Porušeni ideali/X
X
Iguman Sava je rodom Gružanin, seosko dete siromašne porodice. U desetoj godini otac ga dovede u ovaj manastir, čuvenom starcu, igumanu Lazaru, koji se proslavio u celoj Šumadiji svojim »podvižničkim« životom, pa stavljajući ondašnju običnu i svoju jedinu pogodbu: »Tvoje meso, moje kosti«, ostavi dete i ode.
Za šest godina iguman je od pravog divljačeta, koje dosle nije videlo ni grada, ni crkve, ni većeg zbora ljudi od jedne siromašne svadbe, na kojoj je ono bilo dever, istesao i spremio vična i glupa manastirskog đaka, onakva, kakav je najpodesniji za samovlasne manastirske starešine. Đak je znao celo crkveno pravilo, sve poslove manastirskog gazdinstva — u ovome se čak i odlikovao, — i to je bilo dovoljno. U šesnaestoj godini, još ćosav, duguljast, nezgrapni Steva pretvori se u brata Savu, primivši na sebe „obraz anđelski".
U ono vreme još beše neke strogosti po manastirima: starešina je pazio na svaki korak svojih potčinjenih, koji su se i u narodu i u poslu morali držati i ponašati onako isto, kao što se ponašaju pred njim samim. Glas manastira, kao svete kuće, bio je podjednako dragocen i starijima i mlađima, i svaki se od njih paštio, da se taj glas što više rasprostre u narodu. Istina, u tome je bilo dosta egoizma, materijalnih računa, ali ko će zameriti tome, pri onako ozbiljnom kaluđerskom životu. Narod je, iz udaljenijih krajeva, dolazio u manastire kao u prave svete kuće, donosio priloge, koji su sve više podizali materijalno stanje manastira, i vraćao se svaki utešen i ohrabren nadom.
U takvim okolnostima počeo se »podvizavati« otac Sava, pazeći najviše na dve monaške obaveze: »molčanije« i »poslušanije«. U njegovoj prirodi beše mnogo onoga urođenog »širetluka« seljačkog, koji se u manastiru, kao najpodesnijem zemljištu, odšliFovao i prerodio se u prepredenost. To mu je pomoglo da se dodvori igumanu i svakome, ko ima kakva bilo uticaja na manastirski život i interese mu.
Ali je pazio Sava i na sebe. Za čitavih desetinu godina kaluđerstva ne dođoše mu na um kakve veće sablažnjive misli. Njegova nezrela mladost i ondašnje okolnosti pomogoše mu u »podvizima« dosta. Posle je već i on, kao i svaki čovek, počeo misliti više o sebi i — bližnjima... No i u takim se prilikama otac Sava umeo vazda održati na visini: nikome nije moglo ni na um pasti, da onaj mladi i ljubezni Sava čini što s namerom u svoju korist.
A posle i inače u životu, u raznim zabavnim i mladićskim stvarima, Sava je bio oprezan. Ako mu se ukaže prilika, te zametne šalu s kojom udovicom ili 'nako ženskom — čuvao se tuđeg pogleda i »glasa« kao žive vatre.
Zbog takvog njegovog života, iguman ga preporuči duhovnoj vlasti, te oca Savu primiše u Bogosloviju. Posle trogodišnjeg školovanja i bavljenja u Beogradu, Sava se toliko »polirao«, da je svaku svoju urođenu osobinu usavršio i preFinio do najveće mere. Zato ga i poslaše da, kao mlađi jeromonah, mimo tri starija brata, primi upravu manastira, pošto je stari iguman, pre nekoliko meseci, umro, izjavivši želju: da ga njegovo najmilije duhovno čedo, otac Sava, u starešinstvu nasledi.
Obišavši nekoliko većih manastira, upoznavši se sa njihovom uredbom i gazdovanjem, Sava se vrati u svoj postrig i uze upravu manastirsku.
Prva novina u manastiru, koja se javi slučajno istog dana, kad stiže i mladi namesnik, novina u obliku jedne triestogodišnje žene, poznanice Savine iz Beograda, na jednim prostim kaljavim taljigama, sa jednim šarenim sandukom, jednim velikim denjkom haljina, na kome graciozno čučaše jedno belo, čisto, kudravo psetance, posmatrajući do sad neviđenu gustu šumu, koja se levo i desno pružila, — novina ova pade u manastir kao bomba. Nu, otac Sava ne dade bombi rasprsnuti se.
Istog časa, kad se prestavljao celom brastvu, otac Sava povede razgovor o starom, tradicionalnom, nu zastarelom redu i gazdovanju manastirskom. Pomenu kako je obišao mnoge naše velike manastire, i svuda, gde god su mlađi ljudi starešine, našao je da se drukčije gazduje, po novoj nauci, koja se zove ekonomija, pa je tamo i prihod dvaput i triput veći, nego kad se radi starinski.
— I... tamo sam, veli otac Sava dalje, opazio jednu pametnu stvar... kod tih mlađih starešina... Hm... tu se namesnik malko zbuni i splete, ne znajući kako da počne izlagati ovu tugaljivu stvar... Vi svi znate, nastavi on, oslobođen novom mišlju, kako narod veli, da nema kuće bez žene. Dok ti ženska ruka ne takne jelo, dok ona ne udesi sto, trpezu, dok ona ne zaviri u sobe, tu nema reda... tu ti je, brate, 'nako... sve bez reda...
I potom otac namesnik, malo stidljivo, oborena nosa, objavljuje da je doveo iz Beograda, »po ugledu na druge manastire«, jednu čestitu ženu, koja će biti svima na usluzi — za jelo, preobuke, postelje i tako... On moli da je prime lepo, pa će biti njome svi zadovoljni.
Stariji kaluđeri počešaše se iza uha, mrdnuše veđama i ćutaše, a mlađi makoše rukom preko brčića, pogledaše se i nasmejaše se samim očima, dok im lice beše ozbiljno...
Druga novina beše: namesnik dolazi u crkvu samo o praznicima, nedeljom i tako... poređe. Treća novina — ukide se »veliki tevter« koji su zaveli stari igumani, gde je svaki kaluđer, svojom rukom, upisivao koliko čega donese iz parohije i predaje starešini, koliko je palo prihoda u crkvi od sveštenoradnji... Tu se zapisivala svaka para od priloga ili od prodatog mala; veće sume zapisivali su zajednički, svi kaluđeri. Mladi namesnik oslobodi bratiju od tog »bespoleznog rada«, pošto, veli, on već mora na drugom mestu zapisivati sve to, te mora... Što bi se ljudi uzalud mučili!
Tako poče novina za novinom, nešto po ekonomiji, nešto po ugledanju na druge, a najviše po nahođenju samog oca namesnika i po njegovim ličnim interesima. U manastiru poče drugi život i drugi red. Obrte se sve...
Obrte se za malo i ponašanje namesnikovo prema bratiji. Kad je toliko stekao, da je mogao nekima u konzistoriji pozajmiti po pet, šest stotina dukata, bez obligacije i interesa, osetio se tako siguran, da se već nije bojao nikoga. Ali su potpuna sloboda i samovlašće nastupili tek onda, kad je novi iguman, u toku nekolikih godina, razjurio iz manastira staru bratiju i ostao sa svojom duhovnom decom, novim monasima. Od tada nastade ono surovo despotsko ponašanje prema mlađima, koje videsmo u manastiru. Ali se dotle imalo i nezgodica...
Prva domaćica manastirska, ona lepa namazana, obojena ženica, beše neobično dobra duša, meka bolećiva srca, gotova da se odazove svakoj molbi crne braće... Morala je ona biti sa njima dobra i zbog svojih interesa: ako graknu na nju svi kaluđeri, nema joj opstanka u manastiru, pa da se zauzme za nju i sam vladika. Narod bi je silom isterao iz svete kuće. Znala je to sve ova pametna ženica, pa je ugađala svojim »sestrićima« isto onako, kao i samom namesniku.
Rezultat toga ugađanja opazi Sava tek posle dve godine: mlađi se kaluđeri promirnjali, mnogo mirniji od matorih. A i matori se nekako upitomili, pa slatko trepću, čim opaze tetku, i stanu je nekog belaja muvati po uglovima hodnika ili kujne, osvrćući se bojažljivo oko sebe. A pića i jela stade se trošiti dva i tri puta više, nego pređašnjih godina. Sava napomenu bratiji ovu poslednju okolnost.
— Pa... kad zarađujemo po toj novoj ikoniji... kako li je zovete — triput više, ondak zna se... moramo i trošiti više, odvrati mu ironično najstariji brat.
— Hm... promrmlja namesnik i nastavi svoje napomeie, ne osvrćući se na šalu sobrata. I ova se hm... on ne reče koja, ne pomenu ničije ime, ali se znalo o kome govori: jest, nešto se i ona obolestila hm... pa nije za ovako veliku kuću i ovaj posao.
Posle ovoga tetku ispratiše iz manastira, i ona veselo kazivaše svakome, kako jedva čeka da stigne u Beograd, da se sita odmori. Na njeno mesto namesti otac Sava drugu, neku Prečanku iz Rume, nu ova beše još milostivija srca, te jedva i ona sastavi u manastiru tri godine.
Tako prolažahu godine za godinom, donoseći sobom neprestane promene u manastiru, dok se ne dođe do ovoga stanja, koje zatekosmo u njemu. Četrdeset je skoro godina, kako se otac Sava ogrnuo monaškom rasom, a dvadeset i šest kako upravlja ovom značajnom kućom. Koliko je vode proteklo; koliko li je novih osećanja i novih strasti planulo, gorelo i utulilo se; koliko korisnih i beskorisnih preduzeća započeto i napušteno...
I sve to prošlo i utulilo se, i samo stoji jedan dug beskrajan niz godina, u kome projuriše brzo detinjstvo, mladost, zrelost, pa evo stiže i starost, a u tom dugom nizu otac Sava ne vidi ništa, do tamu i gusti mrak, kroz koji sevne ponekad neka padalica ili repatica.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|