Потера
Потера
| Потера Писац: Светолик Ранковић |
»Одмах по пријему ове наредбе, кмет тога села скупиће до 80 поузданих људи са оружјем. Сазивање и скупљање мора се вршити у највећој тајности. Кмет с људима нека буде сутра, пре зоре, код великог раста у Грбићевој ливади« — тако је гласила капетанова наредба. У њој беше и засебно парченце хартије, на коме је писало: »Павле, за ово игра глава«.
Да не би глава страдала, морале су Павлове ноге тако играти и трчати по селу, да се увече, кукавац, није могао држати на њима. Кад доведе последњег човека с пушком судници, паде на ледину, нит' пусти од себе гласа, нит' мрдну руком ил' ногом, само се груди и трбух дизаху и спуштаху тако јако и брзо, те мишљасмо да ће крепати до зоре.
Пре сванућа бесмо под великим растом. Не беше месечине, а путовасмо кроз неки, готово непролазан, шумски густиш, те се грдно намучисмо. Једва се испровлачисмо кроз шибље, док уђосмо у ливаду и попадасмо под раст. Како ко стиже, тако леже на росну траву, не пуштајући гласа од себе. Бесмо изнемогли од умора и — страха...
И ако се крило, ипак је сваки знао куд и зашто идемо. Чувени Деспић беше починио толика чуда и задао такав страх целој нашој околини, да су му приписиване и такве особине, које надмашују границе човечје могућности. Од њега је страховало шест великих округа. У једно исто време — сваког тренутка — на сваком месту њега су очекивали и бојали га се: и сељак за плугом чешће се освртао и бојажљиво погледао на какав шумарак близу себе; и калауз трговачки с неколико дуката у џепу ратосиљао се живота, кад је полазио на пут; и свештеник, одлазећи да однесе последњу утеху самртнику и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и страховао да му кућа не опусти; и кочијаш, спремајући се на пут, бојажљиво се крстио и седао у кола; и сиромашна бака, носећи у »чаршију« пар пилића, бојаше се да је не пресретне зликовац и одузме јој њену замуку.
Пола Србије дршће од једног зликовца!...
С Деспићем се у почетку удружи и неки Маџаревић, који се одмах прочу као велики зликовац. Имађаху још два стална друга, те с њима и осталима, које за поједине случајеве скупљаху, иђаху на отмицу и разбојништва.
Ово беше пета потера, у којој су околна села дизана на одметнике. Искуство из досадањих потера научило је свет, да не полаже никаква уздања у ово несмишљено врљање, које капетани зову »енергичном потером«. Резултат свију ових покушаја било је страховање од самих зликоваца, које се, после неуспеха, још више ширило и увећавало у народу, а зликовцима прибављало већу енергију и дрскост у насртајима. Народ се све више плашио, а имена одметничка уплетана су све више у народно причање, које је од њихових испада стварало читаве бајке...
Али ова потера беше необична и по начину сазивања и по времену, у коме се предузима, те због тога даваше веће изгледе на успех.
Још путем, док се провлачисмо кроз гору и шибље, покушаваше по неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и плашљивији суседи, од страха, ућуткиваху. Тек кад се одморисмо под растом, почеше да се прибирају гомилице, све раме уз раме, и да шапућу.
— Еј, кукавцу сињем, — вели Ђокић, — да хоће да ми наиђе на пушку. — Сто жутијех дуката, по Богу брате!...
— Ала би се окућио!
— Волове ка' дивове, па гвозден плуг, па окована кола, па...
— Море, промисли још сад куд би стругнуо кад га загледаш, а волове — батали....
— Ко зар ја? Ехеј, кићо! Кам' да хоће, па да му очас закука мајка...
— Шта велиш ти, Љубиша?
— Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна!
И Ђокић и Љубиша су овог лета изашли из војске; обојица су танка стања. Ђокић је кицош, леп младић и велики хвалиша. Био је у војсци каплар, па сад цело село зна, како му је једном командир дао да врати чету с Врачара у град, па је »Теразијама« прошао генерал, и Ђокић целу чету ставио у »вронт« и »дао чест генералу«. На зло његово, у истој чети био је и Љубиша, те се сва слава свршила »вронтом«, а да није овога сведока, — оде ти наш Ђокић на ручак код генерала...
— Море, пазио ме командир, ка' рођено дијете, — хвали се он једном приликом пред сељанима.
— Је л' истина, Љубиша, славе ти? — питају они Љубишу.
— Тсс... тек онако... ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима.
Љубиша је неразвијен и тром, некако се тешко креће, па му сваки посао што га ради изгледа као да га на силу врши. Кад је дошао из војске, није се могла опазити на њему никаква промена. Исти говор, исти покрети, све — као што је и пре било. Само сам ја запазио да је одлучнији и одважнији него што је пре био. Онако мали, везан у говору, лаке памети, још лакшег стања — није ни имао чиме да обрати на себе пажњу својих сељана. Сећали су га се — кад су га видели.
И он и Ђокић намерни су да се жене на јесен. Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада. Али Љубиша — не знам. Мањ ако није држао, да, као »исписник« Ђокићев, има једнака права с њим. Па ипак је, и у том погледу, морао дати првенство — каплару. Али, он се надао... Говорило се да су обојица већ чинили покушаје код Мирчића и да су им проводаџије одбијене једним истим речима: »Не дам ја моје дете, да аргатује без нужде. Нек стекне, синак, па нек тражи онда...« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога.
Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша. Ђокић беше узнемирен, као оно човек, који живи само једном мишљу, једном једином жељом, па осети да је дошао час, кад би му се жеља могла остварити. Да убије одметника — добива одмах паре, и то какве паре — читаво имање! Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети. Знајући то, он се, за овај мах, задовољава самим плановима, које му ствара његова машта...
»Ала би то било жестоко, — мисли он: — идем ја 'вако у ланцу, па се тек одвојим у страну, а тамо — лежи он. Потегнем из пушке: дум! — он се закопрца. Аја, не ваља; не би ми дали паре, убио га на спавању... А може бити да би дали: кмет је прочит'о да је његова глава уцењена, па кад донесем главу, мора ми се платити, јакако!... Али би опет боље било, кад бих га угледао да трчи преда мном, па онако с леђа да опалим. Баш је то боље... Их, што неће... Па после одмах џемадан, јелек, дизлуке, све златом искићено... па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?... Вала и овај Бог баш неће »љуцки« понеки пут: кад мора једном гинути, што га не дâ мени, да га упљескам, па да узмем паре...«
— Ако наиђе на Орашане, убиће га, — рече неко иза њега.
— Море, људи, знате ли ви да њега куршум не бије! — рече други.
— Нека стане пред мој гарабиљ, па алал му мајци ако мрдне, — одговори Ђокић.
— Ја каки си ти каплар, мој брајко, кад ни то не знаш, да куршум има опчине.
— Ама, знам, брате... али знаш... није ваљад' он... — отеже Ђокић.
— Зар он? Носи он таке траве и чини, да ти рука одмах усахне, чим дигнеш пушку на њега...
Људи се згледаше запрепашћено. Ђокић таман хтеде нешто да каже у потврду тога мишљења али у том приђе кмет, који је чуо последњу реч, пасе обрте ономе што прича о чинима:
— Јес' чуо, ти, Живојине. Сад ће капетан доћи па кад те он притегне, неће ти пасти на ум ни рођена мајка, а камо ли којекакве чини... Немој дер ти мени да буниш људе!...
— Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену капетана.
— Хм, шала ја, пресешће ти... рече кмет и оде.
— Е морам му дати једно прасенце, — поче Живојин, кад се одмаче кмет; — опрасила ми крмача само двоје, а он ми одавно тражи једно... Само да не каже ономе...
— Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један.
— Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником.
— А ја све гледам кад ће да излети пред нас.
— Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека!
— Љубиша, је л' те стра'? — упита неко.
— Мене, вала, све'дно, — одговори он полако.
Сви ућуташе.
Звезде побледеле. По небу се осула нека неодређена белина, која му заклања чисто плаветнило и даје му неку суру нејасну боју. Зора се помаља. Предмети су све виднији и јаснији; још мало, па ће се појавити румен на истоку. Ваздух хладан и оштар. Људи се прибијају један уз другог и здрхтавају се. Многи су поспали, па се од хладноће згурили. Неки у сну пружа руку и пипа по трави, тражећи губер да навуче на себе: мисли да је код куће...
— Пст! — учини кмет, и сви се тргоше.
Оздо од потока прелажаше преко врзине човек у варошком оделу — с пушком о рамену. За њим пређе други, у коме одмах, по фишеклијама и ножевима, познаше среског пандура. Онај напред беше капетан. Људи поскакаше, али он махну руком, те одмах сви поседаше. Чим приђе расту, зовну кмета на страну. Проговорише неколико речи, па ето их после под раст. Капетан разгледа оружје и људе, па стаде.
— Е, браћо, — поче он да говори лагано, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник! Зар он један да гази толики народ по свом ћефу. Данас ћемо сигурно наићи на њега. Па пазите: за Деспића двеста, а за Маџара — сто!...
Сви се згледаше, јер нису знали да је уцена повишена. Капетан продужи:
— Има ли који из војске?
Показаше му Ђокића и Љубишу. Он их погледа пажљиво, па се окрете Ђокићу:
— Да ми је оваквих неколико, не бих ја кретао толика села. Пази, јуначе, покажи се!
— Вала, господин' капетане, само молим Бога да удари на ме, ја л' да га моје око згледа на домак пушци... поче Ђокић.
Капетану се допаде одговор, па весело засија очима.
— Видим да си јунак, — рече он потом, — него ти пушка није најсигурнија. Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче! обрте се он Љубиши, — каква је твоја пушка?
Љубиша обори очи, па промуца:
— Тсс... тек онако... моћи ће поднети...
Капетан, без сумње, закључи да се нема чему надати од њега, па ваљада мисли у себи: »какав си ти — таква ти и пушка!« и обрте се кмету:
— Ви ћете, кад буде време, право навише, на ону суву крушку, па рудином до Преглавља. Држим да ћете их ту затећи. Само пази да се свежеш десно с Даросавцима, а лево с Бањанцима. Без твоје наредбе нико да не пуца, а ти пази — к'о што сам ти казао.
Кмет се начини још важнији, као човек, коме је поверена нека »државна тајна«, па му и цело лице доби неки тајанствен израз.
Капетан оде, а кмет узе да раздаје људима барут и олово које му даде пандур.
Чим свану, људи постадоше слободнији и веселији, почеше неки да се шале, неки држе последњу »смотру« над оружјем, а неки се замислили па ћуте.
На истоку све руменије. Мало још, па се просуше по небу први млазеви сунчаних зракова, од чега се обоји цела околина, и по небу засја чисто, нежно, бескрајно плаветнило. Помоли се сунце. Кмет се прену и диже људе.
— Стан'те сви у ред, један до другог.
Наместисмо се сви у један ред.
— Е, сад одбијајте ви у десно, а ви у лево. Између вас не сме бити веће растојање од двадесет корака. Кад их угледамо, ја ћу казати ко ће пуцати...
— Е, кмете, а шта ћемо, рецимо, кад нас двојица или тројица нагазимо на њих, а тебе нема.
— У месо, брате, ја шта ћеш друго! — одговори кмет, после краћег размишљања. — Само пазите да не прођете ни један жбун, ни једно дрво, а да не разгледате.
Размакосмо се и заузесмо доста дугу линију. Лево крило одвуче писар, да га веже с Бањанцима, а на десно оде кмет. После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо.
Кретосмо се. Свако срце јаче закуца, лица бледе, а доња усница, осећаш лепо, грчевито игра... Зађосмо у шуму. Требало је ићи још четврт часа, па да се почнемо надати, да ћемо нагазити на зверове, за којима смо пошли. Али сваки поче одмах да преза од жбуња, почесмо да се осврћемо око себе и да очас управљамо пушчану цев онамо, откуд се чује какав сумњив звук, или се види гушћи заклон. Незгодно нам је што смо један од другог много удаљени, те се сваки осећа усамљен, услед чега се страх увећава. Ова неизвесност, ово непрестано очекивање да плане на тебе ватра иза сваког трна и врзине горе је, но да човек стане пред непријатеља и бори се на живот и на смрт. Сваки мисли у себи: »Лако је њима; седе и чекају те у заклону. Кад наиђеш, — оборе ватру, убију тројицу, те провале ланац и продру, па после, у оној забуни, трчи за њима ако смеш!...«
А они, на које се ми крећемо, сигурно седе сад на каквом пропланку, ређају се чутурицом и не надају се злу, које им се, све ближе и ближе, све тешње и сигурније, примиче. Синоћ им се похвалио јатак, како је »жестоко преварио капетана«, рекавши му да су они у ваљевском округу, па сад седе безбрижно, очекујући да им се донесе печено јагње, вино и остале потребе.
Испесмо се на један »ћувик«, с кога се видео велики део целог ланца од потере. Чудно осећање обузима човека, кад погледа овај жив обруч, који се све више стеже и сужава око непозната му непријатеља... Дигло се цело друштво, да уништи онога, који се одметнуо од њега и огласио себе непријатељем његовим... Одузимао је самовољно живот и имање појединцима, па сад цело друштво узима у заштиту своје чланове... Али зар овај мој сусед мисли тако? — Не. Он зна само то: когод оде у гору и не врати се на позив власти, дићи ће се на њега потера, и он ће, кад-тад, бити убијен. А онај Ђокић до њега то зна боље. Зна он све дужности према земљи, па само да му је Бог дао јуначније срце — чуда би починио. Овако, и он иде без воље или, још боље, од невоље. Па ипак, не гледајући на такве резултате, до којих долази човек посматрањем појединаца, ова целина, ове стотине људи, које се отворено и поуздано крећу напред, чине јак утисак. Једни, готово војничким корацима, иду пољаном, други се пењу уза стење, трећи силазе у јаругу, они прескачу преко клада, ови се провлаче кроз трње, шибље и коров, и цела та маса, одлучно и брзо, с пуним и запетим пушкама, иде напред... Тешко ономе, на кога су се дигле ове стотине гвоздених цеви!... Маса народна је као шумски пожар: куд се она крене на зло, ту остаје све уништено. Па ипак је многи њен појединац овако ништаван, као овај Ђокић...
А ланац се, без шума и говора, тихо и опрезно, стеже све више, и ми у њему веругамо се преко крша и гудура, преко рудине и трња, час на брдо, час у јаругу, и све више и више зебемо, очекујући тренутак да наиђемо на траг, или да нас изненади плотун из заседе. Дах се у грудима стеже, грло промукло и осушило се, из целог тела бије нека ватра, па ипак је тако хладно, да бих радо стао на овом сунчаном пригревку... Али ко сме заостати иза друштва!... Бар да срце не бије овако јако. И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор; сваки граби да је напоредо с друштвом, и има само једну жељу: да се што пре пројури овај простор, који је одређен да се прође.
Прејурисмо овако два брда у Букуљину венцу. Скоро ћемо већ да прегазимо и чувени Ваган, за који се зна да је свакад најпоузданије склониште разбојничко, а још ни трага од њих. Сунце одскочило, па греје благо и топло и растапа оштру јутарњу свежину, а наш се ланац љуља и креће, пење и спушта и све граби унапред. Другови око мене прескачу, провлаче се; при каквом незгодном скоку опсују крупну псовку, намрште се, и онда видим, да код њих нема ни помена од страха. Ако хоћеш да наведеш сељака на зло, само га наљути, па да видиш после шта се чини.
Људи почеше да се љуте. Досади им ово узалудно трагање и страховање; они се управо настраховаше, те и то осећање мораде уступити место другом — љутњи. Видиш како је сваки набрао обрве, сева очима и гази љутито, а по набреклим му жилама на руци видиш како је стегао пушку.
Већ смо се збили на два-три корака један од другог. До мене се нађе с леве стране Ђокић, а с десне три моје комшије, па Љубиша. Ђокић се често мршти и псује, али опазих да још чешће преза од сваког шушња и густиша. Очи му напрегнуто и пажљиво разгледају свако сумњиво место, и глава му се једнако окреће на све стране. Љубиша и сад иде тромо, али му је покрет смео и одлучан, а поглед, рекао бих, веома неодређен и непажљив. Он гледа стога што иде, иначе би, чини ми се, радије жмурио. Пушку је положио немарно у једној руци, те изгледа да му је она на сметњи.
Капетана нигде »ни од корова«. Ко зна где он сад очекује резултат потере. Кмет обилази често цео ланац, прелазећи у ходу од једног до другог. Кад се врати с левог крила, зауставих га да иде мало уза ме.
— Бога ти, докле ћемо ми 'вако? — упитах га.
— Вала сад ти ни ја не знам. Прођосмо капетаново урочиште...
— А где је оно?
— Остало нам је у лево! 'Нуде су прошли Блазнавци. — Нека рудина испод Недићева забрана... Преглавље....
— Знам, сећам се.
— Па ту ће, белћим, да доручкују, а ми да банемо изненада. Али то прођосмо; скоро ћемо на њиве, па после ето и села.
— Где ли је капетан?
— Не знам, али мислим да је с варошанима.
— Зар су и они у потери?
— Кажу, има их дваестак.
Почесмо да силазимо у једну дубоку јаругу, обраслу самом буковином. Поче да шушти сухо лишће под ногама, но ми удвостручисмо опрезност, те сиђосмо тихо и лагано. Али сад беше мука пењати се уза страну. Ноге се отискују, а глава мора једнако да буде подигнута, да би се што даље пред собом видело, те и не можеш да гледаш где стајеш ногом. Једва се успесмо на другу страну, те да'нусмо душом кад почесмо слободније да корачамо. Још неколико корака, па ћемо изаћи из шуме и наступити на чисту и глатку рудину.
Чим изађосмо на рудину, стадосмо сви као окамењени. На двеста корака пред нама, на чисту пољу, стоји пуст, гранат грм и под њим четири оружана човека.
— Хајдуци! — викну неко, и свима се одсекоше ноге и застаде неки терет у грудима.
Бесмислено, плашљиво, без једне капи крви на лицу, погледасмо према себи, и свачије прво осећање беше жеља: да баци пушку и бега у шуму. Срце удара као бесно, и на темену ври читав пакао од убрзане радње мозга и живаца. Зенице се рашириле и приковале се у једном правцу; сваки гледа кад ће да се окрене пушчана цев на његове груди. Хиљадама мисли појури у главу, а у ушима звони и ври... Све то би само за тренут ока.
Како поскакаше, зликовци разгледаше узверено на све стране. За тим дохватише пушке по средини, окретоше нам леђа и потрчаше напред.
Припуцаше пушке од некуд.
— Уааа!
— Не даааај!
— Предајте се!
— Пуцај!
Као илински вихор, заљуља се и завитла се цела ова леса од народа. Све као бесно, као острвљена звер, јурну за бегунцима... Само осећаш како фијуче ветар поред ушију и тутњи земља, а на очи све више наилази крв... Све се стопило у једну брзу и бесну масу...
Прејурисмо чистину, прескочисмо јалак, па врзину, сјурисмо се у једну јаругу, истрчасмо из ње и нађосмо се пред неком густом пшеницом. Ту нас заустави кмет. Наредио, вели, капетан да не трчимо, него само да идемо мало брже и да збијамо ланац. Они су опкољени. Само би могли прелетети преко ове живе карике, која се све више стеже око њих. Па и да полете, дохватио би их куршум.
Једва дођосмо себи од трчања и узбуђења. Ко је избацио пушку, напуни је опет, па пођосмо даље. Неколико слободнијих луди пређе пшеницу, а остали обиђоше, да се не сатире њива. Опет зађосмо у шуму и сиђосмо у једну јаругу. Далеко пред нама зачу се пуцањ, па онда викање. Пуче још неколико пушака. Да ли од страха или радозналости, тек ми за час истрчасмо уза страну и нађосмо се у неком густом трњаку без горе. Почесмо да идемо пажљивије. Чује се викање од ланца, који је пред нама. Између нас је само овај трњак, једна чистина и њива ограђена високим чаталима. Таман да ступимо на чистину, а Ђокић викну:
— Ене држ... — па баци пушку и седе.
На тридесет корака од нас, за једним трном, црни се нешто, и ми сви знамо шта је то, али су очи свију нас управљене у онај мали, округао отвор, који је окренут к нама (а свакоме се чини да је окренут баш право на њега), из кога ће сваког тренутка да плане ватра и да покоси једнога од нас. Нико се и не сећа Ђокића, већ сваки вели у себи: »Сад ће... Сад ће!«
Наједаред учини ми се да загрме крај мене гром. Изненади ме снажан, јасан и одсечан узвик Љубишин:
— Предај се!
— Натраг, коме је мио живот! викну онај из трња јасним но узбуђеним гласом.
Дахнусмо душом, кад чусмо човечји глас. Као да нам је само то требало да проговори, те да нас увери да је он човек, па да одмах ублажимо своју раздраженост. Али нам, ипак, прође леденица кроз груди, кад чусмо онако суров и страшан одговор.
Истог тренутка он шмугну за други трн, па се отуд завуче у неки купињак.
Љубиша пође одлучно напред, а за њим, у гомили, сви остали. И не паде нам на ум, да нас, можда, иза другог трња циља друго око: сву пажњу обратили смо на судбоносни купињак, где ће се, уверени смо, решити нечија судбина. Таман се приближисмо купињаку, а неко викну:
— Ено га!
Висок, стасит човек, у црним сукненим чакширама, џемадану и фермену, трчи преко чисте пољане... За тренут ока дотрча до ограде, па, видећи да је опасно прескакати, леже за један чатал и пружи пушку...
Сагосмо се сви и заклонисмо за трње, а Љубиша јурну навише, десно од нас. Кад се одмаче далеко, изађе из трња и пође чистином врљикама. Онај иза чатала узе га на око... Сви претрнусмо... Плану пушка, куршум фијукну, а Љубиша још брже потрча, те стиже до ограде. Затим поче, за клањајући се за врљике, да му се привлачи.
— Деде сад да пуцамо одовуд, док му се Љубиша приближи, — рече неко.
Онај за чаталом беше удаљен од нас преко сто корака и тако заклоњен врљикама, да му се одовуд није могло ништа учинити. То је, без сумње, Љубиша и опазио, па је стога предузео онај опасан корак: да му се приближи поред врљике. Ко зна шта је он у том тренутку осећао, кад се кренуо у такву опасност! По набрану му челу и бесну севању ситних очију опазио сам да је био љући од тигра, кад је полазио од нас. Можда га је одвела и она фатална мисао, која, у оваким тренуцима, обично долази човеку на ум: »једанпут се мре«, па је јурнуо напред, не видећи ништа пред собом.
— Ко има сеченице у пушци? — викну један.
— Ја, — одговори Радоња, добар ловац и нишанџија, па пружи запету пушку. Врдну пушком и десно и лево, па се у пола диже.
— Не види се ништа, пос му његов! — рече и узе да циља.
— Удри, 'нако од прилике.
Сви се издигосмо и заустависмо дах. Онде, где се два чатала везују, вире крајеви од врљика и пружају подесан заклон. Ту је зликовац завукао главу и кроз врљике пружио пушку на Љубишу, који се привлачи од чатала до чатала. Видећи да онај мотри само на Љубишу, Радоња се исправи, положи око по пушци и окиде. Груну пушка, а онај се трже и окрете своју пушку на нас. Ми се посагињасмо, али се истога тренутка разлеже пуцањ од врљика, и преко самих глава наших просвира куршум. Љубиша уграби ту прилику, те му се примаче за пет шест корака, па се опет заклони у прелом чатала, а ми одовуд продужисмо исти маневар. Остаде још само десетак чатала између њега и Љубише. Ближе се није смело.
И зликовац виде да се мора гинути, па, да би сагледао Љубишу, поче да одмиче из заклона, држећи око на пушци. И Љубиша тако исто, само очекиваше згодан тренутак да опали. Пружише се пушке и — тренуци се претворише у векове... Наједаред Љубиша одскочи од врљика, испали пушку и стаде. Глава зликовчева клону...
За тренутак претрчасмо сви до врљика. Љубиша блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, његовом руком, уништена.
Зликовац, како је лежао на трбуху, тако је и остао обрнут земљи лицем. Левом руком ухватио се грчевито за крај од врљике, а на десну му пала глава. Подигоше га двојица, изнеше на траву, огрејану сунцем, и изврнуше га на леђа. Беше то чисто, младолико, обријано лице, црних, отворених очију, из чијег се погледа више не види ниједно осећање, ниједан знак. »Свршено је, сад ми је добро«, — могло се прочитати на том лицу и, као за потврду тога, његове усне беху развучене тако, као да ће сад да се насмеје. Нестало је зликовца, а остала једна маса, која те, сваким знаком, сваком особином, опомиње, да пред тобом лежи обичан мртав човек.
— Е брате, ка' и сваки мртвац! рече један из гомиле.
— Ја нô болан, човек ка' и ми, одговори други.
Трепери му џемадан, извезен срмом и обасјан сунцем, али се не крећу груди под њим. На једном месту с леве му стране више појаса пробушена чоха, и на том месту види се крв. Фишеклије, патрони, нож, револвер, — све оно што је задавало страх на живу човеку, сад стоји без значаја, без циља, као да је обешено о какав обичан предмет.
Однекуд искрсну капетан, а за њим стотине људи. Све се то гомила и успиње, да види уништено страшило. И ко га види, не може да одвоји очију од њега. Сваки хоће добро да разгледа, па да има после о чему причати. Нарочито му пажљиво разгледају одело и оружје. Оно им се чини необично, и ако ничег необичног у њему нема. Најзад се нађоше који га познаше.
— Маџаревић! — узвикну један.
— Јес', он је, — потврдише други.
— Ко га уби, камо га? — запита капетан.
Изведоше пред њега Љубишу. Капетан се веома изненади.
— А камо онај... како'но... што му дадох магацинку?
Људи ћуте, а Ђокић сагиње главу и ћушка се међу свет, само да га не опазе.
— Како га уби, море? — пита капетан Љубишу.
— Тсе... тек онако... муца овај и сагиње главу, али по севању очију му види се да је веома узбуђен. Радоња и кмет испричаше капетану цео ток борбе, за које време људи не дисаху, само да не пропусте коју реч.
— А онај нам побеже... Деспић — рече капетан и прекорно погледа оне, који су га, без сумње, пропустили. Затим се окрете Љубиши:
— Сутра дођи с кметом, да примиш сто дуката.
Некакво зелено, необично бледило прели се преко Љубишина лица, заигра му усна, па онда га обли руменило, и он тупо, несвесно климну главом. Људи га опколише, стадоше да га тапкају по рамену; неки му пружају руку да се рукују, а једни му пиље у очи и смеју се. За час му се нађоше многобројни пријатељи и рођаци, а он се само смеши и по каткад дигне руку, те брише зној с чела који му непрестано избија.
— Ама ђе је наш каплар, наша јуначина? — викну Радоња, подмигујући на ону страну, где се беше Ђокић завукао.
— Море ћути; доста му је муке и 'нако, — рече кмет.
— Е, Љубиша, на јесен, ако Бог да, да ти кољем јуне, — поче Живојин, који се на свима свадбама налази уз лонце.
А Љубиша, занесен и блажен, упро поглед у даљину, на крај видокруга, тамо где сунчани зраци праве чаробну боју од небесна плаветнила, па, не верујући свему што се збива око њега, пита се: је ли ово сан или јава?...
Потера је свршена; људи се разилазе...
Извор
уредиБиблиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига прва, стр. 77-114, ИП "Народна просвета", Београд
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|