Поп Ћира и поп Спира/10
Глава десета
Њоме се враћамо за неколико недеља уназад. Кад је прочитају читаоци, уједаред ће им пући пред очима и мораће извикнути: »Види, види Јуле!« јер ће им сасвим појмљиво и разумљиво бити Јулино понашање, и признаће да је златна и умесна она позната народна пословица која вели: »Испод мире три ђавола вире«.
Знам да су многи читаоци (па ма и не били критичари) сумњиво вртили главом кад су прочитали претходну Главу, јер им се чудно и невероватно учинило што се Јула тако лако утешила, док јој је мама још једнако праскала због Меланијиног успеха. Пребациваће писцу да није добар познавалац људи, односно женских, а ако се међу читаоцима још и критичар нађе — он ће извесно додати: да сво даље понашање Јулино није довољно мотивисано. Зар једно младо женско створење — рећи ће они — у тим годинама (а колико је пак година Јули, колико и Меланији, то писац никако није могао да дозна), па да не осећа, него да је као камен према ласкавим речима једнога онако лепог и пријатног ученог младића, и после да је тако равнодушна кад јој, тако рећи испред носа, односе прилику?! Тако је! Истина је! Али је и то истина да се много штошта у овом шареном свету и не може да мотивише, — па ипак се догађа. Али лисац ће се ипак потрудити да осветли ствар са сваке стране, тако да ће све мотивисано и јасно бити. Биће свега доста к’о воде.
Није дакле ни Јула била »каменита стена«. Онако једра и здрава, и она је осећала, и њена крв је бујније струјала у жилама, срце јој јаче било, образи се запламтели жаром који се једном и никад више у животу не враћа, и мисли су њене од неког времена често блудиле изван куће, и занимале се једном њојзи милом и драгом сликом већ од неколико недеља. Али то је још била велика тајна. За њу је мало њих знало; њих двоје младих, једна стара тетка, и Онај што све радње људске зна.
Башта поп-Спирина, која је била велика, сучељавала се с баштом тетка Мáкре коју је цело село звало тетком, али која је била права тетка само Шаци хирургу. Он се, додуше, звао хирург, али то је још једнако само његова жеља била, јер у ствари још није то био; био је само берберски калфа. Али што није било, може да буде, веле паметни људи, а код нашег Шаце утолико лакше што је Шаца већ од ране младости био намењен на медецину; зато је и дат у гимназију, али је већ из четврте »латинске« био истеран због атеизма у неком виду, и онда шта ће с њим него га, као Србина и српског газдачког сина, даду у бербере. А чим сам казао шта је био, није нужно да напомињем да је леп у лицу, нежнијег састава и питомије нарави а поетске наклоности, једном речју: господске персоне, што рекли. Тако исто је излишно напоменути да се лепо носио, кицошки чешљао и учтиво понашао, те га је и женски свет радо имао. Доста је само да једном прође сокаком, па се тек осети како се просипа и разлева мирис од миришљава сапуна и помаде, па тек затутњи каква босонога на капију, и нађе баш онда да зове комшиницу из прекопута, само да му дâ на знање да је ту, и да га прати очима. Наравно да то паорским момцима није било право, и да су вребали прилику да му се некако одуже; али он је не марећи много за подвиге јунаштва, увек гледао да не да каква крупнијег повода, познавајући паорска грубијанства. Многа је женска била спевана са Шацом у песми, па после излемана код куће; и обратно, то јест, најпре излемана код куће, па после спевана у песми, што уосталом све на једно излази
Но на ствар. Дакле, Шаца хирург је имао тетку, чија се башта граничила, сучељавала, са поп-Спирином баштом. Као што је познато читаоцима који се брију, бербернице ни у вароши не раде сваки дан, него већином суботом и недељом, па тако је и у селу. Читаве недеље Шаца, берберски калфа, бави се другим пословима. Или удара у тамбуру, или преписује Песмарицу, или тражи глисте па иде да пеца рибу (ујесен хвата штиглице), или, напослетку, оде код тетка Макре. Ту је једнога лепог дана имао прилике да види кроз баштенски плот Јулу како се зајапурила плевећи башту, и да је чује кад пева. Тако данас, тако сутра, еле он се некако тако навикне, па му чудан дан кад не оде својој тетки-Макри, макар на неколико тренутака, или кад Јуле нема у башти да је види или чује. Мало који дан да није дошао. Понесе зејтина и пола туцета бријача, па седи у башти и оштри бријаче, а певуца кроз зубе. Доносио је понекад и тамбуру; па кад Јула нешто запева, а он је прати са тамбуром. Спочетка се Јула к’о и женирала и љутила помало, јер јој се учинило да је Шаца исувише слободан. »Е, а откад то?!« питала се у себи Јула. Сутрадан кад је дошла и залевала, није чула тамбуру да је прати. Сада је видела да је јуче ваљда нешто љута била, јер, и напослетку, а зашто момак и да не пева у својој башти уз своју тамбуру!! Данас се већ не би ништа љутила. Не жели баш, ал’ не би јој ни неправо било. Тако мисли, а једнако копа мотичицом што јој је тата наручио код Орестија ковача. Копа и мисли. Учини јој се к’о да су залупила баштинска врата. Слуша. Нема ништа. Остави мотичицу и приђе плоту, па вири кроз плот. Нема никога, учинило јој се само. А тако би волела да чује мало тамбуру; нешто је расположена данас. Гледа у башту. Тишина; нигде никог. Ћарлија ветар, ваљда је он и залупио баштенска врата. Љуља се ластар и дрвеће и цвеће.
— Гле, гле! Боже, баш к’о да су живи! — вели Јула и гледа слатко и насмејано на цвеће, на родин кљун и ружу, како се једно другом клања и приближује и пада у наручје, па к’о да се љубе. Па се опет раздвоје и стоји свако на свом месту, па ћуте к’о да ослушкују да их когод не гледа и вреба; па се онда опет, као крадом од света, занихају и падну једно другом у наручје, па се опет љубе. »О, о!« чуди се Јула.
Прексутра кад је Јула дошла пре подне у башту и стала плевити, запевала је по свом обичају. Песма је потекла из неког расположења које даје младост и расположење, а не из какве љубави, јер Јула још није била заљубљена (иако је ово већ десета глава приповетке). Она још није мислила ни на кога, није ни дању ни ноћу снивала још никога. Она је волела своје пилиће и гушчиће, и своју Милку коју јој је тата још као јуницу поклонио, а од чијег је проданог млека спуштала крајцаре и сексере у своју лончарску »шпаркасу«. Па опет, како јој је мило било кад зачу из баба-Макрине баште тамбуру! Јули је тако мило било, и тако весело плевила башту да је с травуљином почупала и сву мирођију, тако да су сутрадан из комшилука морали узајмити мирођију за краставце из воде, бедећи ону Ракилину дерлад која чини пустош по свима комшијским баштама. А дан после, већ се толико ослободила да је запевала баш ону исту песму коју је Шаца малочас ударио у тамбуру. Ах, како је Шаци било кад је чуо да му се неко одазива из комшијске баште. Одмах после те песме ударио је Шаца у тамбуру и сам запевао:
Чија ли су врата,
А чије је оно луче,
Није прошло ни колико један добар оченаш да се прочита, а из поп-Спирине баште зачу се најпре (очевидно форме ради) нека старинска песма Тавни лузи и брегови, кажите мени бједној, а после те песме и једне мале паузе, зачу се из поп-Спирине баште — као кад певница певници одговора — и друга строфа оне песме коју је Шаца почео:
Мамина су врата,
А моје је оно луче,
То беше као неки одговор на раније питање, бар тако га је Шаца, познавајући — што рекли — лавиринат женскога лукавства, разумео.
Остављам сада фантазији мојих читалаца да представе себи (ако су, то јест, икад у животу тако преко плота и тарабе отпочињали — или чак и имали какав — роман), њима остављам да представе себи како је било и Шаци и Јули тога тренутка, јер то се и не може описати, то вреди доживети и осетити, и после га се довека сећати. Мило обома, и њему и њој. »Нема сумње, — мисли и једно и друго, — то се мене тиче! Њему мило што зна да то сигурно не пева госпоја Сида попадија, а њој опет тако исто што је сигурна да стара тетка Макра не удара у тамбуру.
Тако су се још после неколико дана тамбуром разговарали, а после су се већ служили прозом; почели су се, то јест, помало и разговарати.
— А, јесте л’ сваки дан тако вредни, фрајлице? — осмелиће се Шаца једнога дана и запитаће је.
Јула ћути и ради даље. Кратка пауза.
— Фрајла-Јулијана — започе опет Шаца — јесте л’, реко’, увек тако вредни... хе, хе, тако к’о данаске?
— А шта се то вас тиче?! — рече Јула и продужи копање.
— А помаже л’ вам когођ?
— То се вас баш ништа не тиче! — вели Јула, и стаде разбијати једну грудву земље.
— Хе, а можда ме се и тиче! — вели Шаца.
— Е, а зашто да вас се тиче?
— Па уморићете се, фрајла-Јулијана! Ето ознојили сте се..., па ћете назепсти, па...
— Е, па нека озебем!
— Е, ал’ можете се и разболети!
— Е, браним ја, па нека се разболем!
— Е, ал’ можете онда и умрети!
— Па нека умрем... има, фала богу, ко ће ме жалити. Ваљда ћете ме ви оплакивати?! — рече Јула и престаде копати.
— Те још како! Ја ћу баш највише жалити!... Сав ћу се умотати у флор, бога ми, фрајла-Јуцо! Не знате ви још, фрајла-Јуцо, како сам ја здраво чувствителан...
— И-ју! Ала је безобразан! (Стаде Јула с радом и погледа га.) Срам вас било! Севајте одма’ с те дéре. Мâ... Сад ћу звати маму.
Настаде опет пауза. Јула продужи копање, а љута јако, па пребацује себи што се и упустила у разговоре.
— Он да ме жали! — говори Јула онако за себе. — Ви’ш ти то њега! Унцут један. — Ал’ сам му добро и одговорила! Нема га! — вели, а уво јој окренуто комшијској башти. — Јао, крста! Не знам да су моја! — рече и наслони се на мотику да се одмори мало. — Што не бекне сад штогођ, мустра берберска!?
А из друге баште се зачу најпре тамбура, а затим и песма:
Ал’ да ми је смрти не видети;
Да ја видим ко ће ме жалити?
Жалиће ме моја мила нáна,
И жалиће још милија дика;
Нана жали за годину дана,
Диса жали за недељу дана —
Еј, та милија је дикина недеља,
— И-ју, ала је безобразан! — прошапута Јула кад онај поче песму, али је зато опет пажљиво до краја послушала! Е, баш је безобразан! А затим уздахну, па стаде даље да копа. — Је л’ он само берберин... — унцут је он! — вели Јула, а окопава све што јој под мотичицу дође.
— Фрајла-Јуло — осмели се опет Шаца, и загази опет у прозу — а јесте л’ се уморили?... Хоћете л’ да вам помогнем?
— Та окан’те се ви мене! Шта сте ме заокупили ту! — обрецну се Јула на њ.
— Па зар ја диваним што зло!? Велим: да вам мало помогнем. Ако ја к’о први комшија нећу, а да ко ће!? »Дрво се на дрво наслања, кажу паори, а комшиница на комшију!«
— Пробајте само ако ’оћете да пустим нашег шарова с ланца! Нећете се скрасити ни у тој вашој башћи.
— И-ју, фрајла Јуцо, нисам знао да сте тако свирјепи! Хе-хе, ал’ нећете, нећете, знам ја то добро! Знам ја, фрајла-Јуло, ваше добро срце! Е, баш ћу да пробам! — рече Шаца па се ухвати за ограду, као да хоће да прескочи.
— И-ју! Мâ — трже се Јула и хтеде да викне мáму. — Пробајте само, сад ћу да викнем тату! Ви’ш ти то њега! Одма’ шибајте из башће.
— Та шта ви ту мене фурт плашите с вашим тáтом... овај господин-парохом и шаровом, у мојој рођеној башћи!?
— Е, а откуд је то ваша башћа? — вели му збуњена Јула.
— Е, па то је башћа моје тетке, а ја сам теткин к’о што сте и ви татина.
— Нисам ја тáтина.
— Па ондак сте мáмина.
— Нисам ја мáмина.
— Па да чији сте?
— Нисам ничија! — рече Јула као љутито.
— Баш ничија! О, мај!... И-ју! Фрајла Јулијана, па, ’ајде будите ондак моја.
— И-јуф!!! Ала сте безобразни! — викну запрепашћена Јула. — Срам вас било! Гледај ти само унцута једног! — вели Јула сва ознојена и зајапурена, па не може још да дође к себи од чуда, него се наслонила на мотику, па гледа зачуђено око себе по дрвећу као да их призива себи за сведоке, овог грдног безобразлука Шациног. — Ако још тако успиљите кроз тарабу, одма’ ћу вас овом мотиком! Севајте тáки од тарабе! Мол’те бога што није тàта код куће! Срам вас било!
Настаде опет пауза. Јула копа, а Шаца се ућутао и повукао па ћути. Тишина. Кају се обоје, и једно и друго; Шаца што је био тако дрзак, а Јула што је била тако сурова. Не чује се ништа из баште, само зелена жабица се чује како пева са једног не знам ког дрвета, и голубови како гучу не знам у чијој авлији. Јули жао баш озбиљно. Час криви, час правда себе, ал’ опет на крај краја, кад озбиљно помисли, па шта је то тако баш страшно казао; та ено и у песмама, трукованим још, — па шта се све не каже, па се нико не налази увређен! »Хо, — мисли у себи Јула, — како сам га само страшно изгрдила! Сад се ваљда застидио па отишао у други крај баште, а уши му се — мисли Јула — све црвене к’о цвекла из комбоста од силног стида. Сирома’ младић! Можда и плаче сад од једа и срамоте! Ал’ баш да видим!« рече у себи Јула, па притрча лако тараби, и стаде завиривати краз тарабу у тетка-Макрину башту. Гледа по башти. Не види никога; само дрвеће и цвеће, и високу зелену метлу и бикове од црна лука како се издужили у висину. Тишина, она права баштенска тишина пред подне; само се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама, и силно лупање у грудима Јулиним од неког страха.
— Нема га,... отиш’о је — прошапута Јула. — Хунцут један!... Мисли он, ја сам му она са шора паоруша... Отиш’о је! — рече гласно.
— Хе, хе! Фрајла-Јуло, а ви канда завирујете! Канда мене тражите! Баш сте најгириг! Ту сам, ту — смеје се Шаца демонски.
— Јуф! — цикну Јула, и трже се као опарена од тарабе кад спази Шацу који јој, иако леп момчић беше, дође сад гадан, гадан као сам ђаво са оним његовим смејањем.
— Хе, хе! Ту сам, ту — понавља Шаца.
— Срам вас било! — дрекну Јула на њ, склањајући збуњена бујну косу своју под плаву цицану мараму којом је повезала главу.
— Е, лепа парада! Вас треба да је срам, а не мене! Ја баш ако и гледам, а ја сам барем мушкарац, па ми се и шикује,... ал’ ви, ви!... Фрајла, па још господин-попина ћерка! — вели Шаца, сретан што јој се осветио за ранију увреду. — Свештеничка кћи, па извирује на дéру!
— А откуд је то дéра! — брани се Јула, не знајући шта да каже. — Нема овде никакве дéре... Још ћемо и с вама да имамо дéру!
— Та како сте то почели, може је још и бити! Но, то ми се допада!... Још само треба да вас чуједу... и да вас спеваду шором!
— Пробајте само! — вели Јула, па продужи рад мотичицом, али шта је радила и шта окопавала, то ни она сама није знала.
А Шаца узе задовољан тамбуру и запева, онако ради свога задовољства, ево ову песму:
Ала сте ви смешни!
Ако мене не љубите,
Душе ми сте грешни!
Чисто знадем шта мислите
Кад се насмијете!
Казали би, ал’ не смете,
— Ју! Ју! — цикну Јула и баци мотику, па се удари очајно шакама у главу, поражена толиком дрскошћу Шацином. — Ју, како је безобразан! — и полете из баште, која јој се сва окреташе. Силно полете да побегне, тако силно да се удари о једно дрво, као зец кад у страху нагне да бежи, а ништа, па ни највеће предмете, не види пред собом. Од силне срамоте и силна бола од чворуге која јој је искочила, удари у плач кад се нађе у авлији.
Утом дође и г. Пера у село, и зби се оно што је читаоцима већ из ранијих Глава познато.
Ни Јула ни Шаца нису неколико дана долазили у башту. Прва је Јула попустила и дошла. Од тог дана је опет почела долазити сваког дана, па пре подне је плевила, а после подне заливала башту. Ослушкује, али не сме никако да погледа у комшијску башту. Мало јој чудно што не чује оданде песме ни тамбуре. »Па шта је то баш тако страшно урадио? — питала се Јула у себи. — Баш ништа страшно! Лепо ме пита: помаже ли ми когођ? Па то баш није ништа неучтиво!« Већ се кајала, што је тако груба била кад је он спочетка онако лепо запитао, и желела је да се само још једаред покаже на плоту, па да га лепше дочека. »Хе, ваљда је луд да дође, кад га тако дочекујем. Тако ми и треба кад сам била луда! Ал’ канда ће заборавити!« тешила се Јула, ал’ Шаце никако нема, тако да се Јули учини ово неколико дана читав век.
Једнога јутра тих дана устаде Јула врло суморна и расејана. Томе је био узрок ноћашњи сан, управо не ноћашњи него сан у саму зору. И откуд само то да снива!? Њега да снива! А снивала га је врло лепо; и као попино дете, васпитано, наравно, у страху божјем, снивала је један сан који је, може се рећи, помало и побожан био.
Снива она, а она се као шета по башти, па као нема више еведре између њихове и тетка-Макрине баште. А у башти ништа није онако весело као пре, него све некако суморно, као нека омарина, па све у неком сутону, и птичице спавају, и шарени лептири се полепили по дрвећу као мртви, па све ћути и куња, само се чује неко тихо јецање и плакање, испрекидано гукањем гаврановим, оданде из оног комшијског јоргована. Кад ближе јорговану, а оно под њим неки црн, велики као човек гавран, њихов Гага. Кад мало после, а оно није гавран него Шаца под јоргованом плаче. А поред њега, на једној грани стоји њихов Гага, стари гавран, онолики колики и јесте, па и он тужан јако опустио крила, па само ћути, па и он гледа жалосно на њу. А на Шаци као да нису оне његове лепе ирошке хаљине, него нека као мантија, и нека камилавка; а у њега нека дуга брада па се богу моли. А она пролази једнако поред оног јоргована, а он је тужно гледа, па јој вели: »Јуло, видите ли како сам црн као овај гавран!« — »Јесте, — одговара и гавран. — Досад је бријао туђе браде, а одсад неће смети ни своју.« А Шаца као опет наставља: »Јуло! Нека вам бог опрости, ви сте ме до овога довели; ал’ ја ћу се опет зато за вас богу молити!« вели јој он, а после тихо запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму:
Јер твој бити не могу;
А да с другим сретна будеш,
А затим се заплакао и он и црни гавран, а заплакала се и Јула. И мора да је дуго и гласно плакала кад се и сама мама пробудила и отерала Гáгу с врата, а њу викнула и пробудила, и питала је што плаче. А Јула јој каже да је снивала стрáшно. — »А ти узми, ’рâно мало воде па попи, то помаже; одма’ ће те проћи стра’«, вели јој мáма и каже јој нек’ се прекрсти и нек’ прекрсти јастук. И Јула је послушала; попила је чашу воде, прекрстила јастук, али му одмах окрену другу страну, да би и Шаца снивао њу као она њега.
Зато је ујутру седела дуго на кревету и гледала расејано и замишљено у папучице своје. Дошао јој Шаца много милији. Није ју вређао као досада, него јој тужно цвилећи говорио оне слатке речи. Тога дана јој једнако у глави; и тога и другог и трећег дана једнако јој је посред срца, — али га у башти нема! Срела се с њим само једном у шору. Он прошао па јој се јавља, али учтиво, хладно се јавља, и пролази. А Јули дошло чисто чудно што се Шаца тако чини невешт, а у сну јој тако мио и искрен и тужан био, а сад прилично расположен. То је заболе јако. И она постаде све суморнија, једнако јој зује у глави оне речи и ова песма из сна, а пред очима јој онај тужни поглед његов! Јако јој жао што је онаква била. Ах, мислила је у себи, само још једаред ако се нађе с њим, неће више бити таква као досада.
Ишла је сваког дана у башту.
Једнога дана ради она тако у башти, кад чује гле се нешто у комшијској башти провлачи, па шушти лишће. Сва претрну; срце јој јаче закуца, а образе прође мала румêн.
— Он је зацело! — мишљаше у себи, и хитро дотериваше косу и одело на себи.
Затим чује неке кораке, али се још никако не осврће, него се дала и као задубила у посао па ради, а сва се претворила у ухо, па чека кад ће је оданде он нешто запитати.
— Уф, баш је шмокљан! Баш је пипав! — рече у себи, а једнако ишчекује да чује бар тамбуру.
Али свега тога не би. Зато стаде сама певуцати тихо кроз зубе неку песму, а нешто јој се стегло у грлу, тако јој је жао и неправо. Постаде већ и нестрпљива, а и понос девојачки би дирнут.
— Шта се само скањује ту ваздан!? — рече у себи, па, не могав више да издржи, полако прилети плоту, погледа страшљиво око себе, па се примаче и завири у комшијску башту. Види лепо оно буре насред баште на сунцу, а види и то како се неко сагнуо иза бурета па се миче али никако да се исправи.
— Видиш, молим те, како се крије; е баш је обешењак! ’Оће да ме уплаши, па ме вреба! — вели Јула, одобровољена, слатким и меким гласом.
— А јао, кости моје! — чу се оданде иза бурета.
— Ко је то сад? — рече полако Јула, па се издиже на прсте да боље види.
— Еј, старости, старости! — чу се глас тетка-Макрин, која је дошла у башту да обиђе буре и наточи сирћета.
Какво непријатно изненађење! — Дакле, није то био он! И Јула осети нешто тешко у грудима, као кад човек прогута врућ мекан хлеб.
— Добар дан, тетка-Макро! — ослови је Јула.
— Бог ти помог’о, дете! — зашишти оданде баба-Макра.
— А шта радите то, слатка тетка-Макро? Ди сте за толико?
— Ето, обилазим, овако стара, сирће, синко. Снивала сам ноћаске тако којешта, а утувила сам добро, ’рâно, да, кад гођ тако што снивам, увек ми се после тога мора стрефити каква гођ штета у кући, то је к’о свето; па зато, ето, дођо’ да видим да није пукла славина, ил’ да нису прешли ови Ракилини ђаволи из комшилука па одврнули славину... А ретко, дете, и долазим у башту. Нешто сам ти слаба... једва се вучем.
— Па јесте — вели Јула — нико и не надгледа то буре.
— Та обиђе га покаткад мој Аца.
— Да, вид’ла сам га канда ту одономадне.
— Јесте, ’рâно, нема га већ седам осам дана. Газда му најпре иш’о по неким бачким салашима и мет’о »купице«, а после отиш’о послом у рит, у лов на пијавице, па на њему оставио дућан... а сутра долази, рано.
— »Фала богу кад је само због тога!« — рече Јула у себи, а после додаде гласно: — Па поздрав’те га, слатка тетка-Макро, поздрав’те.
— Е, оздравићу ја, ’рано, кад ме пронесу великим сокаком, — вели тетка-Макра одлазећи. — Кад ме закопаду...
После тога је Јула весело продужила рад у башти, и решила се, кад опет дође на плот, да му одговори да је она засад тáтина и мáмина, а оно одономадне да је у љутини казала.
И, доиста, сутрадан, чим је чула тамбуру, одмах је понела кантицу за поливање, и нашла се у послу у башти. Еле, да не будем дугачак и досадан, толико могу рећи да се опет разговор отпочео. Шаца је питао, а Јула је одговарала, али сад како меко и како нежно! И напослетку свршило се тим да је Шаца био послужен дудом, оним крупним »шпанским« дудом каквог надалеко није било, а набрала га је Јула сама својом руком; бирала га к’о голуб зрно, и наслагала лепо на широко виново лишће, па му дала кроз дéру која се тога дана први пут појавила на огради баштенској. А Шаца је опет из благодарности изрезао на једном дрвету у ниховој башти једно срце и два писмена у њему, писмо Ю и А.
— Ао, фрајла-Јуло — рече јој Шаца сав блажен — кад ћу бити тако срећан да ја сам, својом сопственом руком, могу брати у тој башћи и ја вас понудити!
А затим јој је приповедао, држећи је за руку, како је он од велике и богате породице, и како неће дуго остати у селу. Ићи ће у Пешту или Беч, да изучи хирургију. А његова је породица велика; све сами нотароши и вармеђаши, а има и два архимандрита у породици. И шта ти све нису разговарали! И кад једно говори, оно друго и не дише и не трепће од силне пажње и милоште.
Разишли су се задовољни. Шаца је отишао блажен. Био је поетски расположен. Целога дана је преписивао неку песмарицу, и из ње преписивао све песме које су годиле расположењу његовом.
После овога састанка врло су се често састајали и разговарали. Колико је само пута пречула Јула кад је мáма зове. — »Ти кад се на штогођ наканиш, не знаш шта је доста!« — кара је гђа Сида и прети јој да ће издати башту под аренду ако се буде једнако у њој бавила. Али и јесте била башта уређена: све окопано, оплевљено, увек заливено, као каква променада! И нико их жив није знао и затицао сем баба-Макре, а и она је, сирота, била и слабих очију и мало наглува од старости. »Боже, а да л’ су се који пут пољубили, онако стојећи и разговарајући се на огради?« запитаће можда која радознала читатељка, која би — кад се већ жртвује да ћути и накани да чита — хтела одмах да све у једној књизи нађе. — А ко ће их знати; и ко им је, што кажу, светлио! — одговара писац. Шаца није био баш тако шмокљан, а ограда није била тако честа, — по свој прилици да јесу. И какав би то опет роман био без пољубаца чак и у десетој својој глави!!!
Ето тако се отпочео и заплетао један роман у поп-Спириној кући на месец и више дана пре, и неколико дана после господин-Перина доласка. Долазак г. Пере није изменио битно ништа, — а могао је врло лако. Да је г. Пера обратио довољно пажње; да је отворио очи за чисто злато а затворио уши сиренским гласима, — било би све друкчије. Стари наши веле да је дечије срце као восак — можеш правити од њега шта хоћеш —; а ја велим да је и у младих девојака срце као восак. Тако је и с Јулом! Јер Јула је г. Перу само једаред боље посматрала, кад је, то јест, пила из велике чаше воду, па га онако, како већ то смерне девојке чине, преко чаше посматрала пијући полако, и допао јој се. И да је г. Пера само имао вешто око да разазна чисто злато од лажна варка, и да је био мало-мало обазривији, — ишчезла би слика Шацина из Јулина срца, као да је никад ни било није! А овако, Јула се осети мало потиснута од другарице своје. И она одмах поносно уступи сасвим; и одмах нађе утехе поразу у самоћи, у мислима на Шацу, и у мислима којима се тако радо баве младе, први пут заљубљене девојке, а то је: у мислима о својој смрти. Најрадије је мислила о томе: кад би умрла, ко би је све жалио, и како би је Шаца тек жалио! И да л’ би се од тешке жалости за њом из пиштоља убио, или би у Тису скочио? Па како би их једно до другога укопали и сви ожалили и цвећем им гробове засадили, а њих спевале паорске девојке: како су се волели, и како једно без другог није могло да живи на овом свету. А тек онај сан о Шаци како јој је живо остао у памети! Тек после тога сна Шаца јој је дошао много милији, јер је тек у сну видела колико би јој тешко било кад би га изгубила. Ни она не би могла преживети такав губитак, сањала је Јула будна; и она би се убила, мислила је у себи; убила из пиштоља, или би у Тису с брега. После тога сна никако да јој из главе изађе Шаца! Зато овај и није имао право кад је опет једнога дана напао Јулу што јој је г. Пера донео обећану књигу Преодницу. Шаца је био љубоморан и љут; Јула му се исповедила све како је било. Али јој он није веровао; пребацивао јој је тако немилосрдно да је сирота Јула сва уплакана изашла тога дана из баште.
— Но, шта ти је... шта слиниш ту! Шта плачеш? — пита је гђа Сида.
— Па кад вам нисам добра! — одговара Јула јецајући. — Боље да ме нема; да се нисам ни родила.
— Но, но! Не мораш ти баш тако на крај срца бити!... ’Рâно моја! Гле, какве су јој само очи! — умирује је гђа Сида и љуби је. — Иди одма’ на бунар па се уми ’ладном водом.
Јула је пољуби у руку и оде.
— Како је, сирота, хаглих и осетљива! Пре толико дана сам је карала, а она, видиш ти то чудо, још ни сад да се утјеши!! — вели гђа Сида, а очи јој пуне суза. — Ал’ сасвим на моју фамилију!