Potera
Potera
| Potera Pisac: Svetolik Ranković |
»Odmah po prijemu ove naredbe, kmet toga sela skupiće do 80 pouzdanih ljudi sa oružjem. Sazivanje i skupljanje mora se vršiti u najvećoj tajnosti. Kmet s ljudima neka bude sutra, pre zore, kod velikog rasta u Grbićevoj livadi« — tako je glasila kapetanova naredba. U njoj beše i zasebno parčence hartije, na kome je pisalo: »Pavle, za ovo igra glava«.
Da ne bi glava stradala, morale su Pavlove noge tako igrati i trčati po selu, da se uveče, kukavac, nije mogao držati na njima. Kad dovede poslednjeg čoveka s puškom sudnici, pade na ledinu, nit' pusti od sebe glasa, nit' mrdnu rukom il' nogom, samo se grudi i trbuh dizahu i spuštahu tako jako i brzo, te mišljasmo da će krepati do zore.
Pre svanuća besmo pod velikim rastom. Ne beše mesečine, a putovasmo kroz neki, gotovo neprolazan, šumski gustiš, te se grdno namučismo. Jedva se isprovlačismo kroz šiblje, dok uđosmo u livadu i popadasmo pod rast. Kako ko stiže, tako leže na rosnu travu, ne puštajući glasa od sebe. Besmo iznemogli od umora i — straha...
I ako se krilo, ipak je svaki znao kud i zašto idemo. Čuveni Despić beše počinio tolika čuda i zadao takav strah celoj našoj okolini, da su mu pripisivane i takve osobine, koje nadmašuju granice čovečje mogućnosti. Od njega je strahovalo šest velikih okruga. U jedno isto vreme — svakog trenutka — na svakom mestu njega su očekivali i bojali ga se: i seljak za plugom češće se osvrtao i bojažljivo pogledao na kakav šumarak blizu sebe; i kalauz trgovački s nekoliko dukata u džepu ratosiljao se života, kad je polazio na put; i sveštenik, odlazeći da odnese poslednju utehu samrtniku i hranitelju mnoge nejači, mislio je na svoju nejač i strahovao da mu kuća ne opusti; i kočijaš, spremajući se na put, bojažljivo se krstio i sedao u kola; i siromašna baka, noseći u »čaršiju« par pilića, bojaše se da je ne presretne zlikovac i oduzme joj njenu zamuku.
Pola Srbije dršće od jednog zlikovca!...
S Despićem se u početku udruži i neki Madžarević, koji se odmah proču kao veliki zlikovac. Imađahu još dva stalna druga, te s njima i ostalima, koje za pojedine slučajeve skupljahu, iđahu na otmicu i razbojništva.
Ovo beše peta potera, u kojoj su okolna sela dizana na odmetnike. Iskustvo iz dosadanjih potera naučilo je svet, da ne polaže nikakva uzdanja u ovo nesmišljeno vrljanje, koje kapetani zovu »energičnom poterom«. Rezultat sviju ovih pokušaja bilo je strahovanje od samih zlikovaca, koje se, posle neuspeha, još više širilo i uvećavalo u narodu, a zlikovcima pribavljalo veću energiju i drskost u nasrtajima. Narod se sve više plašio, a imena odmetnička upletana su sve više u narodno pričanje, koje je od njihovih ispada stvaralo čitave bajke...
Ali ova potera beše neobična i po načinu sazivanja i po vremenu, u kome se preduzima, te zbog toga davaše veće izglede na uspeh.
Još putem, dok se provlačismo kroz goru i šiblje, pokušavaše po neki smeliji mladić da iskazuje glasno svoja nadanja od ove potere, ali ga kmet, po dužnosti, i plašljiviji susedi, od straha, ućutkivahu. Tek kad se odmorismo pod rastom, počeše da se pribiraju gomilice, sve rame uz rame, i da šapuću.
— Ej, kukavcu sinjem, — veli Đokić, — da hoće da mi naiđe na pušku. — Sto žutijeh dukata, po Bogu brate!...
— Ala bi se okućio!
— Volove ka' divove, pa gvozden plug, pa okovana kola, pa...
— More, promisli još sad kud bi strugnuo kad ga zagledaš, a volove — batali....
— Ko zar ja? Ehej, kićo! Kam' da hoće, pa da mu očas zakuka majka...
— Šta veliš ti, Ljubiša?
— Tss... ništa vala... tek onako. Ko mu zna!
I Đokić i Ljubiša su ovog leta izašli iz vojske; obojica su tanka stanja. Đokić je kicoš, lep mladić i veliki hvališa. Bio je u vojsci kaplar, pa sad celo selo zna, kako mu je jednom komandir dao da vrati četu s Vračara u grad, pa je »Terazijama« prošao general, i Đokić celu četu stavio u »vront« i »dao čest generalu«. Na zlo njegovo, u istoj četi bio je i Ljubiša, te se sva slava svršila »vrontom«, a da nije ovoga svedoka, — ode ti naš Đokić na ručak kod generala...
— More, pazio me komandir, ka' rođeno dijete, — hvali se on jednom prilikom pred seljanima.
— Je l' istina, Ljubiša, slave ti? — pitaju oni Ljubišu.
— Tss... tek onako... ka' i svaki kaplar, — odgovara Ljubiša i začkilji svojim malim, zelenim očima.
Ljubiša je nerazvijen i trom, nekako se teško kreće, pa mu svaki posao što ga radi izgleda kao da ga na silu vrši. Kad je došao iz vojske, nije se mogla opaziti na njemu nikakva promena. Isti govor, isti pokreti, sve — kao što je i pre bilo. Samo sam ja zapazio da je odlučniji i odvažniji nego što je pre bio. Onako mali, vezan u govoru, lake pameti, još lakšeg stanja — nije ni imao čime da obrati na sebe pažnju svojih seljana. Sećali su ga se — kad su ga videli.
I on i Đokić namerni su da se žene na jesen. Obojica su bacili oko na devojku Mirčićevu, iz imućne i zadružne kuće. Đokić je, bez sumnje, svoje namere osnivao na svojoj lepoti, okretnosti i svemu onom, što se devojkama dopada. Ali Ljubiša — ne znam. Manj ako nije držao, da, kao »ispisnik« Đokićev, ima jednaka prava s njim. Pa ipak je, i u tom pogledu, morao dati prvenstvo — kaplaru. Ali, on se nadao... Govorilo se da su obojica već činili pokušaje kod Mirčića i da su im provodadžije odbijene jednim istim rečima: »Ne dam ja moje dete, da argatuje bez nužde. Nek stekne, sinak, pa nek traži onda...« Čim se to raščulo, ispisnici počeše da izbegavaju jedan drugoga.
Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša. Đokić beše uznemiren, kao ono čovek, koji živi samo jednom mišlju, jednom jedinom željom, pa oseti da je došao čas, kad bi mu se želja mogla ostvariti. Da ubije odmetnika — dobiva odmah pare, i to kakve pare — čitavo imanje! Ali on zna da ga ne može ubiti. I da mu dođe na pušku, on zna da neće pucati, jer neće smeti. Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova mašta...
»Ala bi to bilo žestoko, — misli on: — idem ja 'vako u lancu, pa se tek odvojim u stranu, a tamo — leži on. Potegnem iz puške: dum! — on se zakoprca. Aja, ne valja; ne bi mi dali pare, ubio ga na spavanju... A može biti da bi dali: kmet je pročit'o da je njegova glava ucenjena, pa kad donesem glavu, mora mi se platiti, jakako!... Ali bi opet bolje bilo, kad bih ga ugledao da trči preda mnom, pa onako s leđa da opalim. Baš je to bolje... Ih, što neće... Pa posle odmah džemadan, jelek, dizluke, sve zlatom iskićeno... pa: pomoz' Bog, Stano!... a, šta veliš... koji je bolji: ja ili onaj džgebavi Ljubiša?... Vala i ovaj Bog baš neće »ljucki« poneki put: kad mora jednom ginuti, što ga ne dâ meni, da ga upljeskam, pa da uzmem pare...«
— Ako naiđe na Orašane, ubiće ga, — reče neko iza njega.
— More, ljudi, znate li vi da njega kuršum ne bije! — reče drugi.
— Neka stane pred moj garabilj, pa alal mu majci ako mrdne, — odgovori Đokić.
— Ja kaki si ti kaplar, moj brajko, kad ni to ne znaš, da kuršum ima opčine.
— Ama, znam, brate... ali znaš... nije valjad' on... — oteže Đokić.
— Zar on? Nosi on take trave i čini, da ti ruka odmah usahne, čim digneš pušku na njega...
Ljudi se zgledaše zaprepašćeno. Đokić taman htede nešto da kaže u potvrdu toga mišljenja ali u tom priđe kmet, koji je čuo poslednju reč, pase obrte onome što priča o činima:
— Jes' čuo, ti, Živojine. Sad će kapetan doći pa kad te on pritegne, neće ti pasti na um ni rođena majka, a kamo li kojekakve čini... Nemoj der ti meni da buniš ljude!...
— Nije, Pajo, vere mi... tek onako, šale... znaš... poče on da muca, a videlo se da mu nije najtoplije oko srca, čim kmet pomenu kapetana.
— Hm, šala ja, presešće ti... reče kmet i ode.
— E moram mu dati jedno prasence, — poče Živojin, kad se odmače kmet; — oprasila mi krmača samo dvoje, a on mi odavno traži jedno... Samo da ne kaže onome...
— Vala, brate, nek čini šta hoće, ali mene je stra', — veli jedan.
— More, koga nije? Znaš li da mi duša ode u pete, dok smo prolazili onim đavoljim zakopanikom.
— A ja sve gledam kad će da izleti pred nas.
— Što se brukate, ojađenici; zar vas nije sramota, da se u 'volikom narodu bojite jednog čoveka!
— Ljubiša, je l' te stra'? — upita neko.
— Mene, vala, sve'dno, — odgovori on polako.
Svi ućutaše.
Zvezde pobledele. Po nebu se osula neka neodređena belina, koja mu zaklanja čisto plavetnilo i daje mu neku suru nejasnu boju. Zora se pomalja. Predmeti su sve vidniji i jasniji; još malo, pa će se pojaviti rumen na istoku. Vazduh hladan i oštar. Ljudi se pribijaju jedan uz drugog i zdrhtavaju se. Mnogi su pospali, pa se od hladnoće zgurili. Neki u snu pruža ruku i pipa po travi, tražeći guber da navuče na sebe: misli da je kod kuće...
— Pst! — učini kmet, i svi se trgoše.
Ozdo od potoka prelažaše preko vrzine čovek u varoškom odelu — s puškom o ramenu. Za njim pređe drugi, u kome odmah, po fišeklijama i noževima, poznaše sreskog pandura. Onaj napred beše kapetan. Ljudi poskakaše, ali on mahnu rukom, te odmah svi posedaše. Čim priđe rastu, zovnu kmeta na stranu. Progovoriše nekoliko reči, pa eto ih posle pod rast. Kapetan razgleda oružje i ljude, pa stade.
— E, braćo, — poče on da govori lagano, — sad treba osvetlati obraz. Dosadi nam krvnik! Zar on jedan da gazi toliki narod po svom ćefu. Danas ćemo sigurno naići na njega. Pa pazite: za Despića dvesta, a za Madžara — sto!...
Svi se zgledaše, jer nisu znali da je ucena povišena. Kapetan produži:
— Ima li koji iz vojske?
Pokazaše mu Đokića i Ljubišu. On ih pogleda pažljivo, pa se okrete Đokiću:
— Da mi je ovakvih nekoliko, ne bih ja kretao tolika sela. Pazi, junače, pokaži se!
— Vala, gospodin' kapetane, samo molim Boga da udari na me, ja l' da ga moje oko zgleda na domak pušci... poče Đokić.
Kapetanu se dopade odgovor, pa veselo zasija očima.
— Vidim da si junak, — reče on potom, — nego ti puška nije najsigurnija. Poslaću ti ja ozdo magacinku. A ti, vojniče! obrte se on Ljubiši, — kakva je tvoja puška?
Ljubiša obori oči, pa promuca:
— Tss... tek onako... moći će podneti...
Kapetan, bez sumnje, zaključi da se nema čemu nadati od njega, pa valjada misli u sebi: »kakav si ti — takva ti i puška!« i obrte se kmetu:
— Vi ćete, kad bude vreme, pravo naviše, na onu suvu krušku, pa rudinom do Preglavlja. Držim da ćete ih tu zateći. Samo pazi da se svežeš desno s Darosavcima, a levo s Banjancima. Bez tvoje naredbe niko da ne puca, a ti pazi — k'o što sam ti kazao.
Kmet se načini još važniji, kao čovek, kome je poverena neka »državna tajna«, pa mu i celo lice dobi neki tajanstven izraz.
Kapetan ode, a kmet uze da razdaje ljudima barut i olovo koje mu dade pandur.
Čim svanu, ljudi postadoše slobodniji i veseliji, počeše neki da se šale, neki drže poslednju »smotru« nad oružjem, a neki se zamislili pa ćute.
Na istoku sve rumenije. Malo još, pa se prosuše po nebu prvi mlazevi sunčanih zrakova, od čega se oboji cela okolina, i po nebu zasja čisto, nežno, beskrajno plavetnilo. Pomoli se sunce. Kmet se prenu i diže ljude.
— Stan'te svi u red, jedan do drugog.
Namestismo se svi u jedan red.
— E, sad odbijajte vi u desno, a vi u levo. Između vas ne sme biti veće rastojanje od dvadeset koraka. Kad ih ugledamo, ja ću kazati ko će pucati...
— E, kmete, a šta ćemo, recimo, kad nas dvojica ili trojica nagazimo na njih, a tebe nema.
— U meso, brate, ja šta ćeš drugo! — odgovori kmet, posle kraćeg razmišljanja. — Samo pazite da ne prođete ni jedan žbun, ni jedno drvo, a da ne razgledate.
Razmakosmo se i zauzesmo dosta dugu liniju. Levo krilo odvuče pisar, da ga veže s Banjancima, a na desno ode kmet. Posle pet minuta kmet se vrati na sredinu i naredi nam da pođemo.
Kretosmo se. Svako srce jače zakuca, lica blede, a donja usnica, osećaš lepo, grčevito igra... Zađosmo u šumu. Trebalo je ići još četvrt časa, pa da se počnemo nadati, da ćemo nagaziti na zverove, za kojima smo pošli. Ali svaki poče odmah da preza od žbunja, počesmo da se osvrćemo oko sebe i da očas upravljamo puščanu cev onamo, otkud se čuje kakav sumnjiv zvuk, ili se vidi gušći zaklon. Nezgodno nam je što smo jedan od drugog mnogo udaljeni, te se svaki oseća usamljen, usled čega se strah uvećava. Ova neizvesnost, ovo neprestano očekivanje da plane na tebe vatra iza svakog trna i vrzine gore je, no da čovek stane pred neprijatelja i bori se na život i na smrt. Svaki misli u sebi: »Lako je njima; sede i čekaju te u zaklonu. Kad naiđeš, — obore vatru, ubiju trojicu, te provale lanac i prodru, pa posle, u onoj zabuni, trči za njima ako smeš!...«
A oni, na koje se mi krećemo, sigurno sede sad na kakvom proplanku, ređaju se čuturicom i ne nadaju se zlu, koje im se, sve bliže i bliže, sve tešnje i sigurnije, primiče. Sinoć im se pohvalio jatak, kako je »žestoko prevario kapetana«, rekavši mu da su oni u valjevskom okrugu, pa sad sede bezbrižno, očekujući da im se donese pečeno jagnje, vino i ostale potrebe.
Ispesmo se na jedan »ćuvik«, s koga se video veliki deo celog lanca od potere. Čudno osećanje obuzima čoveka, kad pogleda ovaj živ obruč, koji se sve više steže i sužava oko nepoznata mu neprijatelja... Diglo se celo društvo, da uništi onoga, koji se odmetnuo od njega i oglasio sebe neprijateljem njegovim... Oduzimao je samovoljno život i imanje pojedincima, pa sad celo društvo uzima u zaštitu svoje članove... Ali zar ovaj moj sused misli tako? — Ne. On zna samo to: kogod ode u goru i ne vrati se na poziv vlasti, dići će se na njega potera, i on će, kad-tad, biti ubijen. A onaj Đokić do njega to zna bolje. Zna on sve dužnosti prema zemlji, pa samo da mu je Bog dao junačnije srce — čuda bi počinio. Ovako, i on ide bez volje ili, još bolje, od nevolje. Pa ipak, ne gledajući na takve rezultate, do kojih dolazi čovek posmatranjem pojedinaca, ova celina, ove stotine ljudi, koje se otvoreno i pouzdano kreću napred, čine jak utisak. Jedni, gotovo vojničkim koracima, idu poljanom, drugi se penju uza stenje, treći silaze u jarugu, oni preskaču preko klada, ovi se provlače kroz trnje, šiblje i korov, i cela ta masa, odlučno i brzo, s punim i zapetim puškama, ide napred... Teško onome, na koga su se digle ove stotine gvozdenih cevi!... Masa narodna je kao šumski požar: kud se ona krene na zlo, tu ostaje sve uništeno. Pa ipak je mnogi njen pojedinac ovako ništavan, kao ovaj Đokić...
A lanac se, bez šuma i govora, tiho i oprezno, steže sve više, i mi u njemu verugamo se preko krša i gudura, preko rudine i trnja, čas na brdo, čas u jarugu, i sve više i više zebemo, očekujući trenutak da naiđemo na trag, ili da nas iznenadi plotun iz zasede. Dah se u grudima steže, grlo promuklo i osušilo se, iz celog tela bije neka vatra, pa ipak je tako hladno, da bih rado stao na ovom sunčanom prigrevku... Ali ko sme zaostati iza društva!... Bar da srce ne bije ovako jako. I to smeta hodu. Noge se spotiču, ali niko ne oseća umor; svaki grabi da je naporedo s društvom, i ima samo jednu želju: da se što pre projuri ovaj prostor, koji je određen da se prođe.
Prejurismo ovako dva brda u Bukuljinu vencu. Skoro ćemo već da pregazimo i čuveni Vagan, za koji se zna da je svakad najpouzdanije sklonište razbojničko, a još ni traga od njih. Sunce odskočilo, pa greje blago i toplo i rastapa oštru jutarnju svežinu, a naš se lanac ljulja i kreće, penje i spušta i sve grabi unapred. Drugovi oko mene preskaču, provlače se; pri kakvom nezgodnom skoku opsuju krupnu psovku, namršte se, i onda vidim, da kod njih nema ni pomena od straha. Ako hoćeš da navedeš seljaka na zlo, samo ga naljuti, pa da vidiš posle šta se čini.
Ljudi počeše da se ljute. Dosadi im ovo uzaludno traganje i strahovanje; oni se upravo nastrahovaše, te i to osećanje morade ustupiti mesto drugom — ljutnji. Vidiš kako je svaki nabrao obrve, seva očima i gazi ljutito, a po nabreklim mu žilama na ruci vidiš kako je stegao pušku.
Već smo se zbili na dva-tri koraka jedan od drugog. Do mene se nađe s leve strane Đokić, a s desne tri moje komšije, pa Ljubiša. Đokić se često mršti i psuje, ali opazih da još češće preza od svakog šušnja i gustiša. Oči mu napregnuto i pažljivo razgledaju svako sumnjivo mesto, i glava mu se jednako okreće na sve strane. Ljubiša i sad ide tromo, ali mu je pokret smeo i odlučan, a pogled, rekao bih, veoma neodređen i nepažljiv. On gleda stoga što ide, inače bi, čini mi se, radije žmurio. Pušku je položio nemarno u jednoj ruci, te izgleda da mu je ona na smetnji.
Kapetana nigde »ni od korova«. Ko zna gde on sad očekuje rezultat potere. Kmet obilazi često ceo lanac, prelazeći u hodu od jednog do drugog. Kad se vrati s levog krila, zaustavih ga da ide malo uza me.
— Boga ti, dokle ćemo mi 'vako? — upitah ga.
— Vala sad ti ni ja ne znam. Prođosmo kapetanovo uročište...
— A gde je ono?
— Ostalo nam je u levo! 'Nude su prošli Blaznavci. — Neka rudina ispod Nedićeva zabrana... Preglavlje....
— Znam, sećam se.
— Pa tu će, belćim, da doručkuju, a mi da banemo iznenada. Ali to prođosmo; skoro ćemo na njive, pa posle eto i sela.
— Gde li je kapetan?
— Ne znam, ali mislim da je s varošanima.
— Zar su i oni u poteri?
— Kažu, ima ih dvaestak.
Počesmo da silazimo u jednu duboku jarugu, obraslu samom bukovinom. Poče da šušti suho lišće pod nogama, no mi udvostručismo opreznost, te siđosmo tiho i lagano. Ali sad beše muka penjati se uza stranu. Noge se otiskuju, a glava mora jednako da bude podignuta, da bi se što dalje pred sobom videlo, te i ne možeš da gledaš gde staješ nogom. Jedva se uspesmo na drugu stranu, te da'nusmo dušom kad počesmo slobodnije da koračamo. Još nekoliko koraka, pa ćemo izaći iz šume i nastupiti na čistu i glatku rudinu.
Čim izađosmo na rudinu, stadosmo svi kao okamenjeni. Na dvesta koraka pred nama, na čistu polju, stoji pust, granat grm i pod njim četiri oružana čoveka.
— Hajduci! — viknu neko, i svima se odsekoše noge i zastade neki teret u grudima.
Besmisleno, plašljivo, bez jedne kapi krvi na licu, pogledasmo prema sebi, i svačije prvo osećanje beše želja: da baci pušku i bega u šumu. Srce udara kao besno, i na temenu vri čitav pakao od ubrzane radnje mozga i živaca. Zenice se raširile i prikovale se u jednom pravcu; svaki gleda kad će da se okrene puščana cev na njegove grudi. Hiljadama misli pojuri u glavu, a u ušima zvoni i vri... Sve to bi samo za trenut oka.
Kako poskakaše, zlikovci razgledaše uzvereno na sve strane. Za tim dohvatiše puške po sredini, okretoše nam leđa i potrčaše napred.
Pripucaše puške od nekud.
— Uaaa!
— Ne daaaaj!
— Predajte se!
— Pucaj!
Kao ilinski vihor, zaljulja se i zavitla se cela ova lesa od naroda. Sve kao besno, kao ostrvljena zver, jurnu za beguncima... Samo osećaš kako fijuče vetar pored ušiju i tutnji zemlja, a na oči sve više nailazi krv... Sve se stopilo u jednu brzu i besnu masu...
Prejurismo čistinu, preskočismo jalak, pa vrzinu, sjurismo se u jednu jarugu, istrčasmo iz nje i nađosmo se pred nekom gustom pšenicom. Tu nas zaustavi kmet. Naredio, veli, kapetan da ne trčimo, nego samo da idemo malo brže i da zbijamo lanac. Oni su opkoljeni. Samo bi mogli preleteti preko ove žive karike, koja se sve više steže oko njih. Pa i da polete, dohvatio bi ih kuršum.
Jedva dođosmo sebi od trčanja i uzbuđenja. Ko je izbacio pušku, napuni je opet, pa pođosmo dalje. Nekoliko slobodnijih ludi pređe pšenicu, a ostali obiđoše, da se ne satire njiva. Opet zađosmo u šumu i siđosmo u jednu jarugu. Daleko pred nama začu se pucanj, pa onda vikanje. Puče još nekoliko pušaka. Da li od straha ili radoznalosti, tek mi za čas istrčasmo uza stranu i nađosmo se u nekom gustom trnjaku bez gore. Počesmo da idemo pažljivije. Čuje se vikanje od lanca, koji je pred nama. Između nas je samo ovaj trnjak, jedna čistina i njiva ograđena visokim čatalima. Taman da stupimo na čistinu, a Đokić viknu:
— Ene drž... — pa baci pušku i sede.
Na trideset koraka od nas, za jednim trnom, crni se nešto, i mi svi znamo šta je to, ali su oči sviju nas upravljene u onaj mali, okrugao otvor, koji je okrenut k nama (a svakome se čini da je okrenut baš pravo na njega), iz koga će svakog trenutka da plane vatra i da pokosi jednoga od nas. Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!«
Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom. Iznenadi me snažan, jasan i odsečan uzvik Ljubišin:
— Predaj se!
— Natrag, kome je mio život! viknu onaj iz trnja jasnim no uzbuđenim glasom.
Dahnusmo dušom, kad čusmo čovečji glas. Kao da nam je samo to trebalo da progovori, te da nas uveri da je on čovek, pa da odmah ublažimo svoju razdraženost. Ali nam, ipak, prođe ledenica kroz grudi, kad čusmo onako surov i strašan odgovor.
Istog trenutka on šmugnu za drugi trn, pa se otud zavuče u neki kupinjak.
Ljubiša pođe odlučno napred, a za njim, u gomili, svi ostali. I ne pade nam na um, da nas, možda, iza drugog trnja cilja drugo oko: svu pažnju obratili smo na sudbonosni kupinjak, gde će se, uvereni smo, rešiti nečija sudbina. Taman se približismo kupinjaku, a neko viknu:
— Eno ga!
Visok, stasit čovek, u crnim suknenim čakširama, džemadanu i fermenu, trči preko čiste poljane... Za trenut oka dotrča do ograde, pa, videći da je opasno preskakati, leže za jedan čatal i pruži pušku...
Sagosmo se svi i zaklonismo za trnje, a Ljubiša jurnu naviše, desno od nas. Kad se odmače daleko, izađe iz trnja i pođe čistinom vrljikama. Onaj iza čatala uze ga na oko... Svi pretrnusmo... Planu puška, kuršum fijuknu, a Ljubiša još brže potrča, te stiže do ograde. Zatim poče, za klanjajući se za vrljike, da mu se privlači.
— Dede sad da pucamo odovud, dok mu se Ljubiša približi, — reče neko.
Onaj za čatalom beše udaljen od nas preko sto koraka i tako zaklonjen vrljikama, da mu se odovud nije moglo ništa učiniti. To je, bez sumnje, Ljubiša i opazio, pa je stoga preduzeo onaj opasan korak: da mu se približi pored vrljike. Ko zna šta je on u tom trenutku osećao, kad se krenuo u takvu opasnost! Po nabranu mu čelu i besnu sevanju sitnih očiju opazio sam da je bio ljući od tigra, kad je polazio od nas. Možda ga je odvela i ona fatalna misao, koja, u ovakim trenucima, obično dolazi čoveku na um: »jedanput se mre«, pa je jurnuo napred, ne videći ništa pred sobom.
— Ko ima sečenice u pušci? — viknu jedan.
— Ja, — odgovori Radonja, dobar lovac i nišandžija, pa pruži zapetu pušku. Vrdnu puškom i desno i levo, pa se u pola diže.
— Ne vidi se ništa, pos mu njegov! — reče i uze da cilja.
— Udri, 'nako od prilike.
Svi se izdigosmo i zaustavismo dah. Onde, gde se dva čatala vezuju, vire krajevi od vrljika i pružaju podesan zaklon. Tu je zlikovac zavukao glavu i kroz vrljike pružio pušku na Ljubišu, koji se privlači od čatala do čatala. Videći da onaj motri samo na Ljubišu, Radonja se ispravi, položi oko po pušci i okide. Grunu puška, a onaj se trže i okrete svoju pušku na nas. Mi se posaginjasmo, ali se istoga trenutka razleže pucanj od vrljika, i preko samih glava naših prosvira kuršum. Ljubiša ugrabi tu priliku, te mu se primače za pet šest koraka, pa se opet zakloni u prelom čatala, a mi odovud produžismo isti manevar. Ostade još samo desetak čatala između njega i Ljubiše. Bliže se nije smelo.
I zlikovac vide da se mora ginuti, pa, da bi sagledao Ljubišu, poče da odmiče iz zaklona, držeći oko na pušci. I Ljubiša tako isto, samo očekivaše zgodan trenutak da opali. Pružiše se puške i — trenuci se pretvoriše u vekove... Najedared Ljubiša odskoči od vrljika, ispali pušku i stade. Glava zlikovčeva klonu...
Za trenutak pretrčasmo svi do vrljika. Ljubiša bled kao platno, stoji i gleda u ovu crnu masu, koja je do ovog časa bila tako strašna, a sad, njegovom rukom, uništena.
Zlikovac, kako je ležao na trbuhu, tako je i ostao obrnut zemlji licem. Levom rukom uhvatio se grčevito za kraj od vrljike, a na desnu mu pala glava. Podigoše ga dvojica, izneše na travu, ogrejanu suncem, i izvrnuše ga na leđa. Beše to čisto, mladoliko, obrijano lice, crnih, otvorenih očiju, iz čijeg se pogleda više ne vidi nijedno osećanje, nijedan znak. »Svršeno je, sad mi je dobro«, — moglo se pročitati na tom licu i, kao za potvrdu toga, njegove usne behu razvučene tako, kao da će sad da se nasmeje. Nestalo je zlikovca, a ostala jedna masa, koja te, svakim znakom, svakom osobinom, opominje, da pred tobom leži običan mrtav čovek.
— E brate, ka' i svaki mrtvac! reče jedan iz gomile.
— Ja nô bolan, čovek ka' i mi, odgovori drugi.
Treperi mu džemadan, izvezen srmom i obasjan suncem, ali se ne kreću grudi pod njim. Na jednom mestu s leve mu strane više pojasa probušena čoha, i na tom mestu vidi se krv. Fišeklije, patroni, nož, revolver, — sve ono što je zadavalo strah na živu čoveku, sad stoji bez značaja, bez cilja, kao da je obešeno o kakav običan predmet.
Odnekud iskrsnu kapetan, a za njim stotine ljudi. Sve se to gomila i uspinje, da vidi uništeno strašilo. I ko ga vidi, ne može da odvoji očiju od njega. Svaki hoće dobro da razgleda, pa da ima posle o čemu pričati. Naročito mu pažljivo razgledaju odelo i oružje. Ono im se čini neobično, i ako ničeg neobičnog u njemu nema. Najzad se nađoše koji ga poznaše.
— Madžarević! — uzviknu jedan.
— Jes', on je, — potvrdiše drugi.
— Ko ga ubi, kamo ga? — zapita kapetan.
Izvedoše pred njega Ljubišu. Kapetan se veoma iznenadi.
— A kamo onaj... kako'no... što mu dadoh magacinku?
Ljudi ćute, a Đokić saginje glavu i ćuška se među svet, samo da ga ne opaze.
— Kako ga ubi, more? — pita kapetan Ljubišu.
— Tse... tek onako... muca ovaj i saginje glavu, ali po sevanju očiju mu vidi se da je veoma uzbuđen. Radonja i kmet ispričaše kapetanu ceo tok borbe, za koje vreme ljudi ne disahu, samo da ne propuste koju reč.
— A onaj nam pobeže... Despić — reče kapetan i prekorno pogleda one, koji su ga, bez sumnje, propustili. Zatim se okrete Ljubiši:
— Sutra dođi s kmetom, da primiš sto dukata.
Nekakvo zeleno, neobično bledilo preli se preko Ljubišina lica, zaigra mu usna, pa onda ga obli rumenilo, i on tupo, nesvesno klimnu glavom. Ljudi ga opkoliše, stadoše da ga tapkaju po ramenu; neki mu pružaju ruku da se rukuju, a jedni mu pilje u oči i smeju se. Za čas mu se nađoše mnogobrojni prijatelji i rođaci, a on se samo smeši i po katkad digne ruku, te briše znoj s čela koji mu neprestano izbija.
— Ama đe je naš kaplar, naša junačina? — viknu Radonja, podmigujući na onu stranu, gde se beše Đokić zavukao.
— More ćuti; dosta mu je muke i 'nako, — reče kmet.
— E, Ljubiša, na jesen, ako Bog da, da ti koljem june, — poče Živojin, koji se na svima svadbama nalazi uz lonce.
A Ljubiša, zanesen i blažen, upro pogled u daljinu, na kraj vidokruga, tamo gde sunčani zraci prave čarobnu boju od nebesna plavetnila, pa, ne verujući svemu što se zbiva oko njega, pita se: je li ovo san ili java?...
Potera je svršena; ljudi se razilaze...
Izvor
urediBiblioteka srpskih pisaca, Svetolik P. Ranković, celokupna dela, knjiga prva, str. 77-114, IP "Narodna prosveta", Beograd
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|