Pusta čumo, da te bog ubije
Pusta čumo, da te bog ubije,
Ti pohara i staro i mlado
I rastavi i milo i drago,
I zatvori serdarove dvore.
Najprije se Serdar razbolio, 5
Razbolio, pa i prebolio,
Al mu čumu nisu preboljela
Do dva sina i do dvije snahe,
Dvi je ćerke i unučad mala.
Starijeg mu sina izniješe, 10
I pred njime konja izvedoše,
Da ga pusta na telala dadu.
Kad stariju snahu izvedoše,
Iznesoše šarenu bešiku,
U bešici prenejako čedo, 15
Da joj čedo na dojilju dadu.
Kad mu mlađu snahu izniješe,
Pred njom nose kutiju prstenja,
Da prstenje na telala dadu.
Kad stariju ćerku izniješe, 20
Pred njom nose nakit od bisera,
Da ga pusta na telala dadu.
Kad mu mlađu ćerku izniješe,
Pred njom nose đerđef od merdžana,
Da ga pusta na telala dadu, 25
Da ne tamni na đerđefu zlato.
Za njima je Serdar izlazio,
Sa dva štapa na avlijska vrata,
A tu stao pa je govorio:
»Mojo sinci, dogovori moji, 30
Moje snahe, razgovori moji,
Moje šćeri — poslušnice moje,
Jadan ti sam iza vas ostao!«
To izusti, pa dušu ispusti.
Od kuće se zatvoriše vrata. 35
Po avliji niče bršljan trava.
Uz pragove pođe mahovina:
Streha kaplje, a ima za kime...«
