Последња деспотица смедеревска/10

Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ДРУГИ ПОЈАВ

ДРУГИ ПОЈАВ
(Дворана у деспотском двору у Смедереву као у другој радњи, другом појаву.)
СТЕВАН, ЈАКШИЋ, ШИШМАН дођу.

ШИШМАН:
Не господо, ев’ опет вам кажем;
Ова љага навек ће на мени
Заостати, док год ме устраје;
Ово себи опростит’ не могу! —
Ал’ куга их Бог да уморила —
Те Моравце, те троме лењштине,
Ко да нису од србског порекла!
Још зором се кренух на бојиште,
Па једва сам по подне приспео,
Кад већ наши давно узмакоше. —
Од беснила једва се задржах,
Да их онде све потући хтедо!
СТЕВАН:
Ти с’ чинио што си год могао;
Ако битку изгубит’ морасмо,
Ниси ти крив, но наша несрећа,
Која ветар против нас окрену
И нашима очи прахом засу.
ШИШМАН:
Ал’ ја још ћу тог новог Деспота
Научити, како с’ шала збија,
Ил’ ме боље не буди на свету!
ЈАКШИЋ:
Прилике ћеш скоро добит’, кнеже,
До дан до два ево нам крвника
Да затвори нас ко кукавице
У беломе Смедереву!...
Ох, Јакшићу, шта си дочекао,
Да се мораш иза зида крити!
ШИШМАН:
Но шта рече, светли господару,
Кнез-Гргура Султану посласте?
СТЕВАН:
У Једрене њега оправисмо,
Да Султана за помоћ замоли;
С’ нашим оцем Султан се пазио,
Пак нам помоћ против бунтовника
Сад одрећи не ће. — Истина је,
Опасна је Султанова помоћ —
Али друге ни одкуд немамо.
ШИШМАН:
Само бунту да нам је утишат’,
После ј’ лако! — Ал’ хајдмо кнегињи;
На савет нас већ одавна чека.
(Стеван и Јакшић оду.)
Доће помоћ од турског Султана,
Ал’ Шишману, а не будалама!
(Оде.)
СТЕВАН СЛЕППИ (дође с вођом):
Стани, синко; даље ти не могу!
Кад с’ приближим двору деспотскоме,
Где сам некад свијет угледао
И у златној колевци с’ љуљао, —
Цело тело земљи ми притеже,
Ноге кламћу ко испребијане,
Срце куца, груд ће да пробије
Малаксаву, мислиш; мисли ми се
Расејане враћају памети,
Као пчеле, кад с рада долећу,
И у своју кошницу улазе
Са бременом испод крила чилих, —
Тако мисли долећу ми трудно
Са бременом горкога сећања,
И свој терет на срце ми старо
Наваљују! — Куцај , — куцај, срце; —
Још који час, пак ћеш искуцати! —
Следићеш се, срце, усанућеш,
А с тобом ће усанут’ и јади!..;
(Клоне на камен.)
(Гргур, слеп, долази с вођом.)
ГРГУР (вођи):
Где смо сада?... Јесмо л’ близу двора ?
ВОЂА:
Доспели смо; ово је дворана.
ГРГУР:
Ох , мој Боже!... У овој дворани
Исмево сам свога старог стрица,
Ругао се његовом слепилу; —
И стриц ме је слепи овде прокл’о! —
Клетва му је до неба допрла
И Бог му је речи саслушао.
СТЕВАН СЛЕПИ:
Ко то збори ? — Глас ко да познајем?
Је л’ то Стеван, или Гргур можда?...
Ох ако сте који од двојице,
Приклињем вас крвљу Бранковића,
Светом крвљу лозе Немањине, —
— Од те лозе и ви сте изданци, —
И именом славног деде Ђурђа:
Пустите ме, да у двору моме
Мирно умрем! — Извор мога жића
И тако је скоро усануо;
Још дан до два заспаћу за навек,
Да боравим сан до страшног суда!
Пустите ме, да овде окончам; —
Стриц вас моли, брат оца вашега!
ГРГУР:
Јест’, та он је; видет’ га не могу,
Али душа сећа е’ тога гласа,
Јер тим гласом клео је синовца,
Који му се немоћном ругаше!...
Та тај глас је облаке пробио,
Та тај глас је до неба допрео,
Та тај глас је Бога пробудио,
Да с’ освети на црном синовцу
За поругу, стрицу нанешену!...
(Стевану слепом.)
Бедни стриче, ево ти синовца
Још беднијег, грђег, немоћнијег!...
Клетва твоја ево ме постигла,...
И мени су очи ископане,
И ја више не ћу видет’ сунца,
И за мене дан више не бели,
И мени је душу помрчала
Густа тама за навек,... за навек!...
СТЕВАН СЛЕПИ:
Шта ја чујем?... Ох, праведни Боже,
Зар ми допре чак до тебе клетва?!
ГРГУР:
Допре, стриче, јер праведна беше!...
А и како да не допре Богу,
Кад звер бијах, и гори од звера;...
И звер своје старије поштује —
А ја с’ ругах стрицу рођеноме;
И звер љута храни немоћнога —
А ја крвцу деде свог исмевах,
Гладног стрица поругом нараних;
Нагог стрица грдњама оденух,
А немоћног старца са подсмејом
Из дворова прадедовских изгнах!...
Вук и тигар бољи су од мене,
Љута гуја није отрована
Ко ја што сам!...
Дивљи вепар, кад га ловци гоне
И у њега стреле једовите
Забадају, да г’ пена облије,
Више има милости у срцу
Него Гргур...!
СТЕВАН СЛЕПИ:
Ох, Гргуре сине... Зашто прије не отвори срце
Стрицу своме, нег’ да клетва тешка,
Што увређен на главу ти бацих,
Сад на теби грозно изврши се!...
ГРГУР:
И зар јоште опроштаја има
У твом срцу за ме?...
Чуј ме, стриче... видет’ ме не можеш,
Ал’ ево ме клечећа пред тобом,
И да Бог да’ огромни грехови,
Што их носим на безбожној души,
У земљу ме са теретом грдним
Притиснули, ако с ево данас
За увреде истино не кајем
Које теби нанесех!...
Милост, стриче, скини с мене клетву,
Да у ладни гроб с њоме не сиђем;
Јер ни тамо мира имат’ не ћу,
Мртав ћу се још под њоме вити,
А кости ће земља измећати.
СТЕВАН СЛЕПИ:
И Бог радо покајнима прашта,
Камо л’ не би стриц синовцу своме? —
Оди, сине, да т’ загрлим јоште,
Каже ми се... последњи пут биће!
(Гргура доведе вођа Стевану слепом.)
Тако, тако... Бог нек’ те утеши
У невољи, као што је мене!
ГРГУР:
Ох, мој Боже! Кад ми очи узе,
Зашт’ их стрицу староме не врати,
Да бар види грешника покајног,
Где с’ пред њиме у праху превија!
СТЕВАН СЛЕПИ (изнемогло):
Стој, Гргуре; Бог зна како ради...
Ја сам срећан... видећ’ те покајна!...
Камо среће... још отац твој да је
Урадио тако... Србија би
Сад цветала под синовима му...
Праштам свима... Боже... мени прости!
(Умре.)
ГРГУР:
Зар већ умре?... Одлети му душа
Племенита из удног кућишта,
Где се тол’ко до сад напатила...
Тецте сузе из учмала ока!
Својом влагом стрица окупајте,
Купатило последње му буд’те,
Нек’ светао оде на истину!...
Па ту умре на камену ладном
У наручју грешнога синовца,
Који га је некад немилосно
Од себе тиснуо!... Од’те јади,
Горка муко, чемерна несрећо,
И све редом невоље суморне,
Које стрица кроз живот пратисте,
Сво богатство стрица сиромашног, —
Од’те сада, падајте на груди
Невољничке ове...
Вас насљедих од стрица умрлог;
Мене ћете од сада пратити;
Док стењајућ’ под теретом вашим
Гробу клоне тело измучено!...
(Јелена, Јакшић, стеван, Шишман долазе.)
ЈАКШИЋ:
Не брини се, висока госпођо,
Нашто с’ предат’ слутњи тек ништавој,
Да т’ матерње срце само мучи
Опасност’ма уображенима?
Гргур ће нам доћи што скорије
Са жељеном помоћи.
СТЕВАН:
Ал’ какво се зло догодит’ може
Брагу моме? — Он Султану нејде
Као душман, но као посланик!
А и Турци штују посланика!
ЈЕЛЕНА:
Не морите памет измишљањем
Голих речи мени за утеху,
Јер труд ће вам узалудан бити;
Речи ваше пашће ми на срце
Као роса на камење ладно...
Срце ми је туга преотела,
Бледа страва румен разагнала
С ојађеног лица;
А глатко ми чело с тешке бриге
У боре се скупило дубоке,
Те ми образ прерана остари;...
И коса ми већ белит’ почиње...
Нестануло сјајнога црнила,
Којим сам се вавек поносила!
Ал’ све нека!... тек да његе видим, —
Мог мезимца... моје чедо драго...
Да г’ пригрлим на љубеће груди,
Пак би с нова увелом образу
Безбрижна се румен повратила!...
ГРГУР (за себе):
Грешни сине, осећаш сад бољу,
Која матер у грудима пали,
Кад опасност чеду њеном грози?
Увиђаш ли љубав неизмерну
Сад матерњу,... тај вечити извор,
Ког увреде грозне синовљеве,
Гадне псовке, презрење, хулење,
Не могоше јоште загушити,
Да усане и да га не стане?!
(Јелени.)
Мати... мати... ево т’ сина твога!...
Са презрењем љубав ти је враћо,
А грдњама, мржњом и хулењем
Плаћо ти је дуг живота свога!...
Је ли можно, да љубави имаш
Још у срцу за грешника ’ваког?...
Је ли можно, да га с таком жељом
Очекујеш из туђинства мрског?...
ЈЕЛЕНА:
Ха, Гргуре!... Јеси ли се, чедо,
Повратио мајци из туђинства?...
Оди!... Притрчи ми срцу брижном!...
Сваки тренут закоснења твога
Тисућу ми радости укида...
Сваки корак, којим се приближиш
Мајци својој, по један ми живот
Натраг враћа!... Ох, не стој ми... не стој!
Радост ми је ноге приковала
Земљи црној; притрчат’ не могу,
Да прекратим вечност, што од тебе
Твоју мајку дели!...
ГРГУР:
Да притрчим?... Куда ћу?... Камо ћу?...
Ох, да могу ноћцу прејурити,
Која дели од љубави мајке
Сина јадног!... Ох, да могу грдну
Помрчину разгонит’ светлећом
Звездом љубави матерње!...
Да притрчим?... Долетио б’, мајко...
Ал’ не могу;...јер ја те не видим...
Не видим те... ја очију немам...;
ЈЕЛЕНА:
Ха! шта рече?... Шта изусти, јадан?...
Ох, Гргуре, не титрај се с мајком;...
Не играј се тако са светињом
Љубави матерње!... Ох, пореци
Ту лаж црну из млађаних уста,
Што т’ измисли недозрелост твоја,
Тек да мучиш срце материно!...
ГРГУР:
Камо среће, да порећи могу
Ту истину ко лаж црну?!... Ал’ не!...
Истина се порећи недаје!...
СТЕВАН:
Брате... брате!... зар до тога дође ?...
ЈЕЛЕНА:
Је л’ сан ово, ил’ је црна јава?...
Ал’ не... сан је!... Та сан је то само!...
Да је јава мртва бих лежала,
Укочена, бледа;...а срце ми
Још у грудма ево куца!... Сан је!...
Страшан сан је само!... Јер ето вас,
Где стојите укочени, бледи,...
Ни око вам на лицу не трепће,
Ко придике страшног сновиђења!...
Да је јава, досад би се давно
Угушила у језеру суза,
Што би јади срцу изцедили...
Сан је дакле... то сан бити мора!...
ГРГУР:
Јесте, сан је... сан је само, мајко!...
То сведочи помрчина густа,
Која ми је на очи насела;
То сведочи и прилика твоја,
Коју гледим тек ка усну тешком!...
Ал’ тај сан ћу боравит’ до гроба!...
ЈЕЛЕНА:
Ох, ко ће ме те неизвесности
Опростити грозне?... Ти, Јакшићу?...
Ал’ ти око у сузи огрезло...
Истина је дакле?... Сви плачете?...
Зар ја немам суза у очима?...
3ар већ нема срца у грудима
Овим више?... Ил’ су сви извори
Влажних суза веће усанули
Од жестине јада големога?...
Ох, Гргуре... сине!... Ко је теби
Ископао очи, — изчупо је,
Раскино је срце ми у грудма!...
(Приђе му и пригрли га срцу.)
Теби Турци очи ископаше, —
А мене ће суза ослепити!...
Онемио, ко је измислио
Грозно дело, да т’ с њиме нагрди !...
Ослепио, ко се усудио
Руку дићи, да безбожну мисо
Ту на теби сврши!...
ЈАКШИЋ:
Ох, несрећо, докле ћеш нас гонит’?...
Црна слутњо, зашто се испуни?...
Ето помоћ, што нам Султан шаље;
Тако штују Турци посланика!...
СТЕВАН:
Ха, Јакшићу!... то ћемо осветит’!...
Сваки тренут мучнога живота,
Што ће брат ми провести у мраку,
Нек’ исплати тисућ’ турских глава,
Свака суза из његова ока
Нек’ их стане тисућу живота!...
ШИШМАН:
Пуцај срце од жестока бола,...
Цепајте се груди моје верне;
Лијте, сузе,... слијте се у грлу,
Нек’ у мору вашем утопи се
Душа моја, да не живим више,
Да не гледам оваку неправду!...
Одлазите ви побожне мисли,
Које досад руководисте ме,
Јер у Бога више вере немам,
Кад овака недела допушта!...
Прав’те места пакленом ђаволу,
Нек’ памећу он ми господари...
Њему ћу се од сада клањати,
Кад Бог више за нас и не хаје!...
ГРГУР:
Стој, Шишмане, не дирај у Бога,...
Он још један ту помоћи може.
ШИШМАН:
Та беснилу моме краја не знам,
Очајност ми памет помрчала,
Већ ни себе више не познајем!...
Ал’ освету извршити морам,
Ма сам ђаво на мене устао!...
Господару што мојим очима
Немогох ти твоје заменити?...
Зашто оде проклетим Турцима, —
Зашто с’ баци вуку у чељусти?!..
ГРГУР:
Бог је ову каштигу послао
С неба доле на мене грешника,
Да накаже мене за безбоштва,
Што починих по свету овоме,
Отиснувши немоћнога стрица
Из дворова његових дедовских,
Да мораде на камену ладном
Душу своју презрен испустити; —
Хулећ’ матер, гложећ’ се с рођеним
Братом својим! — И најпосле јоште
Нерасудност моја заведе ме,
Да помоћи од душмана тражим
Против своје браће једнокрвне...
Зато морам жив сарањен бити,
Самовати у кругу вашему,
Туговати међу веселима,
Ноћцу гутат’, кад вас светлост грије,
Смрт желити за живота млада!...
ШИШМАН:
И свему је Абоговић кривац!...
Он доведе нас до ове нужде,
Он нас баци у невољу тешку,
Те с’ гушимо сада у сузама!...
ЈЕЛЕНА:
Јест’! ох, јесте... он је свему кривац
Некада га као Бога штовах,
Рај ми беху груди му витешке,
Кад на њима тијо наслоњена
Ко кроз санак бајни слушала сам
Ласкаве му речи о љубави
Неизмерној, жаркој!... Ал’ сад видим
Лаж његову, лаковерност моју...
Ох, просто му никада не било
Што превари срце ово верно!...
Хајд’, Гргуре, хајде у горнице...
Груди моје нек ти јастук буду
Глави твојој тугом измученој!...
Хајде, хајде!...
(Јелена и Гргур оду.)
СТЕВАН:
Дај савести Јакшићу... Шишмане...
Да с осветим том мрском крвнику,
Да с’ осветим... или да погинем!
ЈАКШИЋ:
Помоћ нам је Турска изостала;
И сами ће Турци данас сутра
Подићи се на нас са оружјем;
Како ћеш се осветити, реци?...
ШИШМАН:
Хајдмо у двор; ја ћу да вам кажем,
Како да се том Абоговићу
Осветимо... Ха! када јунаштво
Осветит’ се не зна, лукавство ће
Знати!... Хајдмо, у двор!...
(Стеван и Јакшић оду.)
ШИШМАН (сам):
Ха, Абоговићу!... час се ближи,
Да т’ не стане са овога света!...
Досад си ме добро послужио, —
Опремај се за полазак тамо,
Јер више те на свету не требам...
И ви ћете скорим сви за њиме!...
Златна круно, скоро ћеш засијнут’
На лукавој глави Шишмановој!...
(Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.