Pop Ćira i pop Spira/19
Iz nje će čitaoci videti da su imali pravo naši stari kad su rekli onu zlatnu poslovicu: »Teško svome bez svoga!«
Posle pola sahata krenuo se pop Spira da pogodi kola. Obišao je onako usput sve paore koji kočijaše. Bio i kod Pere Bockalova, i kod Proke Cikanova i kod Rade Karabaša, a i još kod nekih; i ni kod jednog nije našao čestitih arnjeva, a gde bi ih i bilo, tu je opet gazda na putu. Ostade mu još samo gazda Pera.
Pop Spira uđe unutra u kuću gazda Pere, i baš ga zateče u kući gde sedi u hodniku pa kruni kukuruz.
— Pomoz’ bog, Petre sinko!
— Bog vam dobro dao, gospodin-popo! — reče Pera i skoči sa stolice, ostavi brzo lulu iz usta u jedan ćošak, pa skide šešir i poljubi g. popu u ruku.
— Pa, kako je? Kako? Radiš li, je si l’ vredan? — pita ga pop Spira. — Pa met’i taj šešir na glavu, Petre sinko, pokri’ se, pokri’!
— Ta, eto, kol’ko mogu, gospodin popo, i kol’ko, što kažu, moram! — »Aaa, jedan po jedan!« — reče u sebi gazda Pera Tocilov, i namignu đavolasto ispod šešira.
Jer isti gazda Pera nije niko drugi nego dobro poznati nam sinoćni Pera Tocilov, kome je Nića bokter došao i kod njega se dobro počastio, kao što je strpljivim čitaocima dobro poznato iz glave šesnaeste. Domaćin je Niću počastio, a ovaj je to, boga mi, i zaslužio, jer je toga večera naročito doš’o bio Peri Tocilovu. I dok su oni tamo pevali i kikotali češljajući perje, dotle je Nića ispripovedao sve, i dodao da će mu sutra oba popa doći na noge da se pogađaju da ih vozi. Moraju putovati, a sem njega niko nema onake arnjeve i onake konje. »Pa nemoj da sramotiš svoje krasne konje, pa da i budzašto voziš — savetovao ga je Nića. — Ta vidiš li kako ti je zapala sikira u med, pa nije da je samo sikira, neg’ i svo držalje. Zato budi pametan, — k’o i uvek što si bio — pa ne ispušćaj! Ta, znaš kako oni nas deru kad je neko od naši’ u nevolji; kad se, na priliku, ženi! Ta, volijem popovsku krajcaru neg’, što kažu, trgovačku forintu! Ta seti se samo šta nas parokijane košta samo ono jedno njio’vo »Gospodi pomiluj«, i »Podaj gospodi!« — učio ga je one večeri Nića; i sve je to sad palo na pamet gazda-Peri Tocilovu, kad je video pop-Spiru u svojoj avliji.
— Eto, ja svrn’o malo! — otpočinje pop Spira razgovor. — Vidim te u avliji, pa rek’o: daj da svratim malo kod našega gazda-Petra... A, ti uvek vredan!
— Pa fala... Fala vam, gospodin-popo, koji ste me se siromaška setili.
— E, moj sinko, nisi ti siromašak. Ti si čovek gazda, kad ti možeš da držiš konje samo čerez gazdašaga i svatova.
— Ta, gospodin-popo... i vi kako divanite da je, al’ nije... Jadan mi gazdašag! Nego krparim, krparim k’o niko moj. Kakvi svatovi; zar je meni do nji’. Nego, eto tako malo njivice, malo ’ranim svinje, malo kočijašim, — pa kraj s krajem. Tavori se, gospodin-popo, od talijanskog rata i otkako iziđoše ove sekseruše banke, sve gore; pa dok mogu, — dobro, a kad udari ruda u breg, a ja ću, što kažu, »aljku na bataljku«, pa il’ u Srem preko, il’ još dalje u Serviju... A zasad još pomalo od kočijašenja...
— A imaš li ’asnu od kočijašenja?
— Pa... k’o što reko’, ne daj bože i gore! A, što rekoste »’asna«? Eh, a ko danas ima ’asne od rada? Niko! A paor ni toliko!
— A jesi l’ bar majstor u tom poslu?
— Ta, sad ja neću ništa da divanim preko sebe, nego, eto, pitajte druge ljude, i Džide i gospodu. Izvol’te pitati druge ljude koje je Pera Tocilov vozio, pa pitajte i’ jesu li drugog kočijaša posle tražili!
— E, lepo, lepo! Baš mi je milo. Pa sad baš kad sam i onako besposlen, da se bar razgovaramo... A, bi l’, na primer tako, ovo dana, vozio?
— Ta-a-a, ono, znate... — oteže Pera i počeša se, — vidite i sami kakav je belaj napolju! A baš, da vam pravo kažem, i ne bi mi milo bilo sad na ovakom vremenu... Leti je drugo...
— A, dabome da je leti drugo. Leti može čovek baš i peške da ide... A, pošto voziš, na priliku, leti?
— A, kao... koga, na priliku?
— Ta, sad... koga bilo... ma koga... Leti, na primer... kolk’o tražiš na dan?
— Pa osam srebra...
— Mnogo... A zimi?
— Pa duplo; šesnajst srebra.
— Hoj, hoj! To je bo’me papreno, Petre sinko! A u jesen?
— Pa k’o i u zimu, šesnajst.
— To je, bo’me, mnogo. Mnogo, mnogo...
— E, pa jesen je, blato je, gore neg’ i suva zima il’ sneg.
— Ta znam, Petre sinko! Al’ koliko je duži letnji dan nego ovaj zimnji, — pa ipak za zimnji tražiš duplo! ’Ajd’ desetica, i kojekako.
— E al’ opet, vi zaboravili koliko je dugačka zimska noć. Pa svu noć konji jededu, a noć se otegne k’o gladna godina... a konje treba ’raniti, pa onda i’ dobro možeš terati. Šta je desetica! Ode, što kažu, sva u konjsku zobnicu; »deseticu u zobnicu!«
— Ama mnogo je, mnogo!
— Pa spram kese, gospodin-popo, i spram čina. Ono, znate, što kažu, vandrovkaša na putu čovek i zabadava uzme u kola, al’ ono je vandrovkaš, a nije gospodin. A gospodin što gođ bolje plati, to sve bolje i za njega; pripada mu veća počest. A dika, što kažu, i riđi u taljigama, nek’mo l’ gazdi!
— Ja bi’ se, znaš, ovo dana krenuo na put; onako, palo mi na pamet, došla mi volja da se malo razonodim. Pa... reko’... daj da obiđem i pripitam najpre našeg Petra.
— E, fala, fala, gospodin-popo. I ja, što kažu, vas počitujem, i već, onako svi u mojoj kući... vas pa vas... niko vas od moji’ drukčije i ne zove nego »naš gospodin-parok«...
— Pa, kol’ko dakle tražiš?
— Pa rek’o sam: šesnajst srebra.
— Osam... Petre.
— A pa malo je, malo, gospodin-popo, nije sad leto.
— Pa prolepšaće se! Mora se prolepšati. Eto onaj moj mi žabac kaže da će biti promjene, promjene nabolje.
— Ta kakva žaba, gospodin-popo! Ta kako to opet divanite!? Ta, sto žabaca da mi, ne krekeću, nego da mi natrukovanu obligaciju dadu, — pa im ne bi verov’o. Ta šta će meni žabac, kod mene živog! — Padaće ovo, gospodin-popo, bar još čitavu nedelju dana! Poznajem ja to po meni; ta bolji mi žabac ne treba! (Pera Tocilov je nekad sekao drva u nekoj spahijskoj šumi, i tom prilikom zaostale mu neke sitne sačme i sô, pa od toga doba je bolje i sigurnije znao da predskaže svaku promenu i vreme, bolje i sigurnije nego i sam kalendar Stogodišnjak.)
— Ama kad ti kažem, — uverava ga pop Spira, — promjeniće se.
— Ta nemojte mi, gospodin-popo, soliti pamet, ta usoljen sam ja dobro, pa zato tako i divanim. Kera bio ako ne potrefim! Ta još moj pokojni bába (bog da mu dušu prosti!) govorio mi je: »Sinko Pero, govorio mi je on, kad kiša probije zoru, probiće i opakliju.« I to je baš tako k’o sveto! Baš sam to dobro utubio! Nema tu lepa dana još zadugo, gospodin popo! Nego četrnajst srebra, pa da se sutra zorom krenemo u ime boga.
— Ama ti si, Petre, tako zacenio k’o da si ti sam u selu.
— Pa, gospodin-popo, mal’ te neće taj đavo i biti! — Kome trebaju kola s arnjevima — taj me mora potražiti... Jerbo, što je bilo kola s arnjevi po selu, to je sad sve na putu.
»Vidiš obešenjaka paorskog kako sve zna. Tako i jeste; šta znaš!« — veli pop Spira u sebi, a zatim reče glasno: — Osam, osam, Petre. Dosta će biti i osam srebra. Pa, eto, možeš, ako se strefi, da uzmeš još koga u kola.
»Ako nisam, i neću!« — reče u sebi Pera Tocilov, a posle dodade glasno: — Četrnajst, gospodin-popo; ’ajd’, dajte eto dvanajst srebra i još jednoga da uzmem u kola, — da isteram bar tako ti’ šesnajst srebra. Eto, nađ’te vi još jednog, pa da vas vozim ne za osam nego za šest srebra!
Razmisli se pop Spira i posle podužeg razmišljanja, šetanja i cenjkanja, pristade naposletku. Popusti i Pera i pogodiše se za deset srebra.
— Dobro! — veli pop Spira. — Deset, deset — ali kad ti platim deset, ’oću dobro da teraš.
— Nemajte brige; k’o ajzliban!
— Posle jednog sahata dotrča Arkadija pop-Spirinoj kući i zateče popa kod kuće.
— Koje dobro, Arkadija? — zapitaće ga ovaj.
— Dobro je! Raspit’o sam! Gospodin Ćira pogodio je onog Peru, onog Tocilova, da ga sutra vozi.
— Eto ti sad! Pa i ja sam ga pogodio! No; sad će biti komendije!
— Pa vi dakle zajedno putujete! E, to je baš k’o poručeno! To je dobro! Nikad bolje!
— Kakvo te »dobro« spopalo!? Ta to baš ne valja!
»Ama to, to baš i valja! No fala bogu, — dodate Arkadija za sebe, — dobro mi je isp’o moj plan za rukom!« — A zatim reče glasno: E, baš fajn se strefilo!
— Kako to misliš?
— Pa, evo, kako! Sad se možete vrlo lako dočepati onog zuba.
— E, al’ kako?
— Pa, evo kako sam ja to ištudir’o... Ako se krenete sutra zorom, stići ćete uveče u Temišvar, — i onda nema nikakve nadežde. Zato se i nemojte krećati ujutru, nego pođite oko podne, pa onda morate noćiti u Čeneju kod gospodin-paroha, onog, onog što ga paori zovu: Oluja, vašeg i njegovog prijatelja... A ja taki idem Tocilovu da mu kažem da ne preže zorom, nek nađe kakavgođ izgovor — jer vi, kazaću mu, ne možete pre ručka da se krenete.
— No, pa dobro, al’ ja ipak, još ne vidim... Pak šta onda?
— E, pa sad kaž’te mi, molim vas, još samo ovo: kome je isti pop-Oluja veći prijatelj, vama ili gospodinu Ćiri?
— Pop Oluja!!! Ta meni, meni dabome! Te još kakvi smo pajtaši a prijatelji bili, i to još otkad! Još od prve latinske! Ta zajedno smo, k’o deca, s katihetom »vertep« nosili; ja producir’o »cara Valtazara«, a on »Peru iz Staroga sela Kera«. Ta nije bilo većeg spadala u školi od njega! — Te još kakav, kakav prijatelj.
— Taman k’o što valja! Kad je tako, a vi ćete mu se onda moći slobodno povjeriti; i onda gledajte pa da vam on pomogne da se dočepate zuba. Znate kako je putovanje... pa jesenje močarno vreme, pa prozebe čovek... pa večera, pa ondak razgovor, pa vino!... Ta vi me već razumete... Može se... zgodno je...
— E, al’ kako ću, kako? Kad ga on, kažu, čuva k’o oči u glavi; svaki čas ga zagleda i pipa je l’ mu na svom mestu. Pa baš i da ga se dočepam, al’ kad on vidi da ga nema, a?
— Ima i za to leka, nemajte vi brige! Ja sam se za sve postar’o. Evo vam ovo ovde zamotano. Pa kad mu sklonite onaj zub, a vi mu onda lepo podmetnite ovo na njegovo mesto, — veli Arkadija i predade mu jedan mali zamotuljak. — Valjda ga neće usput razvijati...
Pop Spira ga uze i razmota, a kad vide šta je, a on se grohotom, slatko, nasmeja.
— »Sej den jegože sotvori Gospod«!... Arkadija, čoveče, ti si moj izbavitelj, evo, već po drugi put! E, ako se još i sad izvučem iz škripca, neću ti to vo vjeki vjekov zaboraviti. E, Arkadija, — reče pop Spira dignuvši zodovoljno obrve, — ti si, ti si... formalni štranjgov! — veli i tapka ga zadovoljno po ramenu.
— He, he! — smeje se i snebiva Arkadija.
— Ali, kako samo, vragu, da ti to padne na pamet, kad ti nisi učio nikakve škole?!
— He, — veli Arkadija, pa trlja onako smireno popovski ruke i uvlači snebivljivo vrat, — učio sam, gospodine, kakve sam mog’o... Učio sam, te još kako učio! Svršio sam vam ja, gospodine, i onu trinajstu školu! — završuje Arkadija ponosito. — A, posle, svi su Provlakovi majstori za to; a i ja, ako ćemo pravo, treba da se zovem Provlakov!
— Ah, badava — veli zadovoljno pop Spira. — Kažu: »Trista, bez popa ništa!« Ako niko nije, a ono ću ja da je preokrenem, pa od sad nek se kaže: »Trista, bez crkvenjaka ništa!« Aj, je l’ dobro divanim? što rek’o naš Nića bokter. Što jest, jest! Pravo su rekli naši stari: »Teško svome bez svoga!«