Pravila Četvrtog vaseljenskog sabora

PRAVILA ČETVRTOG VASELjENSKOG SABORA, HALKIDONSKOG

1. pravilo: Priznajemo kao pravedno da moraju važiti pravila koja su od svetih Otaca do sada izložena na svakom Saboru.

2. pravilo: Ako neki episkop obavi rukopoloženje za novac i blagodat, koja se ne može prodavati, pretvori u predmet trgovine, te za novac postavi episkopa, horepiskopa, sveštenika, đakona ili bilo koga ko pripada kliru, ili iz ogavne pohlepe za dobitkom proizvede u dužnost ekonoma, ili ekdika ili paramonara, ili ma koga drugog ko je ubrojan u kanon (crkvenu dužnost), pa se dokaže da je to zaista i učinio, taj neka bude svrgnut sa svoga stepena. A onaj koji je postavljen na takav način, neka nema nikakve koristi od kupljenog rukopoloženja ili postavljenja, nego neka se smatra kao da i nema dostojanstvo ili službu koju je dobio za novac. Onaj koji je bio posrednik u toj gnusnoj i bezakonitoj trgovini, taj, u koliko je klirik, neka se svrgne sa svog stepena; a ukoliko je laik ili monah, neka bude anatemisan.

3. pravilo: Sveti Sabor je saznao da neki od klirika, iz gadne pohlepe za dobitkom, uzimaju u najam tuđa imanja i da se prihvataju svetovnih poslova, te tako zanemaruju službu Božiju, obilaze kuće svetovnjaka, k radi srebroljublja prihvataju se upravljanja njihovom imovinom i dobrima. Zbog te pojave, sveti i veliki Sabor određuje da u buduće niko, ni episkop, ni klirik, ni monah ne može uzimati u najam imanje, niti preuzimati vođenje svetovnih poslova, osim ako nije zakonom pozvan da se prihvati staranja nad maloletnikom (čega se ne bi mogao odreći), ili mu episkop grada poruči da se stara o crkvenim poslovima, ili o sirotinji, ili o udovicama koje su bez zaštite, ili o osobama koje na naročit način trebaju crkvenu pomoć radi straha Božijeg. Koji se posle ovoga usudi da pogazi ovu naredbu, neka podlegne crkvenim kaznama.

4. pravilo: Koji zaista iskreno i čestito žive monaškim životom, neka uživaju i dostojnu čast. Ali, pošto se neki služe monaštvom samo radi izgovora i dovode u zabunu crkvena i građanska dela, bezobzirno obilazeći gradove, pa čak i sami žele da ustrojavaju manastire, ustanovljeno je da niko i nigde ne može podizati manastir ili dom molitve (hram) bez dopuštenja episkopa dotičnog grada. Monasi svakoga grada i svakoga mesta neka budu potčinjeni episkopu; neka su u bezmolviju; neka su u postu i molitvama i neka uvek ostaju u onom mestu gde su se odrekli sveta. Monasi neka se ne mešaju i ne učestvuju u crkvenim ili svetovnim delima, -zapuštajući svoje manastire, osim u slučaju da im to, po neophodnoj potrebi, bude dopušteno od strane episkopa. Ni rob neka se ne prima u manastir da bi postao monah, ako za to nema dozvolu svoga gospodara. Koji pogazi ovu našu naredbu, naređujemo da bude odlučen, da se ne bi hulilo ime Božije. Episkop grada treba da na najmarljiviji način vodi brigu o manastirima.

5. pravilo: U pogledu episkopa ili klirika koji prelaze iz jednog grada u drugi, ustanovljuje se da pravila koja su izdata od svetih Otaca moraju imati punu važnost.

6. pravilo: Bez naznačenja nikoga ne treba rukopolagati, ni sveštenika, ni đakona, niti bilo koga iz crkvenog čina, nego rukopoloženi mora biti tačno određen ili za jednu gradsku ili seosku crkvu, ili za mučenički hram ili za manastir. Što se tiče onih koji bivaju rukopoloženi bez naznačenja, sveti Sabor naređuje da njihovo rukopoloženje bude ništavno te da ne mogu obavljati nikakve službe, na sramotu onoga ko je učinio takvo rukopoloženje.

7. pravilo: Koji su jednom stupili u klir ili su se posvetili monaštvu, naređujemo da ne mogu stupati ni u vojnu ni u svetovnu službu. Koji se usude da pogaze ovo, i ne vrate se sa pokajanjem k onome šta su izabrali Boga radi, neka budu anatemisani.

8. pravilo: Klirici koji su pri sirotinjskim domovima, pri manastirima i pri mučeničkim hramovima neka budu, shodno predanju svetih Otaca, pod vlašću episkopa dotičnog grada i neka se ne odmeću od svog episkopa. Koji se, na bilo koji način, usude da povrede ovo pravilo i ne budu podložni svom episkopu, ako su klirici neka budu kažnjeni po pravilima. Ako su monasi ili laici, neka budu odlučeni.

9. pravilo: Ako neki klirik ima raspravu sa drugim klirikom, neka ne izbegava svog episkopa i neka se ne obraća svetovnim sudovima nego neka sa tim problemom najpre bude upoznat episkop, a onda, uz dopuštenje episkopa, neka se vodi sud kod onih koje izabere i jedna i druga strana. Ko prestupi ovo, neka bude kažnjen po pravilima. Ako klirik ima nekakvu raspravu sa svojim ili sa drugim episkopom, neka se sudi pred eparhijskim (oblasnim) saborom. Ako episkop ili klirik ima nekakav spor sa dotičnim eparhijskim mitropolitom, neka se obrati egzarhu velike oblasti ili prestolu carstvujućeg Konstantinopolja, i pred njim da se sudi.

10. pravilo: Nije dopušteno kliriku da u isto vreme bude pribrojan pri crkvama dva grada, tj. pri onoj za koju je bio rukopoložen i pri onoj, kojoj je kao poznatijoj, a potaknut željom za sujetnom slavom, kasnije prišao. Koji to učine, neka budu vraćeni svojoj crkvi za koju su rukopoloženi, i samo u njoj neka služe, Ako je neko bio premešten iz jedne crkve u drugu, ništa zajedničko ne može imati u poslovima pređašnje crkve, ticalo se to mučeničkih hramova ili sirotinjskih domova, ili domova za strance koji zavise od pomenute crkve. Usudi li se neki, posle ove naredbe svetog i vaseljenskog Sabora, učiniti nešto od onoga što je ovim pravilom zabranjeno, sveti Sabor naređuje da taj bude nizložen sa svog stepena.

11. pravilo: Ustanovljujemo da sirotinja i oni kojima je potrebna pomoć, posle ispitivanja, treba da dobiju za put samo „crkvene liste mira“ a ne i „preporučne listove (gramate)“ jer ove (preporučne listove) treba davati samo onim osobama koje su pod sumnjom.

12. pravilo: Saznali smo da neki, suprotno crkvenim ustanovama, pribegavaju (prilaze) k velmožama i na osnovu „pragmatičnih gramata“ jednu episkopiju dele na dve, te da usled toga postoje dva mitropolita u jednoj istoj oblasti. Zbog toga sveti Sabor naređuje da se u buduće ni jedan episkop ne odvaži na takav postupak, jer svako ko takvo šta pokuša biće zbačen sa svog stepena. Gradovi, koji su carskim gramatama odlikovani imenom mitropolije, neka uživaju samo čast; isto kao i episkopi koji upravljaju crkvama tih gradova, ali neka budu potpuno očuvana prava prave mitropolije.

13. pravilo: Tuđi klirici i oni koji su nepoznati, nigde i ni pod kojim načinom da ne služe u drugom gradu bez „preporučnih gramata“ koje će im dati njihov episkop.

14. pravilo: Pošto je u nekim eparhijama dozvoljeni čtecima i pojcima da se žene, sveti Sabor naređuje da niko od njih ne sme uzeti inoverkinju za ženu. Oni koji imaju decu iz takvih brakova i koja su već krštena kod jeretika, moraju ih prevesti u zajednicu saborne Crkve. A ako ih nisu krstili, ne mogu ih krstiti kod jeretika, a isto tako ne mogu se sjediniti brakom sa jeretikom, Judejem ili neznabošcem, osim ako osoba koja želi da stupi u brak sa pravoslavnim hrišćaninom, obeća da će preći u pravoslavnu veru. A koji prestupi protiv ovog pravila neka podlegne epitimiji po pravilima.

15. pravilo: Za đakonisu neka se ne postavlja ni jedna žena pre nego što navrši četrdeset godina, i to tek nakon marljivog ispitivanja. Ako je, pošto je primila posvećenje (rukopoloženje), neko vreme ostala u službi, a kasnije se uda, prezrevši blagodat Božiju, neka bude anatemisana zajedno sa onim koji se njome oženio.

16. pravilo: Djeva (devojka) koja je sebe posvetila Bogu, a takođe i oni koji pripadaju monaštvu, ne smeju stupati u brak. Oni koji se zateknu u tom nedelu, neka budu lišeni crkvene zajednice. Takođe naređujemo, da pomesni episkop ima vlast pokazati čovekoljublje prema takvima.

17. pravilo: U svakoj eparhiji, parohije koje su po selima i predgrađima, moraju nepromenljivo pripadati onim episkopima u čijoj su one oblasti; a naročito, ako je to bilo tokom perioda od trideset godina. Ali, ako se o tim parohijama podigao nekakav spor, ili se taj spor podigne pre isteka trideset godina, dopušta se onima, koji sebe smatraju oštećenim, da o tome podignu optužbu pred oblasnim saborom. Ko je povređen od strane svoga mitropolita, neka se žali pred egzarhom velike oblasti ili pred Konstantinopoljskim prestolom, kao što je već rečeno. Ali, ako je carskom vlašću osnovan novi grad, ili se unapred osnuje, u tom slučaju podela crkvenih oblasti neka sledi građanskom i državnom poretku.

18. pravilo: Zavera ili ortačenje (urota), kao prestup, strogo je zabranjen i svetovnim zakonima. Tim pre, potrebno je ovu pojavu zabraniti i u Crkvi. Prema tome, ako se neki klirici ili monasi zakunu i obavežu se međusobno zakletvom na urotu i zaveru protiv episkopa ili saklirika, neka budu nizvrgnuti sa svog stepena.

19. pravilo: Saznali smo da se u nekim eparhijama ne drže sabori episkopa koji su ustanovljeni pravilima, te zbog toga bivaju zapušteni mnogi crkveni poslovi koji bi trebali biti učinjeni. Zbog toga, sveti Sabor naređuje, shodno pravilima svetih Otaca, da se u svakoj eparhiji episkopi okupljaju dva puta tokom godine, u onom mestu koje odredi episkop mitropolije, te da se tada ispravi sve šta je potrebno. Episkopi koji ne dođu, nego ostanu u svojim gradovima, a zdravi su i nisu sprečeni neodložnim i neophodnim delima, neka im bude izrečena reč bratskog prekora.

20. pravilo: Nije dopušteno da klirici koji su na službi pri jednom hramu budu postavljeni u crkvu drugoga grada, kao što smo već ustanovili, nego moraju biti zadovoljni onom crkvom pri kojoj su od početka udostojeni službe. Izuzetak su oni klirici koji su, izgubivši svoju otadžbinu, po neophodnosti prišli drugoj crkvi. A episkop koji posle ove naredbe primi nekog klirika koji pripada drugom episkopu, ustanovljuje se, da bude van zajednice kao i onaj ko ga je primio, sve dotle dok se odbegli klirik ne vrati u svoju crkvu.

21. pravilo: Klirike ili laike, koji optužuju episkope ili klirike, ne treba puštati da podnose optužbe pre nego što se sve podrobno ispita o optužiteljima.

22. pravilo: Nije dopušteno kliricima da nakon smrti svog episkopa razgrabljuju njegove stvari, kako je to određeno i drevnim pravilom. Koji takvo šta čine, dovode u opasnost svoj stepen (jerarhije).

23. pravilo: Sveti Sabor je saznao da neki klirici i monasi, ne imajući nikakvu poruku od svoga episkopa (nego su čak, ponekad, i odlučeni od njega), dolaze u Konstantinopolj i tu ostaju duže vreme, izazivajući smutnje i dovodeći u zabunu crkveni poredak. Neretko oni u sunovrat povlače i porodice nekih ljudi. radi toga, sveti sabor je ustanovio da takvi najpre od ekdika najsvetije Konstantinopoljske crkve budu opomenuti da se udalje iz prestonog grada, a ako besramno nastave sa svojim delima, neka od istog ekdika budu (ako treba i silom) vraćeni u svoja mesta.

24. pravilo: Manastiri, koji su dozvolom episkopa, jednom posvećeni, zauvek moraju ostati manastiri. Dobra koja im pripadaju nikada ne mogu biti pretvorena u svetovna (mirska) obitavališta. Koji dozvole da se to učini, neka podlegnu kaznama po pravilima.

25. pravilo: Pošto neki mitropoliti, kako smo saznali, zapuštaju stado koje im je povereno, sveti Sabor je ustanovio da postavljenja episkopa moraju biti u roku od tri meseca, osim u slučaju da neka neodložna potreba ne primora da se rok produži. Oni koji to ne učine, neka podlegnu crkvenoj epitimiji. Imovina crkve koja je obudovela, neka bude neokrnjeno čuvana od strane ekonoma iste crkve.

26. pravilo: Pošto u nekim crkvama, kako smo saznali, episkopi raspolažu crkvenim dobrima bez ekonoma, ustanovljeno je: da svaka crkva, koja ima episkopa, mora imati iz svog klira i ekonoma koji će upravljati crkvenim imetkom prema volji episkopa, tako da crkvena uprava ne bude bez svedoka i da se od toga ne rasipaju crkvena dobra i sveštenstvu se ne prouzrokuje ukor. A koji ovo ne čini, neka je kriv po Božanskim pravilima.

27. pravilo: Za one koji pod izgovorom supružništva otimaju žene ili pomažu otimačima ili ih podržavaju, sveti Sabor naređuje: ako su klirici, neka budu nizloženi sa svog stepena; ako su laici, neka budu anatemisani.

28. pravilo: Sledeći u svemu ustanove svetih Otaca, i uvažavajući sada izloženo (pročitano) pravilo 150 najbogoljubazniji episkopa, okupljenih na Sabor u velikom Konstantinopolju - Novome Rimu, u vreme blagočestivog, spomena dostojnog Teodosija (Velikog), isto i mi odlučujemo i ustanovljujemo po pitanju povlastica najsvetije crkve Konstantinopolja. Jer, i prestolu staroga Rima Oci su pridavali povlastice jer je taj grad bio prestonica. Sledeći isti razlog, 150 najbogoljubaznijih episkopa priznali su jednake povlastice i najsvetijem prestolu Novoga Rima, razložno prosudivši da grad koji je udostojen cara i Senata (siklita), i koji uživa jednake povlastice starog carskog Rima, bude uzdignut i u crkvenim delima kao onaj i da bude drugi posle njega. Prema tome, mitropoliti pontijske, azijske i trakijske oblasti, a tako isto i episkopi inoplemenika u navedenim oblastima, biće postavljeni od najsvetijeg prestola najsvetije konstantinopoljske crkve, tj. svaki mitropolit pomenutih oblasti sa eparhijskim episkopima postavljaće eparhijske episkope, kao što je i rečeno kroz Božanstvena pravila; a mitropolite pomenutih oblasti, kao što je kazano, postavljaće arhiepiskop Konstantinopolja, pošto se (po običaju), načini saglasan izbor i, pošto on o tome bude obavešten.

29. pravilo: Svetotatstvo je nizvoditi episkopa na sveštenički stepen. Nego, ako zbog nekog opravdanog razloga neki episkopi moraju biti uklonjeni od službe episkopa, u tom slučaju oni ne mogu zauzimati ni mesto sveštenika. Ako su pak bez ikakve krivice uklonjeni sa dostojanstva, neka budu vraćeni na episkopsko dostojanstvo.

30. pravilo: Pošto su najblagočestiviji episkopi Egipta odložili da danas potpišu Poslanicu najsvetijeg arhiepiskopa Lava, ne zbog toga što se protive sabornoj veri, nego, kako kažu, zbog toga što u njihovoj oblasti postoji običaj da se ništa ne preduzima bez dopuštenja i naredbe arhiepiskopa, oni mole da im se dopusti da sačekaju dok ne bude postavljen novi episkop Aleksandrije, te smo mi našli da je pravilno i čovekoljubivo da im se, pošto ostanu u svom činu u carskom gradu, omogući da sačekaju postavljenje arhiepiskopa Aleksandrije. I zbog toga, ostajući u svom činu, neka kažu ko će garantovati za njih (ako je to moguće) ili neka se zakunu, da se izbegnu sumnje.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.