Romeo i Julija/Prvi čin - Scena prva
←Prolog | Romeo i Julija (1597) Pisac: Viljem Šekspir |
Prvi čin/Scena druga→ |
- Verona. Trg.
- (Dolaze Samson i Gregorio. Kapuletove sluge, s mačevima i
- štitovima.)
SAMSON
- Vala, Gregorio, nećemo dopustiti da nas nagarave.
GREGORIO
- Nećemo, jer bismo tada bili ocrnjeni.
SAMSON
- Ako nas naljute, kažem, potegnućemo mačeve.
GREGORIO
- Dok si živ, gledaj da vazda izvučeš vrat iz omče.
SAMSON
- Brz sam na udarcu, kad me neko pokrene na to.
GREGORIO
- Ali te nije lako pokrenuti u borbu.
SAMSON
- Pokrenuće me kakav Montagijev pas.
GREGORIO
- Pokrenuti se znači krenuti nekud, a biti hrabar
- znači stajati na megdanu; pa zato, ako kreneš, može
- značiti da bežiš.
SAMSON
- Neki pas iz te kuće izazvaće me da stanem čvrsto
- da svaki Montagijev momak ili devojka naiđe na zid.
GREGORIO
- To će reći da si slabić, jer se najslabiji drže zida.
SAMSON
- Tako je; i zato se žene, kao slabije,[1] uvek pritiska-
- ju uza zid; stoga ću ja Montagijeve momke odbacivati
- zida, a njegove devojke pritiskivati uza zid.
GREGORIO
- Ali svađa je samo između naših gospodara i nas, nji-
- hovih ljudi.[2]
SAMSON
- Svejedno; biću tiranin: pošto podelim megdan s lju-
- dima, biću svirep prema devojkama; njih ću opljačkati.
GREGORIO
- Opljačkati devojke?
SAMSON
- Da, opljačkaću device, ili im uzeti njihovo najveće
- blago. Shvati to u kom hoćeš smislu.
GREGORIO
- One će to shvatiti u smislu u kom budu osetile.
SAMSON
- Osećaće one mene dokle god budem mogao da stojim, a
- zna se da sam ja priličan komad mesa.
GREGORIO
- Dobro je što nisi riba[3], a da si to, bio bi suv i ne-
- ukusan oslić. Izvadi svoju alatku; evo dvojice iz Mon-
- tagijeve kuće.
- (Dolaze Avram i Valtazar.)
SAMSON
- Go mač mi je u desnici; zametni kavgu, a ja ću ti za-
- štiti leđa.
GREGORIO
- Kako! Okrenućeš leđa i pobeći?
SAMSON
- Ne boj se za mene.
GREGORIO
- Doista neću; ali se bojim zbog sebe.
SAMSON
- Postarajmo se da zakon bude na našoj strani; neka
- oni počnu.
GREGORIO
- Namrštiću se kad prođem pored njih, pa neka shvate
- kako im je volja.
SAMSON
- Ne, već kako smeju. Ja ću im pokazati šipak; i to će,
- ako otrpe, biti sramota za njih.
AVRAM
- Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?
SAMSON
- Ja zaista pokazujem šipak, gospodine.
AVRAM
- Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?
SAMSON (tiho Gregoriju)
- Je li zakon na našoj strani ako kažem da?
GREGORIO (tiho Samsonu)
- Ne.
SAMSON
- Ne, gospodine, ja ne pokazujem šipak vama, gospodi-
- ne; ali ja pokazujem nšpak, gospodine.
GREGORIO
- Tražite li vi svađu, gospodine?
AVRAM
- Svađu, gospodine! Ne, gospodine.
SAMSON
- Ako je tražite, gospodine, spreman sam za vas: ja slu-
- žim isto tako dobrog gospodara kao i vi.
AVRAM
- Ali ne boljeg.
SAMSON
- Pa, gospodine.
- (Dolazi Benvolio.)
GREGORIO (tiho Samsonu)
- Reci „boljega“; evo jednog rođaka našeg gospodara.
SAMSON
- Da, boljega, gospodine.
AVRAM
- Lažete!
SAMSON
- Vadite mačeve ako ste ljudi! Gregorio, ne zaboravi
- onaj svoj udarac.
- (Bore se.)
BENVOLIO (udara po njihovim mačevima)
- Razdvojite se budale!
- (Prilazi Tibalt.)
TIBALT
- Šta, mačuješ se s plašljivim slugama?
- Okreni ce. Benvolio, vidi
- svoju smrt.
BENVOLIO
- Ja samo održavam mir.
- Vrati mač, ili ga upotrebi sad
- da zajedio ove ljude razvadimo.
TIBALT
- Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!
- Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,
- Montagije, tebe. Drž se, kukavico!
- (Bore se. Pojavljuje se nekoliko njih iz obe kuće;
- umešaju se u okršaj: zatim tri-četiri građana.
- sa tojagama i kopljima, i jedan oficir.)
OFICIR
- Budže, koplja, ubojne sekire!
- Udarajte! Udrite po njima
- Dole Kapuleti, dole Montagiji!
- (Dolazi stari Kapulet, u sobnom ogrtaču.
- i grofica Kapulet.)
KAPULET
- Kakva je to graja? Dajte mi moj mač!
- Hej!
GROFICA KAPULET
- Štaku. štaku! Zašto tražiš mač!
KAPULET
- Mač, kažem! Montagi stari vitla mačem i prkosi mi.
- (Dolazi stari Montagi i grofica Montagi.)
MONTAGI
- Nitkove Kapulete!
- Što me držiš? Pusti me da idem.
GROFICA MONTAGI
- Ni koraka dalje; tražiš đavola.
- (Dolazi knez Eskalus sa pratnjom.)
KNEZ
- Buntovni podanici, dušmani našeg mira,
- što susedskom krvlju čelik skrnavite!
- ‐ Zar neće da čuju! Hej! ljudi, zverovi,
- što gasite vatru kobnog besa svog
- crvenim izvorom iz sopstvenih vena,
- stavljam vas na muke ako ne bacite
- iz krvavih ruku to oružje zlo.
- Sad presudu čujte gnevnog kneza svog.
- Tri okršaja građanska, začeta
- tvojim uvredama, stari Kapulete,
- i tvojim, Montagi, tri puta su već
- narušavala mir naših ulica
- i nagnala stare građane veronske
- da odbace svoje krasno dostojanstvo
- i, zavedeni vašom zlobnom mržnjom,
- da starim rukama vitlaju sa starim
- mačevima što je rđa popala.
- Ako joj jedanput pokvarite red
- ulicama našim, vi ćete platiti
- životom svojim narušeni mir.
- Raziđite se, a ti, Kapulete,
- pođi sa mnom; ti, Montagi, dođi
- po podne u Stari grad,[4] sedište našeg
- suda, da saznaš dalju nam odluku.
- Još jednom, pod pretnjom smrću, odlazite.
- (Odlaze svi sem Montagija, grofice Montagi i Benvolija.)
MONTAGI
- Ko opet zametnu staru kavgu tu?
- Reci mi, sinovče, jesi l' bio tu
- kad je to počelo?
BENVOLIO
- Ovde su se sluge
- vaše i vašeg protivnika tukle
- kad stigoh, te trgoh mač da ih razdvojim.
- Tog trenutka dođe plahoviti Tibalt
- sa golim mačem, pa mi zasu uši,
- izazivanjima, i zavitla njim
- iznad glave, sekuć vazduh, što mu tad,
- nepovređen time, prezrivo zazvižda.
- Dok smo se borili, sve je više njih
- prilazilo u boj obema stranama;
- al' tad knez stiže i razdvoji nas.
GROFICA MONTAGI
- Vide li Romea? Vrlo mi je milo
- što njega u toj gužvi nije bilo.
BENVOLIO
- Na jedan čas, gospo, pre no sveto sunce
- izviri kroz zlatni prozor istoka,
- nemirni duh me izagna u šetnju
- poljem, i tamo, u gaju javorovom,
- na zapadnoj strani grada, videh vašeg
- sina u ranoj šetnji. Psfoh njemu;
- ali me on spazi, zamače u čestar;
- a ja, mereći želju njegovu
- sopstvenom željom da ostanem sam
- na nekom mestu gde nikoga nema,
- jer i setnom sebi bio sam suvišan,[5]
- pođoh svojim putem. ali ne za njim.
- I tako se rado uklonih od onog
- koji je rado pobego od mene.
MONTAGI
- Često je jutrom viđan kako tamo
- suzama rosu zore povećava,
- dodajući svojim uzdasima
- oblacima nove oblake. Al' čim bi
- sunce što sve vedri počelo da sklanja
- zavese tamne s odra Aurore,[6]
- tužni sin mi beži od svetlosti kući,
- zaključava se sam u svojoj sobi,
- zatvara prozorske kapke i pretvara
- lepu svetlost dana u veštačku noć.
- Crn i koban biće ishod ove sete,
- ako joj zdrav savet uzrok ne omete.
BENVOLIO
- Plemeniti striče, znaš li uzrok taj?
MONTAGI
- Niti znam nit' mogu od njega da doznam.
BENVOLIO
- Jesi li ga ikad iskušavo ti?
MONTAGI
- I ja i mnogi moji prijatelji.
- Al' on je jedini savetnik svog srca,
- i, koliko je to dobro, ja ne znam.
- Sasvim je tajanstven, zakopčan; za svako
- ispitivanje i svako otkriće
- nepristupačan kao pupoljak
- nagrižen crvom pre no što je svoje
- mirisno lišće širio vazduhu,
- i lepotu svoju posvetio suncu.
- Da mi je da doznam otkud tuga ta,
- kako bih je rado izlečio ja.
- (Dolazi Romeo.)
BENVOLIO
- Evo ga. Molim vas uklonte se sada,
- a ja ću doznati uzrok toga jada.
MONTAGI
- Srećan ti ostanak, da bi jednom dospo
- do istine prave. Hajdemo sad, gospo.
- (Montagi i njegova žena odlaze.)
BENVOLIO
- Dobroj'tro, rođače.
ROMEO
- Je l' dan tako mlad?
BENVOLIO
- Tek izbi devet.
ROMEO
- Čase duži jad.
- Da l' to moj otac ode tako brzo?
BENVOLIO
- Da. A kakav jad to duži časove
- Romeu?
ROMEO
- Nemam to što ih skraćuje.
BENVOLIO
- U ljubavi si?
ROMEO
- Van‐
BENVOLIO
- Van ljubavi?
ROMEO
- Van milosti sam one koju volim.
BENVOLIO
- Vaj, što je ljubav, mada nežna vida,
- tiranska i gruba kad je okusimo?
ROMEO
- Vaj, zašto ljubav, mada slepa luta,
- u naša srca uvek nađe puta!
- Gde ćemo ručati? ‐ Kakav je to boj
- bio ovde? Ali ćuti, znam već sve.
- To je delo mržnje, a ljubavi više.
- O, ti kavgadžijska ljubavi, o, mržnjo
- prožeta ljubavlju! O, sve što si prvo
- iz ničega stvoreno! O, setno lakoumlje,
- lakrdijo tužna, bezlični haose
- na izgled lepih oblika! Olovno
- pero, blistavi dime, hladna vatro,
- bolesno zdravlje, stalno budni sne,
- i sve što nije ali ipak jeste.[7]
- Pa i ja osećam ljubavi u sebi,
- mada tim na ljubav naišao ne bi'.[8]
- Smeješ li se?
BENVOLIO
- plakao.
- Ne, rođače, pre bih
ROMEO
- Dobro srce moje, zašto?
BENVOLIO
- Zbog potištenosti dobrog srca tvog.
ROMEO
- I to je zločin ljubavi. Zbog mog
- jada u grudima osećam bol loš,
- a ti ga tom tugom uvećavaš još;
- ljubav koju imaš prema meni sad
- čini da je veći moj prevelik jad.
- Ljubav je dim stvoren parom uzdisaja;
- ali, podstaknuta,[9] ona ima sjaja
- vatre u očima zaljubljenih; ali
- ucveljena kad je, to su suza vali.
- I još? Umna ludost, slasti koje znače
- život, smrtonosnu žuč. Zbogom, rođače.
BENVOLIO
- Polako, i ja ću poći kuda i ti.
- Ako me ostaviš, uvređen ću biti.
ROMEO
- Eh, ja sam izgubljen, nisam ovde ja
- Romeo, on je negde ko to zna!
BENVOLIO
- Reci mi pravo koju voliš.
ROMEO
- Što,
- zar da ti moram projecati to?
BENVOLIO
- Ne, ali reci zbiljski ko je ona?
ROMEO
- Traži zbiljski da ti piše zaveštanje
- bolesnik, pa mu pogoršavaš stanje.
- Al' zbiljski, rsfače, volim jednu ženu.
BENVOLIO
- Pogodio sam da si ti zaljubljen.
ROMEO
- Dobar si strelac! A lepa je ona
- koju volim.
BENVOLIO
- Lepa meta se, rođače,
- pogodi najbrže.
ROMEO
- Pogodio nisi.
- Amorove[10] strele ne mogu da rane
- onu koja ima svu pamet Dijane,[11]
- i naoružana neprobojnim štitom
- čednosti. živi neranjena tim
- slabim, dečjim lukom.[12] Ona ne podleže
- opsadi ljubavnih reči, nit' dopušta
- susret s nasrtljivim okom, nit' razgrće
- nedra zlatu što i svetice zavede.
- Bogata lepotom, ona je sirota,
- jer će s njom umreti i njena lepota.
BENVOLIO
- To znači na večnu čednost se zarekla.
ROMEO
- Da, i štedeći je, traći što je stekla.
- Zbog strogosti njene kada tako radi
- lepota će njena umreti od gladi,
- na potomstvo neće biti prenesena.
- Lepa je to, mudra, mudro lepa žena.
- Da blaženstvo steče, u očaj me baca;
- neće ljubav, ja sam lik živog mrtvaca.
- Zbog zaveta tog, kad već moram reći.
BENVOLIO
- Čuj me, zaboravi da misliš na nju.
ROMEO
- Nauči me da zaboravim misliti.
BENVOLIO
- Pa daj slobode svojim očima;
- posmatraj druge lepote.
ROMEO
- Tako bih
- još više cenio krasotu njenu ovu.
- Srećne maske što ljube lik lepih
- dama, crninom svojom više još
- na belinu što kriju podsećaju.
- "Oslepljeni nikad ne zaboravlja
- dragoceno blago izgubljenog vida.
- Pokaži mi damu lepu neizmerno?"
- pa će me njena lepota podsećati
- na onu koja lepotom nadmaša
- i tu lepoticu. Zbogom ostaj sad;
- zaboravu se naučiti neću.
BENVOLIO
- Naučićeš, il' ti ko dužnik umreću.
- (Odlaze.)
Napomene
uredi- ↑ Prva poslanica Petrova. III, 7: „Tako i vi, muževi, živite, sa svojim ženama po razumu i poštujte ih kao slabiji ženski sud.“ (Ovu i sve ostale primedbe uz tekst dali su prevodioci.)
- ↑ Gregorio smatra da svađa obuhvata samo muškarce.
- ↑ Riba često znači bludnica, te i gornje reči znače: da si žensko bio bi neprivlačan.
- ↑ Stari grad je mala tvrđava u blizini Verone.
- ↑ Ovo je reductio ad absurdum mladićke sklonosti - koja je u ono vreme bila u modi - da se odaje seti, tj. melanholiji, tražeći samoću.
- ↑ Aurora je rimska boginja zore.
- ↑ Ovakve antiteze, kad se govorilo o ljubavi, bile su u modi onoga doba. Romeo je samo površno zaljubljen u Rozalinu i zato govori ovako. On govori sasvim drukčije kad se zaljubi u Juliju.
- ↑ Zaljubljen sam, ali mi na ljubav nije odgovoreno ljubljvlju.
- ↑ Kad se na ljubav odgovori ljubavlju.
- ↑ Amor je bog ljubavi.
- ↑ Dijana je boginja čednosti.
- ↑ Dečji luk je luk Amora koji je uvek predstavljen u obliku deteta.