◄   1. Pozorje 2. 3.   ►

Pozorje drugo


ŠERBULIĆ I SMRDIĆ stupe sa srpskim kokardama, MILČIKA


ŠERBULIĆ: Je l' kod kuće Žutilov?

MILČIKA: Nije. Zašto tako hitno?

ŠERBULIĆ: Imamo važna posla.

MILČIKA: Vi ste se pri cepanju protokola baš pokazali.

ŠERBULIĆ: Da, protokola, protokola. 'Oće li skoro doći?

MILČIKA: Ja mislim da 'oće. Izvol'te sesti.

ŠERBULIĆ: To je đavolski posao.

MILČIKA: Nijedan se tako nije pokazao kao vi.

ŠERBULIĆ.: Manite bestraga, može mi presesti.

MILČIKA: Kako?

ŠERBULIĆ: Čujemo da će biti inkvizicije; pa, bogami, može se đavo izleći.

MILČIKA: Vi ste radili za narodnost.

ŠERBULIĆ: Mari ko za narodnost. Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao.

SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren.

ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati.

SMRDIĆ: Ja se mogu zakleti da nisam ni ruku metnuo.

ŠERBULIĆ: I ja bih se zakleo kad bi mi ko hteo verovati. Ali od toga nema ništa, nego svi na sredu.

MILČIKA: Zar biste vi odali vaše društvo?

ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese? Lepo mi i vi govorite.

MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje.

ŠERBULIĆ: Pa baš ja da se žertvujem? Fala vam!

MILČIKA: A kako ste pređe govorili?

ŠERBULIĆ: Ostavite se, molim vas, vi ne znate šta je to.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.