◄   Glava deveta Glava jedanaesta   ►


Glava deseta


Njome se vraćamo za nekoliko nedelja unazad. Kad je pročitaju čitaoci, ujedared će im pući pred očima i moraće izviknuti: »Vidi, vidi Jule!« jer će im sasvim pojmljivo i razumljivo biti Julino ponašanje, i priznaće da je zlatna i umesna ona poznata narodna poslovica koja veli: »Ispod mire tri đavola vire«.


Znam da su mnogi čitaoci (pa ma i ne bili kritičari) sumnjivo vrtili glavom kad su pročitali prethodnu Glavu, jer im se čudno i neverovatno učinilo što se Jula tako lako utešila, dok joj je mama još jednako praskala zbog Melanijinog uspeha. Prebacivaće piscu da nije dobar poznavalac ljudi, odnosno ženskih, a ako se među čitaocima još i kritičar nađe — on će izvesno dodati: da svo dalje ponašanje Julino nije dovoljno motivisano. Zar jedno mlado žensko stvorenje — reći će oni — u tim godinama (a koliko je pak godina Juli, koliko i Melaniji, to pisac nikako nije mogao da dozna), pa da ne oseća, nego da je kao kamen prema laskavim rečima jednoga onako lepog i prijatnog učenog mladića, i posle da je tako ravnodušna kad joj, tako reći ispred nosa, odnose priliku?! Tako je! Istina je! Ali je i to istina da se mnogo štošta u ovom šarenom svetu i ne može da motiviše, — pa ipak se događa. Ali lisac će se ipak potruditi da osvetli stvar sa svake strane, tako da će sve motivisano i jasno biti. Biće svega dosta k’o vode.

Nije dakle ni Jula bila »kamenita stena«. Onako jedra i zdrava, i ona je osećala, i njena krv je bujnije strujala u žilama, srce joj jače bilo, obrazi se zaplamteli žarom koji se jednom i nikad više u životu ne vraća, i misli su njene od nekog vremena često bludile izvan kuće, i zanimale se jednom njojzi milom i dragom slikom već od nekoliko nedelja. Ali to je još bila velika tajna. Za nju je malo njih znalo; njih dvoje mladih, jedna stara tetka, i Onaj što sve radnje ljudske zna.

Bašta pop-Spirina, koja je bila velika, sučeljavala se s baštom tetka Mákre koju je celo selo zvalo tetkom, ali koja je bila prava tetka samo Šaci hirurgu. On se, doduše, zvao hirurg, ali to je još jednako samo njegova želja bila, jer u stvari još nije to bio; bio je samo berberski kalfa. Ali što nije bilo, može da bude, vele pametni ljudi, a kod našeg Šace utoliko lakše što je Šaca već od rane mladosti bio namenjen na medecinu; zato je i dat u gimnaziju, ali je već iz četvrte »latinske« bio isteran zbog ateizma u nekom vidu, i onda šta će s njim nego ga, kao Srbina i srpskog gazdačkog sina, dadu u berbere. A čim sam kazao šta je bio, nije nužno da napominjem da je lep u licu, nežnijeg sastava i pitomije naravi a poetske naklonosti, jednom rečju: gospodske persone, što rekli. Tako isto je izlišno napomenuti da se lepo nosio, kicoški češljao i učtivo ponašao, te ga je i ženski svet rado imao. Dosta je samo da jednom prođe sokakom, pa se tek oseti kako se prosipa i razleva miris od mirišljava sapuna i pomade, pa tek zatutnji kakva bosonoga na kapiju, i nađe baš onda da zove komšinicu iz prekoputa, samo da mu dâ na znanje da je tu, i da ga prati očima. Naravno da to paorskim momcima nije bilo pravo, i da su vrebali priliku da mu se nekako oduže; ali on je ne mareći mnogo za podvige junaštva, uvek gledao da ne da kakva krupnijeg povoda, poznavajući paorska grubijanstva. Mnoga je ženska bila spevana sa Šacom u pesmi, pa posle izlemana kod kuće; i obratno, to jest, najpre izlemana kod kuće, pa posle spevana u pesmi, što uostalom sve na jedno izlazi

No na stvar. Dakle, Šaca hirurg je imao tetku, čija se bašta graničila, sučeljavala, sa pop-Spirinom baštom. Kao što je poznato čitaocima koji se briju, berbernice ni u varoši ne rade svaki dan, nego većinom subotom i nedeljom, pa tako je i u selu. Čitave nedelje Šaca, berberski kalfa, bavi se drugim poslovima. Ili udara u tamburu, ili prepisuje Pesmaricu, ili traži gliste pa ide da peca ribu (ujesen hvata štiglice), ili, naposletku, ode kod tetka Makre. Tu je jednoga lepog dana imao prilike da vidi kroz baštenski plot Julu kako se zajapurila pleveći baštu, i da je čuje kad peva. Tako danas, tako sutra, ele on se nekako tako navikne, pa mu čudan dan kad ne ode svojoj tetki-Makri, makar na nekoliko trenutaka, ili kad Jule nema u bašti da je vidi ili čuje. Malo koji dan da nije došao. Ponese zejtina i pola tuceta brijača, pa sedi u bašti i oštri brijače, a pevuca kroz zube. Donosio je ponekad i tamburu; pa kad Jula nešto zapeva, a on je prati sa tamburom. Spočetka se Jula k’o i ženirala i ljutila pomalo, jer joj se učinilo da je Šaca isuviše slobodan. »E, a otkad to?!« pitala se u sebi Jula. Sutradan kad je došla i zalevala, nije čula tamburu da je prati. Sada je videla da je juče valjda nešto ljuta bila, jer, i naposletku, a zašto momak i da ne peva u svojoj bašti uz svoju tamburu!! Danas se već ne bi ništa ljutila. Ne želi baš, al’ ne bi joj ni nepravo bilo. Tako misli, a jednako kopa motičicom što joj je tata naručio kod Orestija kovača. Kopa i misli. Učini joj se k’o da su zalupila baštinska vrata. Sluša. Nema ništa. Ostavi motičicu i priđe plotu, pa viri kroz plot. Nema nikoga, učinilo joj se samo. A tako bi volela da čuje malo tamburu; nešto je raspoložena danas. Gleda u baštu. Tišina; nigde nikog. Ćarlija vetar, valjda je on i zalupio baštenska vrata. Ljulja se lastar i drveće i cveće.

— Gle, gle! Bože, baš k’o da su živi! — veli Jula i gleda slatko i nasmejano na cveće, na rodin kljun i ružu, kako se jedno drugom klanja i približuje i pada u naručje, pa k’o da se ljube. Pa se opet razdvoje i stoji svako na svom mestu, pa ćute k’o da osluškuju da ih kogod ne gleda i vreba; pa se onda opet, kao kradom od sveta, zanihaju i padnu jedno drugom u naručje, pa se opet ljube. »O, o!« čudi se Jula.

Preksutra kad je Jula došla pre podne u baštu i stala pleviti, zapevala je po svom običaju. Pesma je potekla iz nekog raspoloženja koje daje mladost i raspoloženje, a ne iz kakve ljubavi, jer Jula još nije bila zaljubljena (iako je ovo već deseta glava pripovetke). Ona još nije mislila ni na koga, nije ni danju ni noću snivala još nikoga. Ona je volela svoje piliće i guščiće, i svoju Milku koju joj je tata još kao junicu poklonio, a od čijeg je prodanog mleka spuštala krajcare i seksere u svoju lončarsku »šparkasu«. Pa opet, kako joj je milo bilo kad začu iz baba-Makrine bašte tamburu! Juli je tako milo bilo, i tako veselo plevila baštu da je s travuljinom počupala i svu mirođiju, tako da su sutradan iz komšiluka morali uzajmiti mirođiju za krastavce iz vode, bedeći onu Rakilinu derlad koja čini pustoš po svima komšijskim baštama. A dan posle, već se toliko oslobodila da je zapevala baš onu istu pesmu koju je Šaca maločas udario u tamburu. Ah, kako je Šaci bilo kad je čuo da mu se neko odaziva iz komšijske bašte. Odmah posle te pesme udario je Šaca u tamburu i sam zapevao:

Čija li je taraba,

Čija li su vrata,
A čije je ono luče,

Što odande guče?

Nije prošlo ni koliko jedan dobar očenaš da se pročita, a iz pop-Spirine bašte začu se najpre (očevidno forme radi) neka starinska pesma Tavni luzi i bregovi, kažite meni bjednoj, a posle te pesme i jedne male pauze, začu se iz pop-Spirine bašte — kao kad pevnica pevnici odgovora — i druga strofa one pesme koju je Šaca počeo:

Mamina je taraba,

Mamina su vrata,
A moje je ono luče,

Što kroz pendžer guče!

To beše kao neki odgovor na ranije pitanje, bar tako ga je Šaca, poznavajući — što rekli — lavirinat ženskoga lukavstva, razumeo.

Ostavljam sada fantaziji mojih čitalaca da predstave sebi (ako su, to jest, ikad u životu tako preko plota i tarabe otpočinjali — ili čak i imali kakav — roman), njima ostavljam da predstave sebi kako je bilo i Šaci i Juli toga trenutka, jer to se i ne može opisati, to vredi doživeti i osetiti, i posle ga se doveka sećati. Milo oboma, i njemu i njoj. »Nema sumnje, — misli i jedno i drugo, — to se mene tiče! Njemu milo što zna da to sigurno ne peva gospoja Sida popadija, a njoj opet tako isto što je sigurna da stara tetka Makra ne udara u tamburu.

Tako su se još posle nekoliko dana tamburom razgovarali, a posle su se već služili prozom; počeli su se, to jest, pomalo i razgovarati.
— A, jeste l’ svaki dan tako vredni, frajlice? — osmeliće se Šaca jednoga dana i zapitaće je.

Jula ćuti i radi dalje. Kratka pauza.

— Frajla-Julijana — započe opet Šaca — jeste l’, reko’, uvek tako vredni... he, he, tako k’o danaske?

— A šta se to vas tiče?! — reče Jula i produži kopanje.

— A pomaže l’ vam kogođ?

— To se vas baš ništa ne tiče! — veli Jula, i stade razbijati jednu grudvu zemlje.

— He, a možda me se i tiče! — veli Šaca.

— E, a zašto da vas se tiče?

— Pa umorićete se, frajla-Julijana! Eto oznojili ste se..., pa ćete nazepsti, pa...

— E, pa neka ozebem!

— E, al’ možete se i razboleti!

— E, branim ja, pa neka se razbolem!

— E, al’ možete onda i umreti!

— Pa neka umrem... ima, fala bogu, ko će me žaliti. Valjda ćete me vi oplakivati?! — reče Jula i prestade kopati.

— Te još kako! Ja ću baš najviše žaliti!... Sav ću se umotati u flor, boga mi, frajla-Juco! Ne znate vi još, frajla-Juco, kako sam ja zdravo čuvstvitelan...

— I-ju! Ala je bezobrazan! (Stade Jula s radom i pogleda ga.) Sram vas bilo! Sevajte odma’ s te dére. Mâ... Sad ću zvati mamu.

Nastade opet pauza. Jula produži kopanje, a ljuta jako, pa prebacuje sebi što se i upustila u razgovore.
— On da me žali! — govori Jula onako za sebe. — Vi’š ti to njega! Uncut jedan. — Al’ sam mu dobro i odgovorila! Nema ga! — veli, a uvo joj okrenuto komšijskoj bašti. — Jao, krsta! Ne znam da su moja! — reče i nasloni se na motiku da se odmori malo. — Što ne bekne sad štogođ, mustra berberska!?

A iz druge bašte se začu najpre tambura, a zatim i pesma:

Ej, da je meni leći pa umreti,

Al’ da mi je smrti ne videti;
Da ja vidim ko će me žaliti?
Žaliće me moja mila nána,
I žaliće još milija dika;
Nana žali za godinu dana,
Disa žali za nedelju dana —
Ej, ta milija je dikina nedelja,

Neg’ nanini’ sto godina dana!

— I-ju, ala je bezobrazan! — prošaputa Jula kad onaj poče pesmu, ali je zato opet pažljivo do kraja poslušala! E, baš je bezobrazan! A zatim uzdahnu, pa stade dalje da kopa. — Je l’ on samo berberin... — uncut je on! — veli Jula, a okopava sve što joj pod motičicu dođe.

— Frajla-Julo — osmeli se opet Šaca, i zagazi opet u prozu — a jeste l’ se umorili?... Hoćete l’ da vam pomognem?

— Ta okan’te se vi mene! Šta ste me zaokupili tu! — obrecnu se Jula na nj.

— Pa zar ja divanim što zlo!? Velim: da vam malo pomognem. Ako ja k’o prvi komšija neću, a da ko će!? »Drvo se na drvo naslanja, kažu paori, a komšinica na komšiju!« 

— Probajte samo ako ’oćete da pustim našeg šarova s lanca! Nećete se skrasiti ni u toj vašoj bašći.

— I-ju, frajla Juco, nisam znao da ste tako svirjepi! He-he, al’ nećete, nećete, znam ja to dobro! Znam ja, frajla-Julo, vaše dobro srce! E, baš ću da probam! — reče Šaca pa se uhvati za ogradu, kao da hoće da preskoči.

— I-ju! Mâ — trže se Jula i htede da vikne mámu. — Probajte samo, sad ću da viknem tatu! Vi’š ti to njega! Odma’ šibajte iz bašće.

— Ta šta vi tu mene furt plašite s vašim tátom... ovaj gospodin-parohom i šarovom, u mojoj rođenoj bašći!?

— E, a otkud je to vaša bašća? — veli mu zbunjena Jula.

— E, pa to je bašća moje tetke, a ja sam tetkin k’o što ste i vi tatina.

— Nisam ja tátina.

— Pa ondak ste mámina.

— Nisam ja mámina.

— Pa da čiji ste?

— Nisam ničija! — reče Jula kao ljutito.

— Baš ničija! O, maj!... I-ju! Frajla Julijana, pa, ’ajde budite ondak moja.

— I-juf!!! Ala ste bezobrazni! — viknu zaprepašćena Jula. — Sram vas bilo! Gledaj ti samo uncuta jednog! — veli Jula sva oznojena i zajapurena, pa ne može još da dođe k sebi od čuda, nego se naslonila na motiku, pa gleda začuđeno oko sebe po drveću kao da ih priziva sebi za svedoke, ovog grdnog bezobrazluka Šacinog. — Ako još tako uspiljite kroz tarabu, odma’ ću vas ovom motikom! Sevajte táki od tarabe! Mol’te boga što nije tàta kod kuće! Sram vas bilo!

Nastade opet pauza. Jula kopa, a Šaca se ućutao i povukao pa ćuti. Tišina. Kaju se oboje, i jedno i drugo; Šaca što je bio tako drzak, a Jula što je bila tako surova. Ne čuje se ništa iz bašte, samo zelena žabica se čuje kako peva sa jednog ne znam kog drveta, i golubovi kako guču ne znam u čijoj avliji. Juli žao baš ozbiljno. Čas krivi, čas pravda sebe, al’ opet na kraj kraja, kad ozbiljno pomisli, pa šta je to tako baš strašno kazao; ta eno i u pesmama, trukovanim još, — pa šta se sve ne kaže, pa se niko ne nalazi uvređen! »Ho, — misli u sebi Jula, — kako sam ga samo strašno izgrdila! Sad se valjda zastidio pa otišao u drugi kraj bašte, a uši mu se — misli Jula — sve crvene k’o cvekla iz kombosta od silnog stida. Siroma’ mladić! Možda i plače sad od jeda i sramote! Al’ baš da vidim!« reče u sebi Jula, pa pritrča lako tarabi, i stade zavirivati kraz tarabu u tetka-Makrinu baštu. Gleda po bašti. Ne vidi nikoga; samo drveće i cveće, i visoku zelenu metlu i bikove od crna luka kako se izdužili u visinu. Tišina, ona prava baštenska tišina pred podne; samo se čuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silih bikova u lejama, i silno lupanje u grudima Julinim od nekog straha.

— Nema ga,... otiš’o je — prošaputa Jula. — Huncut jedan!... Misli on, ja sam mu ona sa šora paoruša... Otiš’o je! — reče glasno.

— He, he! Frajla-Julo, a vi kanda zavirujete! Kanda mene tražite! Baš ste najgirig! Tu sam, tu — smeje se Šaca demonski.

— Juf! — ciknu Jula, i trže se kao oparena od tarabe kad spazi Šacu koji joj, iako lep momčić beše, dođe sad gadan, gadan kao sam đavo sa onim njegovim smejanjem.

— He, he! Tu sam, tu — ponavlja Šaca.

— Sram vas bilo! — dreknu Jula na nj, sklanjajući zbunjena bujnu kosu svoju pod plavu cicanu maramu kojom je povezala glavu.

— E, lepa parada! Vas treba da je sram, a ne mene! Ja baš ako i gledam, a ja sam barem muškarac, pa mi se i šikuje,... al’ vi, vi!... Frajla, pa još gospodin-popina ćerka! — veli Šaca, sretan što joj se osvetio za raniju uvredu. — Sveštenička kći, pa izviruje na déru!

— A otkud je to déra! — brani se Jula, ne znajući šta da kaže. — Nema ovde nikakve dére... Još ćemo i s vama da imamo déru!

— Ta kako ste to počeli, može je još i biti! No, to mi se dopada!... Još samo treba da vas čujedu... i da vas spevadu šorom!

— Probajte samo! — veli Jula, pa produži rad motičicom, ali šta je radila i šta okopavala, to ni ona sama nije znala.

A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu:

Seka-Juco, što gledite?

Ala ste vi smešni!
Ako mene ne ljubite,
Duše mi ste grešni!
Čisto znadem šta mislite
Kad se nasmijete!
Kazali bi, al’ ne smete,

Da me milujete.

— Ju! Ju! — ciknu Jula i baci motiku, pa se udari očajno šakama u glavu, poražena tolikom drskošću Šacinom. — Ju, kako je bezobrazan! — i polete iz bašte, koja joj se sva okretaše. Silno polete da pobegne, tako silno da se udari o jedno drvo, kao zec kad u strahu nagne da beži, a ništa, pa ni najveće predmete, ne vidi pred sobom. Od silne sramote i silna bola od čvoruge koja joj je iskočila, udari u plač kad se nađe u avliji.

* * *


Utom dođe i g. Pera u selo, i zbi se ono što je čitaocima već iz ranijih Glava poznato.

Ni Jula ni Šaca nisu nekoliko dana dolazili u baštu. Prva je Jula popustila i došla. Od tog dana je opet počela dolaziti svakog dana, pa pre podne je plevila, a posle podne zalivala baštu. Osluškuje, ali ne sme nikako da pogleda u komšijsku baštu. Malo joj čudno što ne čuje odande pesme ni tambure. »Pa šta je to baš tako strašno uradio? — pitala se Jula u sebi. — Baš ništa strašno! Lepo me pita: pomaže li mi kogođ? Pa to baš nije ništa neučtivo!« Već se kajala, što je tako gruba bila kad je on spočetka onako lepo zapitao, i želela je da se samo još jedared pokaže na plotu, pa da ga lepše dočeka. »He, valjda je lud da dođe, kad ga tako dočekujem. Tako mi i treba kad sam bila luda! Al’ kanda će zaboraviti!« tešila se Jula, al’ Šace nikako nema, tako da se Juli učini ovo nekoliko dana čitav vek.

Jednoga jutra tih dana ustade Jula vrlo sumorna i rasejana. Tome je bio uzrok noćašnji san, upravo ne noćašnji nego san u samu zoru. I otkud samo to da sniva!? Njega da sniva! A snivala ga je vrlo lepo; i kao popino dete, vaspitano, naravno, u strahu božjem, snivala je jedan san koji je, može se reći, pomalo i pobožan bio.

Sniva ona, a ona se kao šeta po bašti, pa kao nema više evedre između njihove i tetka-Makrine bašte. A u bašti ništa nije onako veselo kao pre, nego sve nekako sumorno, kao neka omarina, pa sve u nekom sutonu, i ptičice spavaju, i šareni leptiri se polepili po drveću kao mrtvi, pa sve ćuti i kunja, samo se čuje neko tiho jecanje i plakanje, isprekidano gukanjem gavranovim, odande iz onog komšijskog jorgovana. Kad bliže jorgovanu, a ono pod njim neki crn, veliki kao čovek gavran, njihov Gaga. Kad malo posle, a ono nije gavran nego Šaca pod jorgovanom plače. A pored njega, na jednoj grani stoji njihov Gaga, stari gavran, onoliki koliki i jeste, pa i on tužan jako opustio krila, pa samo ćuti, pa i on gleda žalosno na nju. A na Šaci kao da nisu one njegove lepe iroške haljine, nego neka kao mantija, i neka kamilavka; a u njega neka duga brada pa se bogu moli. A ona prolazi jednako pored onog jorgovana, a on je tužno gleda, pa joj veli: »Julo, vidite li kako sam crn kao ovaj gavran!« — »Jeste, — odgovara i gavran. — Dosad je brijao tuđe brade, a odsad neće smeti ni svoju.« A Šaca kao opet nastavlja: »Julo! Neka vam bog oprosti, vi ste me do ovoga doveli; al’ ja ću se opet zato za vas bogu moliti!« veli joj on, a posle tiho zapeva, tako tiho i tužno kao grana zelena kad zapišti na vatri, tako zaleva on njenu milu pesmu:

Tebi ljubav javit’ ne smem,

Jer tvoj biti ne mogu;
A da s drugim sretna budeš,

Moliću se ja bogu!


A zatim se zaplakao i on i crni gavran, a zaplakala se i Jula. I mora da je dugo i glasno plakala kad se i sama mama probudila i oterala Gágu s vrata, a nju viknula i probudila, i pitala je što plače. A Jula joj kaže da je snivala strášno. — »A ti uzmi, ’râno malo vode pa popi, to pomaže; odma’ će te proći stra’«, veli joj máma i kaže joj nek’ se prekrsti i nek’ prekrsti jastuk. I Jula je poslušala; popila je čašu vode, prekrstila jastuk, ali mu odmah okrenu drugu stranu, da bi i Šaca snivao nju kao ona njega.

Zato je ujutru sedela dugo na krevetu i gledala rasejano i zamišljeno u papučice svoje. Došao joj Šaca mnogo miliji. Nije ju vređao kao dosada, nego joj tužno cvileći govorio one slatke reči. Toga dana joj jednako u glavi; i toga i drugog i trećeg dana jednako joj je posred srca, — ali ga u bašti nema! Srela se s njim samo jednom u šoru. On prošao pa joj se javlja, ali učtivo, hladno se javlja, i prolazi. A Juli došlo čisto čudno što se Šaca tako čini nevešt, a u snu joj tako mio i iskren i tužan bio, a sad prilično raspoložen. To je zabole jako. I ona postade sve sumornija, jednako joj zuje u glavi one reči i ova pesma iz sna, a pred očima joj onaj tužni pogled njegov! Jako joj žao što je onakva bila. Ah, mislila je u sebi, samo još jedared ako se nađe s njim, neće više biti takva kao dosada.

Išla je svakog dana u baštu.

Jednoga dana radi ona tako u bašti, kad čuje gle se nešto u komšijskoj bašti provlači, pa šušti lišće. Sva pretrnu; srce joj jače zakuca, a obraze prođe mala rumên.
— On je zacelo! — mišljaše u sebi, i hitro doterivaše kosu i odelo na sebi.

Zatim čuje neke korake, ali se još nikako ne osvrće, nego se dala i kao zadubila u posao pa radi, a sva se pretvorila u uho, pa čeka kad će je odande on nešto zapitati.
— Uf, baš je šmokljan! Baš je pipav! — reče u sebi, a jednako iščekuje da čuje bar tamburu.

Ali svega toga ne bi. Zato stade sama pevucati tiho kroz zube neku pesmu, a nešto joj se steglo u grlu, tako joj je žao i nepravo. Postade već i nestrpljiva, a i ponos devojački bi dirnut.

— Šta se samo skanjuje tu vazdan!? — reče u sebi, pa, ne mogav više da izdrži, polako prileti plotu, pogleda strašljivo oko sebe, pa se primače i zaviri u komšijsku baštu. Vidi lepo ono bure nasred bašte na suncu, a vidi i to kako se neko sagnuo iza bureta pa se miče ali nikako da se ispravi.

— Vidiš, molim te, kako se krije; e baš je obešenjak! ’Oće da me uplaši, pa me vreba! — veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom.

— A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta.

— Ko je to sad? — reče polako Jula, pa se izdiže na prste da bolje vidi.

— Ej, starosti, starosti! — ču se glas tetka-Makrin, koja je došla u baštu da obiđe bure i natoči sirćeta.

Kakvo neprijatno iznenađenje! — Dakle, nije to bio on! I Jula oseti nešto teško u grudima, kao kad čovek proguta vruć mekan hleb.
— Dobar dan, tetka-Makro! — oslovi je Jula.

— Bog ti pomog’o, dete! — zašišti odande baba-Makra.

— A šta radite to, slatka tetka-Makro? Di ste za toliko?

— Eto, obilazim, ovako stara, sirće, sinko. Snivala sam noćaske tako koješta, a utuvila sam dobro, ’râno, da, kad gođ tako što snivam, uvek mi se posle toga mora strefiti kakva gođ šteta u kući, to je k’o sveto; pa zato, eto, dođo’ da vidim da nije pukla slavina, il’ da nisu prešli ovi Rakilini đavoli iz komšiluka pa odvrnuli slavinu... A retko, dete, i dolazim u baštu. Nešto sam ti slaba... jedva se vučem.

— Pa jeste — veli Jula — niko i ne nadgleda to bure.

— Ta obiđe ga pokatkad moj Aca.

— Da, vid’la sam ga kanda tu odonomadne.

— Jeste, ’râno, nema ga već sedam osam dana. Gazda mu najpre iš’o po nekim bačkim salašima i met’o »kupice«, a posle otiš’o poslom u rit, u lov na pijavice, pa na njemu ostavio dućan... a sutra dolazi, rano.

— »Fala bogu kad je samo zbog toga!« — reče Jula u sebi, a posle dodade glasno: — Pa pozdrav’te ga, slatka tetka-Makro, pozdrav’te.

— E, ozdraviću ja, ’rano, kad me pronesu velikim sokakom, — veli tetka-Makra odlazeći. — Kad me zakopadu...

Posle toga je Jula veselo produžila rad u bašti, i rešila se, kad opet dođe na plot, da mu odgovori da je ona zasad tátina i mámina, a ono odonomadne da je u ljutini kazala.

I, doista, sutradan, čim je čula tamburu, odmah je ponela kanticu za polivanje, i našla se u poslu u bašti. Ele, da ne budem dugačak i dosadan, toliko mogu reći da se opet razgovor otpočeo. Šaca je pitao, a Jula je odgovarala, ali sad kako meko i kako nežno! I naposletku svršilo se tim da je Šaca bio poslužen dudom, onim krupnim »španskim« dudom kakvog nadaleko nije bilo, a nabrala ga je Jula sama svojom rukom; birala ga k’o golub zrno, i naslagala lepo na široko vinovo lišće, pa mu dala kroz déru koja se toga dana prvi put pojavila na ogradi baštenskoj. A Šaca je opet iz blagodarnosti izrezao na jednom drvetu u nihovoj bašti jedno srce i dva pismena u njemu, pismo Ю i A.

— Ao, frajla-Julo — reče joj Šaca sav blažen — kad ću biti tako srećan da ja sam, svojom sopstvenom rukom, mogu brati u toj bašći i ja vas ponuditi!
A zatim joj je pripovedao, držeći je za ruku, kako je on od velike i bogate porodice, i kako neće dugo ostati u selu. Ići će u Peštu ili Beč, da izuči hirurgiju. A njegova je porodica velika; sve sami notaroši i varmeđaši, a ima i dva arhimandrita u porodici. I šta ti sve nisu razgovarali! I kad jedno govori, ono drugo i ne diše i ne trepće od silne pažnje i milošte.

Razišli su se zadovoljni. Šaca je otišao blažen. Bio je poetski raspoložen. Celoga dana je prepisivao neku pesmaricu, i iz nje prepisivao sve pesme koje su godile raspoloženju njegovom.

Posle ovoga sastanka vrlo su se često sastajali i razgovarali. Koliko je samo puta prečula Jula kad je máma zove. — »Ti kad se na štogođ nakaniš, ne znaš šta je dosta!« — kara je gđa Sida i preti joj da će izdati baštu pod arendu ako se bude jednako u njoj bavila. Ali i jeste bila bašta uređena: sve okopano, oplevljeno, uvek zaliveno, kao kakva promenada! I niko ih živ nije znao i zaticao sem baba-Makre, a i ona je, sirota, bila i slabih očiju i malo nagluva od starosti. »Bože, a da l’ su se koji put poljubili, onako stojeći i razgovarajući se na ogradi?« zapitaće možda koja radoznala čitateljka, koja bi — kad se već žrtvuje da ćuti i nakani da čita — htela odmah da sve u jednoj knjizi nađe. — A ko će ih znati; i ko im je, što kažu, svetlio! — odgovara pisac. Šaca nije bio baš tako šmokljan, a ograda nije bila tako česta, — po svoj prilici da jesu. I kakav bi to opet roman bio bez poljubaca čak i u desetoj svojoj glavi!!!

* * *


Eto tako se otpočeo i zapletao jedan roman u pop-Spirinoj kući na mesec i više dana pre, i nekoliko dana posle gospodin-Perina dolaska. Dolazak g. Pere nije izmenio bitno ništa, — a mogao je vrlo lako. Da je g. Pera obratio dovoljno pažnje; da je otvorio oči za čisto zlato a zatvorio uši sirenskim glasima, — bilo bi sve drukčije. Stari naši vele da je dečije srce kao vosak — možeš praviti od njega šta hoćeš —; a ja velim da je i u mladih devojaka srce kao vosak. Tako je i s Julom! Jer Jula je g. Peru samo jedared bolje posmatrala, kad je, to jest, pila iz velike čaše vodu, pa ga onako, kako već to smerne devojke čine, preko čaše posmatrala pijući polako, i dopao joj se. I da je g. Pera samo imao vešto oko da razazna čisto zlato od lažna varka, i da je bio malo-malo obazriviji, — iščezla bi slika Šacina iz Julina srca, kao da je nikad ni bilo nije! A ovako, Jula se oseti malo potisnuta od drugarice svoje. I ona odmah ponosno ustupi sasvim; i odmah nađe utehe porazu u samoći, u mislima na Šacu, i u mislima kojima se tako rado bave mlade, prvi put zaljubljene devojke, a to je: u mislima o svojoj smrti. Najradije je mislila o tome: kad bi umrla, ko bi je sve žalio, i kako bi je Šaca tek žalio! I da l’ bi se od teške žalosti za njom iz pištolja ubio, ili bi u Tisu skočio? Pa kako bi ih jedno do drugoga ukopali i svi ožalili i cvećem im grobove zasadili, a njih spevale paorske devojke: kako su se voleli, i kako jedno bez drugog nije moglo da živi na ovom svetu. A tek onaj san o Šaci kako joj je živo ostao u pameti! Tek posle toga sna Šaca joj je došao mnogo miliji, jer je tek u snu videla koliko bi joj teško bilo kad bi ga izgubila. Ni ona ne bi mogla preživeti takav gubitak, sanjala je Jula budna; i ona bi se ubila, mislila je u sebi; ubila iz pištolja, ili bi u Tisu s brega. Posle toga sna nikako da joj iz glave izađe Šaca! Zato ovaj i nije imao pravo kad je opet jednoga dana napao Julu što joj je g. Pera doneo obećanu knjigu Preodnicu. Šaca je bio ljubomoran i ljut; Jula mu se ispovedila sve kako je bilo. Ali joj on nije verovao; prebacivao joj je tako nemilosrdno da je sirota Jula sva uplakana izašla toga dana iz bašte.

— No, šta ti je... šta sliniš tu! Šta plačeš? — pita je gđa Sida.

— Pa kad vam nisam dobra! — odgovara Jula jecajući. — Bolje da me nema; da se nisam ni rodila.

— No, no! Ne moraš ti baš tako na kraj srca biti!... ’Râno moja! Gle, kakve su joj samo oči! — umiruje je gđa Sida i ljubi je. — Idi odma’ na bunar pa se umi ’ladnom vodom.

Jula je poljubi u ruku i ode.

— Kako je, sirota, haglih i osetljiva! Pre toliko dana sam je karala, a ona, vidiš ti to čudo, još ni sad da se utješi!! — veli gđa Sida, a oči joj pune suza. — Al’ sasvim na moju familiju!


Pop Ćira i pop Spira - Sremac, Stevan