Rusija i Balkan (A. Jelačić) 8

RUSIJA I BALKAN
Pisac: Aleksej Jelačić

VIII

Od Berlinskog kongresa do mlado-turske revolucije (1878-1908)

Trideset godina koje su prošle od Berlinskog Kongresa, pa do sudbonosnih i to ne samo za Balkan, već i za čitavu Evropu događaja 1908 godine, t. j. mlado turske revolucije i aneksije Bosne i Hercegovine, ispunjene su političkim, kulturnim i privrednom napretkom, značajnom evolucijom balkanskih država i naroda, njihovih unutrašnjih i međusobnih odnosa, kao i stava pojedinih velikih sila prema balkanskim zemljama. Što se tiče Rusije, ona je sve do pred kraj XIX stoleća pokazivala veće interesovanje prema Balkanu naročito ne ispuštajući iz vida problem Crnog Mora i Moreuza u vezi sa razvićem njenih krupnih privrednih i političkih imperijalnih interesa, naročito na ruskom jugu i prema Mediteranu i Srednjem Istoku. Tek od kraja veka, kada se Rusija angažovala na Dalekom Istoku, nastaje izvestan preokret koji će trajati sve do poraza Rusije u japanskom ratu i kasnijeg sporazuma sa Engleskom koji će opet okrenuti Rusiju u pravcu Balkana, a protiv Austro Ugarske sa čijom se politikom i ranije Rusija nije mnogo slagala, ali su se suprotnosti ispoljavale sa manjom oštrinom.

Između Rusije i Turske u doba koje prikazujemo nije dolazilo do otvorenih konflikata, a kamo li do ratnih sukoba, ali su ruske intervencije u vezi sa različnim problemima balkanskim i malo-aziskim izazivale stalno trvenje između dveju sila. Ruska diplomatija i vrhovna vojna komanda nikada nisu ispuštale iz vida pitanje zauzimanja Carigrada i Moreuza. 1897 godine, u vezi sa grčko-turskim ratom, koji se za Grčku završio katastrofalno, u Rusiji su pripremali jedan ratni prepad protiv Carigrada od koga se odustalo u poslednjem trenutku. Još 1900 g. ovaj plan nije bio potpuno skinut sa dnevnog reda. Stvarno to je bila nemačka politika upućivanja Rusije kao i Austro-Ugarske u pravcu Balkana. Niko manji od kneza Bismarka izjavljivao je ruskim pretstavnicima u strogo poverljivom razgovoru da su Moreuzi »ključ od ruskog doma.« U »najpoverljivijem« dodatku ugovora 1887 čak je bila obećana Rusiji nemačka diplomatska i moralna pomoć ako bi se ruski car rešio da potraži taj »ključ«... Isto tako kasnije je Nemačka, odnosno car Vilhelm, uputila Rusiju na akciju prema Dalekom Istoku.

Odnosi Rusije prema trima slovenskim državama Balkanskog Poluostrva prolazili su kroz različite faze. Naročito dramatično i burno razvijao se odnos Rusije sa njenom tvorevinom i štićenicom Bugarskom. Veliko trnovski ustav i uređenje Bugarske izrađeni su sa učešćem ruskih pretstavnika. Za kneza je izabran princ Aleksandar Batemberg, rođak ruskog cara. Nekoliko ministara tog kneza bili su ruski generali, u vojsci su se nalazili ruski oficiri kao instruktori, dok je vojnička uniforma bugarske vojske bila potpuno istovetna sa ruskom uniformom. Železnicu su počeli graditi ruski kapitalisti pomoću ruskih inžinjera, delomično iz ruskog materijala, i u privrednom i strategiskom interesu Rusije. Sve je to izazvalo razočarenje u bugarskom društvu i čak i borbu protiv ruskog uticaja. Kada je knez Aleksandar bez odobrenja Rusije prihvatio izvršeno revolucionarnim putem ujedinjenje uže Bugarske sa Istočnom Rumelijom (Plovdivski prevrat 1885) ujedinjenje na koje su kasnije pristale velike sile i Turska, on je bio primoran da napusti svoj presto. Obrazovalo se u Sofiji namesništvo sa čijom se politikom Rusija nije slagala, kao što nije priznala kneza Ferdinanda Koburškog koga je u dogovoru sa Austro-Ugarskom namesništvo dovelo na bugarski presto. Protivnici kneza Ferdinanda, na čelu sa Draganom Cankovim, pobegli su u Rusiju odakle su pomoću ruskih para i uz saradnju ruskih diplomatskih pretstavnika poveli ne sama političku, nego čak i ustašku i terorističku borbu sa Fgrdinandovim režimom. Tek je postepeno likvidirana ova akcija i već posle smrti cara Aleksandra III za vreme njegovog naslednika cara Nikole II došlo je do konačnog izmirenja sa Bugarskom, priznanja kneza Ferdinanda i upućivanja u Sofiju ruskog diplomatskog agenta. Prestolonaslednik Boris preveden je u pravoslavlje, pošto je bio ranije kršten po katoličkom obredu, a kumovao mu je ruski car. Posle toga su počeli dolaziti u Bugarsku zvanični ruski pretstavnici (naročito je bila zapažena poseta ruskih učesnika rata 1877-78 na čelu sa velikim knezom Nikolom Nikolajevićem 1902 god). Školovanje Bugara u Rusiji nastavilo se na veliko i čitav niz najuglednijih bugarskih naučnika stekli su svoje više obrazovanje, ili su se usavršavali u Rusiji, ili su se svakako ugledali u rusku nauku. Isto je bio slučaj i sa bugarskim književnicima. Značaj ruskog jezika za Bugare podvučen je time što se taj jezik učio (a i sada uči) od drugog razreda gimnazije. Posle Bugara koji su radili u Rusiji na proučavanju bugarske istorije i kulture (Palauzov, Drinov) javljaju se ruski stručnjaci za tu granu nauke.

Interesantan fakat rusko-bugarskih odnosa bilo je pozivanje dvojice ruskih naučnika na bugarski univerzitet. Prvi od njih je bio znameniti ukrajinski političar Dragomanov, koji je svoju delatnost završio u Bugarskoj, pošto je iz Rusije morao emigrirati. Drugi je bio moskovski docent Pavle Miljukov, kome je ruska vlada oduzela pravo predavanja na univerzitetu. Miljukov je tokom triju godina predavao u Sofiji i mnogo se zagrejao za bugarske aspiracije u pravcu Makedonije. Kasnije će se on isticati u ruskom parlamentu kao stručnjak za balkanska pitanja i zaštitnik bugarskih interesa. Tako da će sve do stupanja Bugarske u rat verovati da do toga neće doći. 1902 godine ruska diplomatija je onemogućila dalju delatnost Miljukova u Sofiji kao univerzitetskog profesora. Bugarski socijalistički pokret formira se pod nesumnjivim uticajem ruskog socijalizma, kao što u zemljoradničkom pokretu možemo naći tragove ruskog narodnjaštva. Cepanje bugarske socijalističke stranke u dva krila t. zv. »tešnjake« i »široke« socialiste potseća nas na cepanje ruske socijalne demokratije na boljševike i menjševike.

Iza Berlinskog kongresa nije došlo do formalnog raskida između Rusije i kneževine, kasnije kraljevine Srbije. Ali su znanični odnosi bili više nego hladni. Knez Milan je potpuno zaplivao u austriskim vodama stavivši Srbiju praktički u političku i privrednu zavisnost prema Austro-Ugarskoj. Od toga Srbija je imala malo koristi. Međutim narod u ogromnoj većini i dalje je stajao na gledištu potrebe najprisnijih veza sa Rusijom. U tome pravcu su se naročito isticali radikali, čija se ideologija stvorila pod uticajem ondašnjeg ruskog levičarstva. U tome rusofilstvu naročito se isticao glavni radikalski prvak Nikola Pašić. Rusofilstvo, pored drugih važnih momenata socijalne i unutarnje politike, delilo je radikale i kralja Milana. Kralj Milan, kada se krvavo obračunao sa radikalima, udario je time i na rusofilstvo. Kada je na potsticaj Austro Ugarske zaratio sa Bugarskom i grdno stradao, kralj Milan je počeo da menja politiku, ali opet mu je bilo teško da se stvarno približi Rusiji. Tu je, pored čisto načelnih momenata, bilo i momenata ličnih: sukob sa velikim rusofilom mitropolitom Mihailom, koga je kralj Milan uklonio sa vladičanske stolice, i sukob sasvim intimne prirode sa samom kraljicom Natalijom, Ruskinjom i pretstavnicom rusofilstva, koja je kao kraljica, žena i majka nailazila na puno simpatija i na ruskome dvoru, i u zvaničnim krugovima, i u javnom mnjenju. Skandal razvoda braka kralja Milana i još više nasilnog oduzimanja u Visbadenu preko pruske policije kraljevića Aleksandra iz ruku njegove majke izazvao je prilično negodovanje i gnušanje u Rusiji, i još više je tamo kompromitovao kralja Milana. Kada je kralj Milan dao ostavku na presto Kraljevsko namesništvo na čelu sa Jovanom Ristićem vaspostavilo je vrlo dobre odnose sa Rusijom. Ristić koji je još 1885 bio vrlo ljubazno primljen od strane cara Aleksandra III sada je zajedno sa ruskim poslaiikom Persijanijom pratio mladoga kralja Aleksandra u zvaničnoj poseti ruskom caru. Tom prilikom je Aleksandar III obećao srpskom kralju da neće nikad dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine. Da bi konačno likvidirala mogućnost uplitanja kralja Milana u državne poslove Rusija mu je dala dva miliona rubalja da se on odrekne ne samo prava člana srpske dinastije nego čak i srpskog državljanstva i prava boravka u Srbiji. Međutim kasnije kralj Milan nije se pridržavao tog ugovora nego je delovao na svog sina da taj izvrši državni udar, da uhapsi svoje namesnike i vladu i da se pre vremena proglasi za punoletnog. Odnosi kralja Aleksandra Obrenovića prema Rusiji išli su istim nesigurnim i vijugastim putevima, kao uopšte cela politika ovog nesrećnog kralja. Kada je jačao uticaj njegovog oca, pogoršavali su ss odnosi sa Rusijom, obrnuto, kada se isticao upliv kraljice Natalije, ti su se odnosi popravljali. Kralj Aleksandar je uspeo da mu ruski car bude preko svoga otpravnika poslova kum na njegovom venčanju sa Dragom Mašin, ali kraljevski par nije bio primljen u Rusiji, naročito zbog akcije kneza Nikole Crnogorskog. Pred svoj tragični kraj Aleksandar Obrenović izgleda da se spremao na rat sa Turskom; verovatno da bi sprečio njegovu nameru došao mu je u zvaničnu posetu ruski ministar spoljnih poslova grof Lamsdorf. To je bio prvi slučaj posete ruskog ministra jednoj balkanskoj zemlji. Međutim Lamsdorf je bio pozvan u audienciju čak u Niš čime je bio nesumnjivo uvređen. Rezultati razgovora do sada nisu dovoljno poznati. Ruski Ministar bio je i u Sofiji. Ratna opasnost sa Balkana je bila uklonjeia, što je bilo u interesu Rusije koja se sve više angažovala na Dalekom Istoku. Ruska tajna policija, koja je imala veoma jaku agenturu na Balkanu, upozorila je poslednjeg Obrenovića na zaveru koja je bila protiv njega skovana, mada nije isključeno da je i sama bila umešana u nju. Izveštaj nije ništa pomogao i Aleksandar Obrenović i kraljica Draga poginuše.

Sa dolaskom kralja Petra Karađorđevića između zvanične Rusije i Srbije obnovljeni su potpuno jasni i nepomućeni odnosi, dok su narod i njegova inteligencija uvek gajile nepodeljene simpatije prema Rusiji. Još od kraja XIX veka čitav niz najboljih srpskih oficira, od kojih neki i sada zauzimaju vidan položaj u jugoslovenskoj vojsci, posećuju ruske visoke vojne škole. Neki su od njih tokom vremena zauzeli položaj ministra vojske. U srpskoj vojnoj književnosti oseća se jak ruski uticaj, dok ss ruska Lerova strategija nekoliko puta prevađa na srpski. 1902/03 izvršeno je veliko snabdevanje srpske vojske sa ruskim oružjem i municijom.

U književnom i kulturnom životu Srbije nastavlja se delovanje ruske književnosti i ruske misli; naročito oduševljenje kod srpskog čitalačkog sveta izazivaju Tolstoj i Dostojevski, a i mlađi ruski pisci (Čehov, Gorki, Andrejev). U razvoju političke misli opet se više zapažaju, uz uticaj čisto domaćih prilika, zapadno evropski uticaji. Socijalistički pokret je slab, ali u njemu se nesumnjivo oseća upliv ruskog socijalizma, već prema tradiciji iz doba Svetozara Markovića. Radikali ostaju i dalje u političkom životu najverniji pretstavnici rusofilskih tendencija. Kada radikalima preti velika opasnost, naprimer posle Ivanjdanskog atentata na kralja Milana, za njih se zauzima ruska diplomatija. Od radikalskih prvaka, Nikola Pašić i general Sava Grujić zauzimaju položaj srpskog poslanika u Petrogradu.

Najjednostavnije razvijaju se odnosi između Rusije i Crne Gore, u duhu dvaju znamenitih izreka: crnogorske: »Nas i Rusa...« i zdravice cara Aleksandra III u čast »jedinog njegovog prijatelja crnogorskog kneza«. Više obrazovanje Crnogorci dobijaju u Rusiji, a za crnogorske devojke osniva se na Cetinju ruski institut. Rusija naoružava crnogorsku vojsku, popunjava deficite državne i dvorske blagajne, šalje u Crnu Goru žito i kukuruz. Dve crnogorske princeze, Stana i Milica, ćerke kneza Nikole, udaju se za ruske velike kneževe Nikolu i Petra Nikolajevića.

Broj naučnih publikacija o Srbiji, Crnoj Gori, pa i o ostalom južnom Slovenstvu stalno raste u Rusiji i mnoge od tih publikacija imaju veliki naučni pa i književni značaj.

Član 23 Berlinskog ugovora predviđao je »reforme« za preostale delove Evropske Turske u kojim su se nalazili hrišćani. Tu se najviše mislilo na t. zv. Makedoniju (sa Starom Srbijom), t. j. na Kosovski, Solunski, i Bitoljski vilajete. Ova teritorija, sa veoma šarenim u nacionalnom i verskom pogledu stanovništvom, sa značajnom muslimanskom (turskom, arnautskom, arnautaškom i donekle srpskom) manjinom, na kojoj su se ukrštavali interesi već oslobođenih hrišćanskih država na Balkanu, mogla lako da postanu barutanom za Evropu. 1880 godine evropske sile su podnele Visokoj Porti svoj plan reforama. Porta ga je uzela na znanje, ali nikakvih reforama nije sprovela. 1882 Austrija je upućivala Srbiju u tom pravcu, da bi se osigurala od oslobodilačke i t. zv. velikosrpske propagande u Bosni i Hercegovini. Međutim je posle uspešnog rata sa Srbijom Bugarska je proglašavala t. zv. makedoisko pitanje unutarnjim bugarskim pitanjem, i koristeći se ekzarhiskom crkvom postizavala je sve veće uspehe na prosvetnom polju u tim krajevima. 1890-tih godina situacija se jako zaoštrava formiranjem dvaju revolucionarnih organizacija, od kojih jedna ide za time da sprovede u život ideal San Stefanske Velike Bugarske, dok se druga na čelu sa Borisom Sarafovim i Sandanskim bori za autonomnu odnosno nezavisnu Makedoniju. Pretpostavlja se da iza prve organizacije, koja se svakako oslanjala na zvaničnu Bugarsku, stajale izvesne struje ruske politike, dok je drugi pravac pomagan od strane Engleza (Balkanski komitet na čelu sa liberalnim političarem Noelom Bakstenom na čelu). Ruska zvanična politika nije se potpuno izjasnila ni u korist jednog ni drugog pravca između samih makedonskih revolucionara, kao ni u korist srpskih odnosno bugarskih aspiracija. Ruski konzuli na terenu zauzimali su različiti stav, ponekad iz svojih dičnih obzira i prema vlastitom nahođenju. Tako, naprimer, poznati konzul i skupljač narodnih umotvorina Jastrebov bio je veliki srbofil. Inače, svi su se od reda ruski konzuli sa puno samopregora i energije zauzimali za hrišćanski živalj, tlačen od strane korumpirane otomanske administracije, eksploatisan od strane begova, i zlostavljan od strane raznih neodgovornih zulumćara i razbojnika. Ruski konzuli, Šćerbina i Rostkovski, pali su kao žrtva atentata zbog svojeg rada na zaštiti ugroženih hrišćanskih života. U borbi za srpsku školu i srpske vladike u okviru patriaršiske crkve Rusija je nekoliko puta intervenisala u korist srpskih zahteva, tako da je postavljenje vladike Firmilijana, prvo za administratora, a onda i za mitropolita skopske eparhije, kao i postavljanje srpskih episkopa na drugim mestima izvršeno zahvaljujući zauzimanju ruskog ambasadora u Carigradu.

Međutim se Rusija sve više i više angažujući na Dalekom Istoku klonila svega što bi moglo dovesti do težeg zapleta na Balkanu. Stoga je došlo već 1897 godine do sporazuma izmeću Austro-Ugarske i Rusije posle uzajamnih poseta cara Nikole II i Franje Josipa. Taj sporazum predviđao je održavanje status kvo, ali je u isto vreme uzimao u obzir nemogućnost tog održavanja. Za taj slučaj obe sile su se odricale od svakih osvajanja na Balkanu ističući da neće dozvoliti ni drugim evropskim silama da ma šta na Balkanu osvoje. Rusija se odricala od pokušaja da izmeni režim Moreuza priznavajući taj režim evropskim pitanjem. Međutim Austrija je zadržavala pravo, predviđeno još Rajhštatskim i Peštanskim sporazumima, da anektira Bosnu i Hercegovinu, i čak je mogla proširiti aneksiju i na Novopazarski Sandžak što nije bilo predviđeno nikakvim ranijim sporazumima. Pored toga, opet po želji Austro-Ugarske, Rusija je dala pristanak na eventualno formiranje kneževine Albanije između Janine i Skadarskog Jezera. Ostatak Evropske Turske bio bi podeljen između balkanskih hrišćanskih država. Ovaj sporazum svedočio je o tome koliko je Rusija popustila pred Austro-Ugarskom i to očigledno zbog Dalekog Istoka.

Ali dok su se velike sile pogađale, balkanske države su vodile svoju posebnu politiku, u naseljenim od hrišćanske većine pokrajinama Evropske Turske, a domaći hrišćanski živalj delom je bežao iz zavičaja, delom se laćao oružja za odbranu svojih života, imovine i časti. Februara 1903 godine engleski ministar spoljnih poslova grof Lensdaun predlagao je niz praktičnih reforama za obezbeđenje mira i reda. Međutim dok su članice evropskog koncerta velikih sila vodile međusobnu prepisku, a i polemiku oko pitanja zuluma i reforama, pa su intervenisale i kod Porte, na Iljin dan 1903 izbio je veliki ustanak u Povardarju koji je onda do kraja avgusta svirepo ugušen sa primenom naoružanih bandi i redovne turske vojske. Između Rusije i Austro-Ugarske povedena je vrlo intenzivna razmena misli i izrađen je jedan program koji: je primljen na sastanku ruskog i austrijskog cara u lovačkom dvorcu Mircšteg. Ovaj, t. zv. Mircteški, sporazum bio je onda saopšten Porti prilikom istovremenog demarša ruskog « austro-ugarskog ambasadora 24 oktobra 1903. Tu se govorilo o mešovitim sudskim i finansijskim komisijama, o naknadi štete hrišćanima, nastradalim od zuluma, o administrativnoj i sudskoj reformi i o imenovanju civilnih agenata Austro Ugarske i Rusije u pomoć turskom generalnom inspektoru za reforme Hilmi paši i o postavljanju stranog generala za šefa lokalne žandarmerije.

Visoka Porta je na svoj uobičajen način odugovlačila sve do 1905 godine kada je morala da popusti pred presijom svih evropskih velikih sila potkrepljenom demonstracijom njihovih ratnih lađa i posedanjem carinarnica na Hiosu i Lesbosu. Na čelu žandarmerije je postavljen italijanski general, dok su u pojedinim okružjima imenovani ruski, francuski, engleski, talijanski i austriski instruktori žandarmerije. Albanski, ili smatrani kao takvi krajevi su bili izuzeti ispod delovanja tih stranih oficira. Cela ova akcija uglavnom se pokazala kao potpuno jalova, a i Rusija se sve više razilazila sa Austro-Ugarskom vraćajući se aktivnoj evropskoj i poimence balkanskoj politici posle teških nedaća na Dalekom Istoku i unutrašnje revolucije koja je dovela do sazivanja narodnog pretstavništva. U tome pretstavništvu (Državna Duma i Državni savet) naročito prilikom diskusije o budžetu ministarstva spoljnih poslova, a i drugim prilikama, čuli su se već govori ruskih političara upućenih i u balkanske stvari koji su sa parlamentarne tribine davale izvesne sugestije vladi i skretali pažnju javnom mišljenju na balkanske probleme. U ono doba postavljen je veoma krupan problem transbalkanske železnice. Austro-Ugarska je htela i čak je preduzela realne korake u pravcu izgradnje železnice preko Novopazarskog sandžaka, koja bi vezala bosanske železnice sa Kosovskom Mitrovicom. Ta železnica, kao što je naglašavao pred Austro-Ugarskim delegacijama veoma energični i agresivni novi ministar spoljnih poslova baron Leksa Erental, trebala je da stvori najkraću vezu Srednje Evrope sa Bliskim i Srednjim Istokom i čak i sa Indijom. Protiv austrijske varijante isticala se ruska varijanta železnice Dunav-Jadran preko Niša i Kosova, u pravcu Severo-Istok-Jugo-Zapad. Zanimljivo je da je tu rusku varijantu pomagala Italija, ali ni onda ni čak ni do danas nijedna od tih varijanata nije ostvarena. Ali je u to vreme diskusija oko tih pitanja mnogo doprinela zaoštrenju rusko-austriskih odnosa. Uredivši glavna pitanja viseća između nje i Engleske Rusija se brzo približavala Engleskoj i godine 1907 t. zv. Velika Antanta bila je svršen čin. Na Revelskom sastanku 1907 godine 10 juna između ruskog cara i engleskog kralja Eduarda VII koji je prvi od engleskih vladara došao u Rusiju utvrđeni su glavne linije zajedničke politike. Engleska je odustajala u pogledu Balkana od osveštenog za nju principa čuvanja integriteta Otomanske Carevine, a u pogledu Makedonije predviđena je autonomija koja je bila faktički jednaka nezavisnosti. Iza Revelskog sastanka sledila je mlado-turska revolucija.