Поштопото посланик/4

ЧИН I

ПРИЗОР IV

ПРИЗОР IV
Јеца и пређашњи.

ЈЕЦА (уноси теј):
Ево теј је готов. Изволите господо.
ПОПОВИЋ:
Ајде Јолдаш да пијемо теја, а после ће мо продужити.
ПЕТРОВИЋ:
Не браним, ваљда ће ми се после преокренути срећа.
ЈЕЦА:
Изволите г. Милане.
МИЛАН:
Благодарим гђе (сви седају око стлола).
ПЕТРОВИЋ:
Баш волем теј. Госпа Јецо, теј вам је немож бољи бити. А зашто ви не пијете?
ЈЕЦА:
Нешто ми срце не иште.
ПЕТРОВИЋ:
Да нисте болестни?
ЈЕЦА:
Боже сачувај.
ПЕТРОВИЋ:
Нешто ми суморни изгледате.
ПОПОВИЋ:
Знаш Јолдаш, све има свога узрока.
ЈЕЦА:
А каквог ће бити узрока?
ПОПОВИЋ:
Знаш Јолдаш, она би нешто хтела, што ја нећу, па то је све.
ЈЕЦА:
Па јели то што лудо, што би ја хтела.
ПОПОВИЋ:
Како се узме, и јесте и није.
ПЕТРОВИЋ:
А што је то, ако смем запитати.
ПОПОВИЋ:
Ево нека ти сама каже.
ЈЕЦА:
Сад слушајте само драги пријатељу, понда реците ви, немам ли право.
ПЕТРОВИЋ:
Изволите само госпа Јецо!
ЈЕЦА:
Питам ја имам ли ја право и јели то лудо од мене, ако ја захтевам од мога мужа, да не седи читав божији дан са прекрштеним рукама већ да се и он лати каквог таквог посла.
ПЕТРОВИЋ:
Хм! Ал треба наћи посла, госпа Јецо.
ЈЕЦА:
Нашла сам ја, каквог красног посла.
ПЕТРОВИЋ:
А какав је то посо г. Јецо!
ЈЕЦА:
Тај је посо тај, да буде посланик.
ПЕТРОВИЋ:
Посланик?
ЈЕЦА:
Да посланик!
ПЕТРОВИЋ:
На угарском сабору.
ЈЕЦА:
Па да како, посланик на угарском сабору. Избори су пред врати, мого би се лепо избирати дати за посланика, а ја, неће то мој муж, већ тако ваздан седи и пуши беспослен.
ПОПОВИЋ:
Е сад си чуо, реци сад, јели то паметна.жеља од моје жене? Јели то за мене?
ПЕТРОВИЋ:
Којешта, шта ћеш ти да будеш посланик.
ПОПОВИЋ:
Ето видиш жено, да си остала у мањини.
ЈЕЦА:
Али драги пријатељу, ко зашто он неби био посланик.
ПОПОВИЋ:
Зато што нећу.
ПЕТРОВИЋ:
Па све и да оћеш није то за тебе.
ПОПОВИЋ:
Па да, није за мене, јер нећу.
ПЕТРОВИЋ:
Ниси ме разумео, велим, све и да оћеш, није за тебе.
ПОПОВИЋ:
Како? Зашто није за мене.
ПЕТРОВИЋ:
Та човече - посланик на уг. сабору.
ПОПОВИЋ:
Добро добро, зашто ја неби мого бити то јест да оћу, посланик на уг. сабору.
ПЕТРОВИЋ:
Зашто? Прво зато, што ми већ имамо нашег кандидата.
ПОПОВИЋ:
Могли би ми имати и два кандидата.
ПЕТРОВИЋ:
То неби ваљало, јер би се онда поцепали, па неби био ни један, већ би испао њиов кандидат за посланика.
ПОПОВИЋ:
Можда кад би ја ступио за кандидата, неби се наши ни поцепали.
ПЕТРОВИЋ:
Могуће, али тек, то није за тебе, па сад манимо се тога разговара.
ПОПОВИЋ:
Нећу да се манем, оћу баш да ми кажеш, зашто ја неби могао бити посланик.
ПЕТРОВИЋ:
Па за бога, мало час си и сам признао, да није за тебе.
ПОПОВИЋ:
То је сасвим што друго, што сам ја признао, ја оћу да знам од тебе, зашто ја неби могао бити посланик.
ПЕТРОВИЋ:
Оћеш да знаш?
ПОПОВИЋ:
Оћу да!
ПЕТРОВИЋ:
Е зато што немаш способности за посланика.
ЈЕЦА:
Нема способности, но то би лепо било.
ПОПОВИЋ:
Ја немам способности? Охо драги мој господине, то би се тек показало.
ПЕТРОВИЋ:
И ти заиста држиш, да си ти способан за посланика?
ПОПОВИЋ:
Још како!
ПЕТРОВИЋ:
Ти се шалиш.
ПОПОВИЋ:
Нема ту шале, ја сасвим озбиљно говорим.
ПЕТРОВИЋ:
Сасвим озбиљно.
ПОПОВИЋ:
Сасвим озбиљно.
ПЕТРОВИЋ:
Онда ти морам и ја сасвим озбиљно рећи, да ти нити имаш снособности за посланика нити би могао тражити се за посланика, нити ћеш икада бити посланик.
ПОПОВИЋ:
А ја ти опет велим, да имам способности за посланика, да ћу се тражити за посланика и да ћу бити посланик!
ЈЕЦА:
Сад си мој муж!
ПЕТРОВИЋ:
Ти нећеш бити,
ПОПОВИЋ:
Ја оћу бити.
ПЕТРОВИЋ:
То ће мо видити.
ПОПОВИЋ:
Да, видићемо.
ПЕТРОВИЋ:
Ја ти зацело мога гласа нећу дати.
ПОПОВИЋ:
Није ни нуждно, наћи ће се други, који ће дати.
ЈЕЦА:
Још колко њи, ево први г. Милан. Није ли тако г. Милане!
МИЛАН:
Ја, што се мене тиче... ја сам тога мњења...
ЈЕЦА:
Да ће мој муж бити посланик.
МИЛАН:
Напротив, искрено да вам кажем, моје би мњење било...
ЈЕЦА:
Па кажите, кажите само.
МИЛАН:
Да то није за г. Поповића.
ПОПОВИЋ:
Дакле и ви сте ми противан.
МИЛАН:
Боже сачувај, ја вас поштујем као мога рођенога отца, ал тек морам истину рећи, да за вас није посланство.
ПОПОВИЋ:
А ко зашто то?
МИЛАН:
Зато што ми већ имамо кандидата, а после... а после...
ПОПОВИЋ:
Изреците само, ни сам способан. Знао сам, да ивер не пада далеко од кладе.
ПЕТРОВИЋ:
Мога мњења мора сваки паметан човек бити.
ПОПОВИЋ:
Оћеш тиме ваљда да рекнеш, да сам ја луд?
ПЕТРОВИЋ:
Боље да ти ја твој пријатељ рекнем, него ко други.
ПОПОВИЋ:
Фала лепо на таквом пријатељству.
ЕВИЦА:
Али татице.
ЈЕЦА:
Ти ћути, не паштај се у мушке послове.
ПОПОВИЋ:
Кад је тако није нуждно да ти дуже говориш.
[ПЕТРОВИЋ:]
Милане дај ми капут.
МИЛАН:
Али отац!
ПЕТРОВИЋ:
Ни речи, дај ми капут (овај учини).
ЕВИЦА:
Боже боже. шта ће још од тога све да буде.
ПЕТРОВИЋ:
Још једаред те питам, оћеш ли се ти канутити луди мисли.
ПОПОВИЋ:
Нећу.
ПЕТРОВИЋ:
И ти баш оћеш да будеш посланик?
ПОПОВИЋ:
Оћу.
ПЕТРОВИЋ:
Онда збогом. Слуга сам госпа Јецо!
ЈЕЦА:
Службеница господин Петровић.
ПЕТРОВИЋ:
Добру ноћ господине посланиче!
ПОПОВИЋ:
Лаку ноћ господине противниче.
МИЛАН:
Клањам се, гђе Евице добру ноћ!
ЕВИЦА:
Добру ноћ г. Милане (Петровић и Милан оду.)