Поштопото посланик/18
ЧИН III-ћи
(Збива се у истој соби)
ПРИЗОР I
Јеца и Евица (спремају сто).
ЈЕЦА:
Брзо Евице брзо, скоро ће избор готов бити, па ће уједаред да појуре гости са честиткама новоизабраном посланику.
ЕВИЦА:
Слатка мамице, ви то тако зацело држите?!...
ЈЕЦА:
Зар ти још сумњаш? Зар ниси чула јутроске г. Јазавца?... велико одушевљеље, силни бирачи долазе на нашу страну. .. избор је сигуран. И ти још сумњаш? Ти си права штрашљивица.
ЕВИЦА (за себе):
Збогом Милане!
ЈЕЦА:
Ваљан човек тај г. Јазавац, с каквим се само одушевљењем заузима за нашу ствар. Заиста ваљан човек, врло нас је обавезо, треба да му благодарни будемо.
ЕВИЦА:
Да мамице, треба отац да га зове на ручак и добро почасти.
ЈЕЦА:
Почасти само? То би врло мали знак био наше благодарности. Шта више, драга моја Евице, шта више, такав човек кошто је он, заслужује већу награду. Али то ће већ доћи све у своје време, надам се, да ће бити задовољан. Шта ти мислиш Евице?
ЕВИЦА:
Ја мамице? Ја држим да ваљани људи не треба да траже награда, само уверење, да [су] што доброга учинили, довољна је награда за њи.
ЈЕЦА:
Може бити. Али ваљани људи гледе и да се одуже, ако им је што доброга учињено, и ако су у стању одужити се. Шта ти велиш Евице?
ЕВИЦА:
Ја мамице? И ја тако мислим, али ваљани људи не треба ни онда да приме награду, кад им се ова нуди, јербо —
ЈЕЦА:
Добро добро, лако ће мо зато, само док буде отац посланик!
ЕВИЦА (за себе):
Да. Док буде посланик!