Poslednja despotica smederevska/10
| ←Prvi pojav | Poslednja despotica smederevska Pisac: Laza Telečki DRUGI POJAV |
Treći pojav→ |
DRUGI POJAV
(Dvorana u despotskom dvoru u Smederevu kao u drugoj radnji, drugom pojavu.)
STEVAN, JAKŠIĆ, ŠIŠMAN dođu.
ŠIŠMAN:
Ne gospodo, ev’ opet vam kažem;
Ova ljaga navek će na meni
Zaostati, dok god me ustraje;
Ovo sebi oprostit’ ne mogu! —
Al’ kuga ih Bog da umorila —
Te Moravce, te trome lenjštine,
Ko da nisu od srbskog porekla!
Još zorom se krenuh na bojište,
Pa jedva sam po podne prispeo,
Kad već naši davno uzmakoše. —
Od besnila jedva se zadržah,
Da ih onde sve potući htedo!
STEVAN:
Ti s’ činio što si god mogao;
Ako bitku izgubit’ morasmo,
Nisi ti kriv, no naša nesreća,
Koja vetar protiv nas okrenu
I našima oči prahom zasu.
ŠIŠMAN:
Al’ ja još ću tog novog Despota
Naučiti, kako s’ šala zbija,
Il’ me bolje ne budi na svetu!
JAKŠIĆ:
Prilike ćeš skoro dobit’, kneže,
Do dan do dva evo nam krvnika
Da zatvori nas ko kukavice
U belome Smederevu!...
Oh, Jakšiću, šta si dočekao,
Da se moraš iza zida kriti!
ŠIŠMAN:
No šta reče, svetli gospodaru,
Knez-Grgura Sultanu poslaste?
STEVAN:
U Jedrene njega opravismo,
Da Sultana za pomoć zamoli;
S’ našim ocem Sultan se pazio,
Pak nam pomoć protiv buntovnika
Sad odreći ne će. — Istina je,
Opasna je Sultanova pomoć —
Ali druge ni odkud nemamo.
ŠIŠMAN:
Samo buntu da nam je utišat’,
Posle j’ lako! — Al’ hajdmo kneginji;
Na savet nas već odavna čeka.
(Stevan i Jakšić odu.)
Doće pomoć od turskog Sultana,
Al’ Šišmanu, a ne budalama!
(Ode.)
STEVAN SLEPPI (dođe s vođom):
Stani, sinko; dalje ti ne mogu!
Kad s’ približim dvoru despotskome,
Gde sam nekad svijet ugledao
I u zlatnoj kolevci s’ ljuljao, —
Celo telo zemlji mi priteže,
Noge klamću ko isprebijane,
Srce kuca, grud će da probije
Malaksavu, misliš; misli mi se
Rasejane vraćaju pameti,
Kao pčele, kad s rada doleću,
I u svoju košnicu ulaze
Sa bremenom ispod krila čilih, —
Tako misli doleću mi trudno
Sa bremenom gorkoga sećanja,
I svoj teret na srce mi staro
Navaljuju! — Kucaj , — kucaj, srce; —
Još koji čas, pak ćeš iskucati! —
Sledićeš se, srce, usanućeš,
A s tobom će usanut’ i jadi!..;
(Klone na kamen.)
(Grgur, slep, dolazi s vođom.)
GRGUR (vođi):
Gde smo sada?... Jesmo l’ blizu dvora ?
VOĐA:
Dospeli smo; ovo je dvorana.
GRGUR:
Oh , moj Bože!... U ovoj dvorani
Ismevo sam svoga starog strica,
Rugao se njegovom slepilu; —
I stric me je slepi ovde prokl’o! —
Kletva mu je do neba doprla
I Bog mu je reči saslušao.
STEVAN SLEPI:
Ko to zbori ? — Glas ko da poznajem?
Je l’ to Stevan, ili Grgur možda?...
Oh ako ste koji od dvojice,
Priklinjem vas krvlju Brankovića,
Svetom krvlju loze Nemanjine, —
— Od te loze i vi ste izdanci, —
I imenom slavnog dede Đurđa:
Pustite me, da u dvoru mome
Mirno umrem! — Izvor moga žića
I tako je skoro usanuo;
Još dan do dva zaspaću za navek,
Da boravim san do strašnog suda!
Pustite me, da ovde okončam; —
Stric vas moli, brat oca vašega!
GRGUR:
Jest’, ta on je; videt’ ga ne mogu,
Ali duša seća e’ toga glasa,
Jer tim glasom kleo je sinovca,
Koji mu se nemoćnom rugaše!...
Ta taj glas je oblake probio,
Ta taj glas je do neba dopreo,
Ta taj glas je Boga probudio,
Da s’ osveti na crnom sinovcu
Za porugu, stricu nanešenu!...
(Stevanu slepom.)
Bedni striče, evo ti sinovca
Još bednijeg, grđeg, nemoćnijeg!...
Kletva tvoja evo me postigla,...
I meni su oči iskopane,
I ja više ne ću videt’ sunca,
I za mene dan više ne beli,
I meni je dušu pomrčala
Gusta tama za navek,... za navek!...
STEVAN SLEPI:
Šta ja čujem?... Oh, pravedni Bože,
Zar mi dopre čak do tebe kletva?!
GRGUR:
Dopre, striče, jer pravedna beše!...
A i kako da ne dopre Bogu,
Kad zver bijah, i gori od zvera;...
I zver svoje starije poštuje —
A ja s’ rugah stricu rođenome;
I zver ljuta hrani nemoćnoga —
A ja krvcu dede svog ismevah,
Gladnog strica porugom naranih;
Nagog strica grdnjama odenuh,
A nemoćnog starca sa podsmejom
Iz dvorova pradedovskih izgnah!...
Vuk i tigar bolji su od mene,
Ljuta guja nije otrovana
Ko ja što sam!...
Divlji vepar, kad ga lovci gone
I u njega strele jedovite
Zabadaju, da g’ pena oblije,
Više ima milosti u srcu
Nego Grgur...!
STEVAN SLEPI:
Oh, Grgure sine... Zašto prije ne otvori srce
Stricu svome, neg’ da kletva teška,
Što uvređen na glavu ti bacih,
Sad na tebi grozno izvrši se!...
GRGUR:
I zar jošte oproštaja ima
U tvom srcu za me?...
Čuj me, striče... videt’ me ne možeš,
Al’ evo me klečeća pred tobom,
I da Bog da’ ogromni grehovi,
Što ih nosim na bezbožnoj duši,
U zemlju me sa teretom grdnim
Pritisnuli, ako s evo danas
Za uvrede istino ne kajem
Koje tebi naneseh!...
Milost, striče, skini s mene kletvu,
Da u ladni grob s njome ne siđem;
Jer ni tamo mira imat’ ne ću,
Mrtav ću se još pod njome viti,
A kosti će zemlja izmećati.
STEVAN SLEPI:
I Bog rado pokajnima prašta,
Kamo l’ ne bi stric sinovcu svome? —
Odi, sine, da t’ zagrlim jošte,
Kaže mi se... poslednji put biće!
(Grgura dovede vođa Stevanu slepom.)
Tako, tako... Bog nek’ te uteši
U nevolji, kao što je mene!
GRGUR:
Oh, moj Bože! Kad mi oči uze,
Zašt’ ih stricu starome ne vrati,
Da bar vidi grešnika pokajnog,
Gde s’ pred njime u prahu previja!
STEVAN SLEPI (iznemoglo):
Stoj, Grgure; Bog zna kako radi...
Ja sam srećan... videć’ te pokajna!...
Kamo sreće... još otac tvoj da je
Uradio tako... Srbija bi
Sad cvetala pod sinovima mu...
Praštam svima... Bože... meni prosti!
(Umre.)
GRGUR:
Zar već umre?... Odleti mu duša
Plemenita iz udnog kućišta,
Gde se tol’ko do sad napatila...
Tecte suze iz učmala oka!
Svojom vlagom strica okupajte,
Kupatilo poslednje mu bud’te,
Nek’ svetao ode na istinu!...
Pa tu umre na kamenu ladnom
U naručju grešnoga sinovca,
Koji ga je nekad nemilosno
Od sebe tisnuo!... Od’te jadi,
Gorka muko, čemerna nesrećo,
I sve redom nevolje sumorne,
Koje strica kroz život pratiste,
Svo bogatstvo strica siromašnog, —
Od’te sada, padajte na grudi
Nevoljničke ove...
Vas nasljedih od strica umrlog;
Mene ćete od sada pratiti;
Dok stenjajuć’ pod teretom vašim
Grobu klone telo izmučeno!...
(Jelena, Jakšić, stevan, Šišman dolaze.)
JAKŠIĆ:
Ne brini se, visoka gospođo,
Našto s’ predat’ slutnji tek ništavoj,
Da t’ maternje srce samo muči
Opasnost’ma uobraženima?
Grgur će nam doći što skorije
Sa željenom pomoći.
STEVAN:
Al’ kakvo se zlo dogodit’ može
Bragu mome? — On Sultanu nejde
Kao dušman, no kao poslanik!
A i Turci štuju poslanika!
JELENA:
Ne morite pamet izmišljanjem
Golih reči meni za utehu,
Jer trud će vam uzaludan biti;
Reči vaše pašće mi na srce
Kao rosa na kamenje ladno...
Srce mi je tuga preotela,
Bleda strava rumen razagnala
S ojađenog lica;
A glatko mi čelo s teške brige
U bore se skupilo duboke,
Te mi obraz prerana ostari;...
I kosa mi već belit’ počinje...
Nestanulo sjajnoga crnila,
Kojim sam se vavek ponosila!
Al’ sve neka!... tek da njege vidim, —
Mog mezimca... moje čedo drago...
Da g’ prigrlim na ljubeće grudi,
Pak bi s nova uvelom obrazu
Bezbrižna se rumen povratila!...
GRGUR (za sebe):
Grešni sine, osećaš sad bolju,
Koja mater u grudima pali,
Kad opasnost čedu njenom grozi?
Uviđaš li ljubav neizmernu
Sad maternju,... taj večiti izvor,
Kog uvrede grozne sinovljeve,
Gadne psovke, prezrenje, hulenje,
Ne mogoše jošte zagušiti,
Da usane i da ga ne stane?!
(Jeleni.)
Mati... mati... evo t’ sina tvoga!...
Sa prezrenjem ljubav ti je vraćo,
A grdnjama, mržnjom i hulenjem
Plaćo ti je dug života svoga!...
Je li možno, da ljubavi imaš
Još u srcu za grešnika ’vakog?...
Je li možno, da ga s takom željom
Očekuješ iz tuđinstva mrskog?...
JELENA:
Ha, Grgure!... Jesi li se, čedo,
Povratio majci iz tuđinstva?...
Odi!... Pritrči mi srcu brižnom!...
Svaki trenut zakosnenja tvoga
Tisuću mi radosti ukida...
Svaki korak, kojim se približiš
Majci svojoj, po jedan mi život
Natrag vraća!... Oh, ne stoj mi... ne stoj!
Radost mi je noge prikovala
Zemlji crnoj; pritrčat’ ne mogu,
Da prekratim večnost, što od tebe
Tvoju majku deli!...
GRGUR:
Da pritrčim?... Kuda ću?... Kamo ću?...
Oh, da mogu noćcu prejuriti,
Koja deli od ljubavi majke
Sina jadnog!... Oh, da mogu grdnu
Pomrčinu razgonit’ svetlećom
Zvezdom ljubavi maternje!...
Da pritrčim?... Doletio b’, majko...
Al’ ne mogu;...jer ja te ne vidim...
Ne vidim te... ja očiju nemam...;
JELENA:
Ha! šta reče?... Šta izusti, jadan?...
Oh, Grgure, ne titraj se s majkom;...
Ne igraj se tako sa svetinjom
Ljubavi maternje!... Oh, poreci
Tu laž crnu iz mlađanih usta,
Što t’ izmisli nedozrelost tvoja,
Tek da mučiš srce materino!...
GRGUR:
Kamo sreće, da poreći mogu
Tu istinu ko laž crnu?!... Al’ ne!...
Istina se poreći nedaje!...
STEVAN:
Brate... brate!... zar do toga dođe ?...
JELENA:
Je l’ san ovo, il’ je crna java?...
Al’ ne... san je!... Ta san je to samo!...
Da je java mrtva bih ležala,
Ukočena, bleda;...a srce mi
Još u grudma evo kuca!... San je!...
Strašan san je samo!... Jer eto vas,
Gde stojite ukočeni, bledi,...
Ni oko vam na licu ne trepće,
Ko pridike strašnog snoviđenja!...
Da je java, dosad bi se davno
Ugušila u jezeru suza,
Što bi jadi srcu izcedili...
San je dakle... to san biti mora!...
GRGUR:
Jeste, san je... san je samo, majko!...
To svedoči pomrčina gusta,
Koja mi je na oči nasela;
To svedoči i prilika tvoja,
Koju gledim tek ka usnu teškom!...
Al’ taj san ću boravit’ do groba!...
JELENA:
Oh, ko će me te neizvesnosti
Oprostiti grozne?... Ti, Jakšiću?...
Al’ ti oko u suzi ogrezlo...
Istina je dakle?... Svi plačete?...
Zar ja nemam suza u očima?...
3ar već nema srca u grudima
Ovim više?... Il’ su svi izvori
Vlažnih suza veće usanuli
Od žestine jada golemoga?...
Oh, Grgure... sine!... Ko je tebi
Iskopao oči, — izčupo je,
Raskino je srce mi u grudma!...
(Priđe mu i prigrli ga srcu.)
Tebi Turci oči iskopaše, —
A mene će suza oslepiti!...
Onemio, ko je izmislio
Grozno delo, da t’ s njime nagrdi !...
Oslepio, ko se usudio
Ruku dići, da bezbožnu miso
Tu na tebi svrši!...
JAKŠIĆ:
Oh, nesrećo, dokle ćeš nas gonit’?...
Crna slutnjo, zašto se ispuni?...
Eto pomoć, što nam Sultan šalje;
Tako štuju Turci poslanika!...
STEVAN:
Ha, Jakšiću!... to ćemo osvetit’!...
Svaki trenut mučnoga života,
Što će brat mi provesti u mraku,
Nek’ isplati tisuć’ turskih glava,
Svaka suza iz njegova oka
Nek’ ih stane tisuću života!...
ŠIŠMAN:
Pucaj srce od žestoka bola,...
Cepajte se grudi moje verne;
Lijte, suze,... slijte se u grlu,
Nek’ u moru vašem utopi se
Duša moja, da ne živim više,
Da ne gledam ovaku nepravdu!...
Odlazite vi pobožne misli,
Koje dosad rukovodiste me,
Jer u Boga više vere nemam,
Kad ovaka nedela dopušta!...
Prav’te mesta paklenom đavolu,
Nek’ pameću on mi gospodari...
Njemu ću se od sada klanjati,
Kad Bog više za nas i ne haje!...
GRGUR:
Stoj, Šišmane, ne diraj u Boga,...
On još jedan tu pomoći može.
ŠIŠMAN:
Ta besnilu mome kraja ne znam,
Očajnost mi pamet pomrčala,
Već ni sebe više ne poznajem!...
Al’ osvetu izvršiti moram,
Ma sam đavo na mene ustao!...
Gospodaru što mojim očima
Nemogoh ti tvoje zameniti?...
Zašto ode prokletim Turcima, —
Zašto s’ baci vuku u čeljusti?!..
GRGUR:
Bog je ovu kaštigu poslao
S neba dole na mene grešnika,
Da nakaže mene za bezboštva,
Što počinih po svetu ovome,
Otisnuvši nemoćnoga strica
Iz dvorova njegovih dedovskih,
Da morade na kamenu ladnom
Dušu svoju prezren ispustiti; —
Huleć’ mater, gložeć’ se s rođenim
Bratom svojim! — I najposle jošte
Nerasudnost moja zavede me,
Da pomoći od dušmana tražim
Protiv svoje braće jednokrvne...
Zato moram živ saranjen biti,
Samovati u krugu vašemu,
Tugovati među veselima,
Noćcu gutat’, kad vas svetlost grije,
Smrt želiti za života mlada!...
ŠIŠMAN:
I svemu je Abogović krivac!...
On dovede nas do ove nužde,
On nas baci u nevolju tešku,
Te s’ gušimo sada u suzama!...
JELENA:
Jest’! oh, jeste... on je svemu krivac
Nekada ga kao Boga štovah,
Raj mi behu grudi mu viteške,
Kad na njima tijo naslonjena
Ko kroz sanak bajni slušala sam
Laskave mu reči o ljubavi
Neizmernoj, žarkoj!... Al’ sad vidim
Laž njegovu, lakovernost moju...
Oh, prosto mu nikada ne bilo
Što prevari srce ovo verno!...
Hajd’, Grgure, hajde u gornice...
Grudi moje nek ti jastuk budu
Glavi tvojoj tugom izmučenoj!...
Hajde, hajde!...
(Jelena i Grgur odu.)
STEVAN:
Daj savesti Jakšiću... Šišmane...
Da s osvetim tom mrskom krvniku,
Da s’ osvetim... ili da poginem!
JAKŠIĆ:
Pomoć nam je Turska izostala;
I sami će Turci danas sutra
Podići se na nas sa oružjem;
Kako ćeš se osvetiti, reci?...
ŠIŠMAN:
Hajdmo u dvor; ja ću da vam kažem,
Kako da se tom Abogoviću
Osvetimo... Ha! kada junaštvo
Osvetit’ se ne zna, lukavstvo će
Znati!... Hajdmo, u dvor!...
(Stevan i Jakšić odu.)
ŠIŠMAN (sam):
Ha, Abogoviću!... čas se bliži,
Da t’ ne stane sa ovoga sveta!...
Dosad si me dobro poslužio, —
Opremaj se za polazak tamo,
Jer više te na svetu ne trebam...
I vi ćete skorim svi za njime!...
Zlatna kruno, skoro ćeš zasijnut’
Na lukavoj glavi Šišmanovoj!...
(Ode.)
|