Rodoljupci/7
Pozorje drugo
ŠERBULIĆ I SMRDIĆ stupe sa srpskim kokardama, MILČIKA
ŠERBULIĆ: Je l' kod kuće Žutilov?
MILČIKA: Nije. Zašto tako hitno?
ŠERBULIĆ: Imamo važna posla.
MILČIKA: Vi ste se pri cepanju protokola baš pokazali.
ŠERBULIĆ: Da, protokola, protokola. 'Oće li skoro doći?
MILČIKA: Ja mislim da 'oće. Izvol'te sesti.
ŠERBULIĆ: To je đavolski posao.
MILČIKA: Nijedan se tako nije pokazao kao vi.
ŠERBULIĆ.: Manite bestraga, može mi presesti.
MILČIKA: Kako?
ŠERBULIĆ: Čujemo da će biti inkvizicije; pa, bogami, može se đavo izleći.
MILČIKA: Vi ste radili za narodnost.
ŠERBULIĆ: Mari ko za narodnost. Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao.
SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren.
ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati.
SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.
ŠERBULIĆ: I ja bih se zakleo kad bi mi ko hteo verovati. Ali od toga nema ništa, nego svi na sredu.
MILČIKA: Zar biste vi odali vaše društvo?
ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese? Lepo mi i vi govorite.
MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje.
ŠERBULIĆ: Pa baš ja da se žertvujem? Fala vam!
MILČIKA: A kako ste pređe govorili?
ŠERBULIĆ: Ostavite se, molim vas, vi ne znate šta je to.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|