Pučina/20
VI
VLADIMIR, KATICA, OLGICA
VLADIMIR (gleda najpre dugo preda se poražen, a zatim izlomljen spušta se na kanabe, te obuzet bolom i ne primećuje
dolazak Olgičin).
KATICA (vodeći Olgicu): Evo je gospođa!
VLADIMIR (trgne se): Gospođa?
KATICA: Da, vraća se iz šetnje.
OLGICA (pritrčala je ocu): Evo ide i mama. Bili smo daleko, daleko, zdravo daleko...
VLADIMIR (snažno je prigrli, ljubi je i plače): Čedo moje!
OLGICA: Oco, šta je tebi, oco?
VLADIMIR (trgne se, krije suze): Ništa, ništa. 'Ajde, čedo, idi igraj se. Vodi je, Katice, da se igra.
OLGICA: A ti plačeš, oco?
VLADIMIR: Ne, dušo, ne plačem... čini ti se... (Poljubi je.) Vodite je, Katice, neka se igra dete, neka se igra.
KATICA (uzima je za ruku): 'Ajde, Olgice, 'ajde u baštu. (Odlazi s njom, pošto i sama, čudeći se, pogleda Vladimira.)
|