Пуста чумо, да те бог убије
Пуста чумо, да те бог убије,
Ти похара и старо и младо
И растави и мило и драго,
И затвори сердарове дворе.
Најприје се Сердар разболио, 5
Разболио, па и преболио,
Ал му чуму нису пребољела
До два сина и до двије снахе,
Дви је ћерке и унучад мала.
Старијег му сина изнијеше, 10
И пред њиме коња изведоше,
Да га пуста на телала даду.
Кад старију снаху изведоше,
Изнесоше шарену бешику,
У бешици пренејако чедо, 15
Да јој чедо на дојиљу даду.
Кад му млађу снаху изнијеше,
Пред њом носе кутију прстења,
Да прстење на телала даду.
Кад старију ћерку изнијеше, 20
Пред њом носе накит од бисера,
Да га пуста на телала даду.
Кад му млађу ћерку изнијеше,
Пред њом носе ђерђеф од мерџана,
Да га пуста на телала даду, 25
Да не тамни на ђерђефу злато.
За њима је Сердар излазио,
Са два штапа на авлијска врата,
А ту стао па је говорио:
»Мојо синци, договори моји, 30
Моје снахе, разговори моји,
Моје шћери — послушнице моје,
Јадан ти сам иза вас остао!«
То изусти, па душу испусти.
Од куће се затворише врата. 35
По авлији ниче бршљан трава.
Уз прагове пође маховина:
Стреха капље, а има за киме...«
