Poštopoto poslanik/19

ČIN III-ći

PRIZOR II

PRIZOR II
Popović i pređašnji.

POPOVIĆ (Ulazi razbarušen i zbunjen čita):
Poštovani birači! Ne nalazim dovoljno reči, da vam blagodarim na onome poverenju, koje ste mi danas vašim izborom ukazali, jer, izborom vašim pokazaste da ste svestni birači, jer, samo svestni birači, mogoše takav izbor učiniti, kakav ste vi učinili, jer —
JECA:
Šta ti bogati čoveče to govoriš.
POPOVIĆ:
Govor ženo! Poslanik se mora svakom biraču zahvali gi.
JECA:
Svakom biraču? No to će biti vizita i trčkaranja.
POPOVIĆ:
Baš ti ženo neznaš ništa. Ta to se ne ide od kuće do kuće, već se drži govor jedanput za svagda svima biračima, naravno one birače mislim, koji budu za mene glasali, jer mojim protivnicima ne nalazim za nuždno zahvaljivati se.
JECA:
Podpuno imaš pravo.
POPOVIĆ:
Šta više, s takima nameravam sasvim prekinuti.
JECA:
Dobro ćeš učiniti.
POPOVIĆ:
Jer ja ne trebam takove ljude, koji su mi samo na rečma prijatelji a na delu protivnici -
EVICA (za sebe):
O Bože!
JECA:
I ja sam sasvim tvoga mnjenja.
POPOVIĆ:
A ti Evice, kako ti misliš?
EVICA (koja se među tim do prozora dovukla):
Tatice slatki, koji silni birači po ulica?
POPOVIĆ:
Birači?!
EVICA:
Da tatice, pa svi imaju cedulje za šeširom?
POPOVIĆ:
Kakve su cedulje?
EVICA:
Ima crveni.
POPOVIĆ:
To su narodnjaci.
EVICA:
Ima i zeleni.
POPOVIĆ:
To su opet oni drugi.
EVICA:
Ima i jedna žuta!...
POPOVIĆ:
Žuta? To je moj birač. Samo jedna?
EVICA:
Prevarila sam se.
POPOVIĆ:
Dakle više?
EVICA:
Učinilo mi se da je žuta, a ono je i ta crvena.
POPOVIĆ:
Lažeš, to je žuta cedulja.
EVICA:
Slatki tatice, ja nisam nikada lagala —
POPOVIĆ:
Lažeš, oćeš da me jediš? Da mi se izsmevaš? već znam ja odkud vetar duva.
EVICA:
Slatki tatice.
POPOVIĆ:
Ni reči. Znam ja dobro što si naumila. Ali od toga neće biti ništa. Jesi razumela? Neće biti ništa. To se [?] izbaci iz glave.
JECA:
Da — izbaci iz glave.
EVICA:
Oh tatice, ja sam vrlo nesretna?
POPOVIĆ:
Svejedno. Ja moju kćer nedam g. Milanu, onom pirivetru, onome vetrenjaku, onome prevrtljivcu, koji glasa protiv mene.
JECA:
Imaš podpuno pravo. Kako bi ti za njega dao Evicu? Ima tu drugi, koji je nju zaslužio.
POPOVIĆ:
Tako je. Taj će je drugi i dobiti. Pokazaću ja g. Milanu i njegovom g. otcu -
EVICA:
Ah slatki tatice onda ću ja vrlo nesretna biti.
JECA:
Nesretna biti, sa takim krasnim čovekom, kao što je g. Jazavac.
POPOVIĆ:
Nesretna biti? A zašto ćeš biti nesretna?
EVICA:
Slatki tatice, ja... ja... ja ne trpim g. Jazavca.
POPOVIĆ:
Ne trpiš? A koga ti trpiš? Valjda g. Milana? Ti ćutiš? I ti si se usudila i pomisliti na g. Milana? A ko je tebi to dozvolio?
EVICA:
Slatki tatice, nije mi niko dozvolio, ali kolko ste puta samo vi -
POPOVIĆ:
Ja? Šta sam ja učinio? E gledaj samo nje, sad će još na mene da nabedi, da sam joj ja reko, da... da... da trpi g. Milana.
EVICA:
Niste mi rekli tatice, ali...
POPOVIĆ:
Ni reči više, pa sad razumi: Ti ćeš biti Jazavčeva žena. Punktum!
EVICA (kroz plač):
Ah tatice, ja ću onda umreti,
JECA:
Nije još niko od udaje umro, ćerko moja, evo fala Bogu i mene žive.
POPOVIĆ:
Sad je dosta. Kao što rekoh, tako će biti i nikako drugčije. Pokazaću ja njima, ko je Vasa Popović (za sebe) samo jedne žute cedulje!