Poštopoto poslanik/3
PRIZOR III
Petrović, Milan i pređašnji, zatim Evica.
PETROVIĆ:
Dobro veče, dobro veče.
MILAN:
Dobro veče, (Jeci) ljubim ruku (pokloni se).
POPOVIĆ:
Servus Joldaš, jedva jedared.
PETROVIĆ:
Znam da ti se dosadilo već čekati, ali sam imao neki mali posao, pa nisam mogao pre doći. Pa kako je - gospa Jeca uvek vredna.
JECA:
Tako sam se naučila, nemogu nikada da sedim besposlena.
POPOVIĆ (za sebe):
Znam kud šiba. (jasno) De brzo, razuzuri se Joldaš, pa onda na poso.
PETROVIĆ:
Odma sam ja gotov de Milane privati (Milan mu skine kaput). Tako pa sad stojim na usluzi. Ali di su karte?
POPOVIĆ:
Zar nisu prepravljene? E vi’š samo one male bubice, da ni karte nije prepravila. Sad moram da je -
EVICA (utrči):
Evo ih tatice, a evo i tablica ne morate ništa činiti. (Petroviću) ljubim ruku. (pokloni se).
PETROVIĆ:
Živa i zdrava bila i -
EVICA (prekine mu reč, Milanu):
Dobro došli gospodine.
MILAN:
Klanjam vam se gospođice!
PETROVIĆ:
Kako mi je samo presekla razgovor. Taman da reknem ono, što je glavno, al ona umače, (sedaju).
POPOVIĆ:
To ona već razume —
EVICA:
— A zar drugo ništa?
POPOVIĆ:
Hm! Zar ti čak i ovamo čuješ?
EVICA:
Da bome tatice.
MILAN:
Znak da mene ne sluša.
POPOVIĆ i PETROVIĆ (smeju se):
Pravo, pravo.
EVICA:
To ne, već dokaz da g. Milan ništa ne govori.
POPOVIĆ i PETROVIĆ (smeju se):
Još bolje, još bolje!
PETROVIĆ:
Baš su ti đavoli ta naša deca. (Meša i deli karte). Kad ih tako gledam i slušam, setim se na moje mlado doba.
POPOVIĆ:
Isto tako i ja, kad sam još mojoj Jeci kur pravio.
JECA:
Krasan si ti bio kurmaher, drven ko lutak.
POPOVIĆ:
Oho ženo, nije baš ni tako, bio sam ja još kakav kurmaher. Uvek nalickan, žućkaste pantalone, plavetni frak, sa žutim dugmadima, bela marama i lakirane čizme, to je bilo moje obično odelo. Sećaš li se ženo? Ali otkud da se setiš, odkad je to bilo.
JECA:
O molim, ja se vrlo dobro sećam, nije to baš tako davno bilo.
POPOVIĆ:
Hm! Rado bi znam, da odkine koju godinu. Pa ajde de, recimo da sam ja tebe 10 godine pre uzeo, nego što si ti za mene pošla.
JECA:
Dobro, dobro, takovi razgovori nepadaju ovamo. Ja idem da prepravim tej. (Ode).
POPOVIĆ:
Ode ta brate, kad se želiš kurtalisati žene, samo počni o godinama, šta veliš Joldaš?
PETROVIĆ:
Kvart u tikvi, tri dolnjaka i tri kralja to je upravo deset!
POPOVIĆ:
Lagano Joldaš, kvint u maku i četir keca to su 29 i (baci karte) šesdeset.
PETROVIĆ:
No i to je luda sreća!
POPOVIĆ (igra dalje):
Šestdeset i jedan
PETROVIĆ:
Lepo sam mešo.
POPOVIĆ:
Šestdeset i dva.
PETROVIĆ:
Nemam ni štiha.
POPOVIĆ:
Šestdeset i tri.
PETROVIĆ:
Ja moram da gubim.
POPOVIĆ:
Šestdeset i četir.
PETROVIĆ:
Pa, dokle ćeš već?
POPOVIĆ:
Šestdeset i pet.
PETROVIĆ:
Oćeš prestati jedared.
POPOVIĆ:
Šestdeset i šest, i sedam i osam, i devet, sedamdeset.
PETROVIĆ:
I još sam se prebacio.
POPOVIĆ:
Li sedamdeset,
PETROVIĆ:
Dobro dobro.
POPOVIĆ:
I dve štrihle štihmač!
PETROVIĆ:
I ovako lude sreće još nisam nikada vidio. Ajd mešaj!
EVICA (smeje se):
Ha ha ha!
MILAN:
Zašto se smejete?
EVICA:
Kako se nebi smejala, kad tako što verujete.
MILAN:
A zašto da ne verujem. Gospodin Jazavac je bogat čovek.
EVICA:
Može biti.
MILAN:
Ima lep položaj.
EVICA:
Može biti.
MILAN:
Nije ružan čovek.
EVICA:
Zavisi od ukusa.
MILAN:
U najlepšim godinama.
EVICA:
Iz srednjeg veka.
MILAN:
A što je glavno on vas vole.
EVICA:
A što je još glavnije ja ga ne trpim.
MILAN:
A vaši roditelji -
EVICA:
Moji roditelji žele samo moju sreću –
MILAN:
Vi dakle ne bi mogli s njime biti sretni?
EVICA:
Upravo nebi vam morala na takvo pitanje odgovoriti, ali što mu drago, i to ću Vam kazati da nebi.
MILAN:
A - a s kime bi vi mogli biti sretni.
EVICA (smeje se):
Ha ha ha!
MILAN:
Zar je to tako smešno pitanje?
EVICA:
Da kako gospodin Milane!
MILAN:
A zašto ako smem pitati?
EVICA:
Zašto? Evo zašto. Prestavite sebi, da ja vas ispitivam, n. pr. da vam kažem, gospođica Marta, s kojom ste se vi onomad onako dobro zanimali.
MILAN:
Mi najmanje.
EVICA:
Nije ružna devojka.
MILAN:
Kako kome.
EVICA:
Dosta je i bogata.
MILAN:
Nisam je pito.
EVICA:
A vrlo mlada.
MILAN:
Nije izvestno.
EVICA:
A što je glavno vas vrlo rado gledi.
MILAN:
Meni je do toga vrlo malo stalo.
EVICA:
Al vaši? Otac?
MILAN:
On meni nikad još nije kvario volju.
EVICA:
Vi dakle nebi mogli biti s njome sretni.
MILAN:
Za celo ne!
EVICA:
A s kime bi Boga vam, vi mogli biti sretni?
MILAN:
S kime... s kime...
EVICA (smeje se):
Ha ha ha! Vidite da je to smešno.
MILAN:
Nije gospođice, jer ja znam s kime bi mogao biti srećan, najsretniji na svetu...
EVICA:
Vi znate?
MILAN:
Znam gđe, pa da i vi znate, reći ću Vam -
EVICA:
Tatice, vaša se lula ugasila, oćete da vam je zapalim?
POPOVIĆ:
Imaš pravo, de zapali.
MILAN (za sebe):
Sad da čovek ne pukne od jeda.