деци горке отр'о сузе;
Многом ропства окове скинуо,
Бродарину тешку укинуо,
Правду чувао, бранио невиност.
Што ја служих цара у Стамболу,
Није мене грамзење за благом —
Нит' је Марко за достојанством лаком,
Већ ја служих да заштитим Српство,
Да сачувам земљу од навале,
Да сломијем гдеком наглом крила,
Да се сруши самовољства сила,
Јер цар љуби, ал' с' и боји Марка.
У песми ми певац благодари,
Кити моје похвалама име,
Удивљеном предаје потомству,
Да га чува, да се дичи с њиме.
Ал' је мало Марко учинио
Код толике невоље и јада;
Земља моја немилице страда.
Хоће л', Боже, то дуго трајати?
|