Pokojnik/Treći čin
(Radna soba kod Spasoja)
I
SPASOJE, SOFIJA
SPASOJE (stoji kraj stola i otvara poštu).
SOFIJA (donosi jedno pismo).
SPASOJE (uzimajući ga): Od koga?
SOFIJA: Ne znam, doneo jedan dečko.
SPASOJE (otvara pismo, čita u sebi i mršti se, čita ponovo i gunđa): Dabome! Znao sam ja to! Dabome da sam znao! (Sofiji) Je li tu taj dečko?
SOFIJA: Jeste, čeka odgovor.
SPASOJE: Pa da, čeka odgovor razume se da čeka odgovor, a to znači da ja treba da odgovorim, je li?
SOFIJA: Ja ne znam, gospodine.
SPASOJE: Pa ko će drugi nego ja? Moram odgovoriti mogu se ja buniti koliko hoću, al' moram odgovoriti. (vadi iz portmonea i odbrojava pet stotinarki, pa ih stavlja u jedan koverat koji lepi) Na, daj mu odgovor kad već moram odgovoriti.
SOFIJA (primi pismo i odlazi, ali na vratima zastaje): Jedan gospodin!
SPASOJE: Koji je to?
SOFIJA: Ne znam, ne poznajem ga.
SPASOJE: Neka uđe!
SOFIJA (povlači se i propušta Mila).
II
SPASOJE, MILE
MILE (sa kožnom torbom pod pazuhom, klanja se i pruža pismo).
SPASOJE (otvarajući pismo): Opet pismo. O, brate, šta su okupila ta pismo od jutros? (čita potpis) A, ovo je od gospođe Rine!
MILE: Da, gospođa me je uputila k vama.
SPASOJE (pročita pismo): A, tako? E, milo mi je, izvolte, izvolte, sedite, mladiću.
MILE (sedne).
SPASOJE: A vi ste, kako mi gospođa piše, pisar kod advokata Petrovića.
MILE: Da!
SPASOJE: Tom se advokatu obratio takozvani Pavle Marić, da ga zastupa?
MILE: Da, da povede krivični postupak protivu vas.
SPASOJE (trgne se): Protivu mene? Kako protivu mene? Zašto protiv mene! A vama je stvar, izgleda, bliže poznata?
MILE: Da, ja radim po tom predmetu.
SPASOJE (uznemiren): Šta radite? Kako radite? Recite mi, molim vas, u čemu je stvar. Hoće da digne tužbu, velite? Pa dobro, neka digne, ali zašto protivu mene? To mi recite, zašto baš protivu mene?
MILE: Ne samo protivu vas, četiri tužbe.
SPASOJE (nudi mu cigaretu): Kakve četiri tužbe ?
MILE: Vas traži što ste lažnim dokazima kod suda prigrabili imanje. Traži povraćaj imanja i podiže krivičnu optužbu protivu vas.
SPASOJE: Gle, molim te! Krivičnu!? A one ostale tri?
MILE: Jednu protivu gospodina Milana Novakovića za preljubu i narušavanje braka.
SPASOJE: To sam već mislio, a treću?
MILE: Treću protiv profesora univerziteta, gospodina Ljubomira Protića, za krađu rukopisa i objavljivanje istoga pod svojim imenom!
SPASOJE: Ala je taj zapeo! A četvrtu tužbu?
MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo.
SPASOJE: Pa zar ni njega nije preskočio? A vi, ovaj, šta sam ono hteo da kažem, pa je l' to onako sasvim ozbiljno, tužbe?
MILE: Boga mi, moj šef, kad je razgledao materijal, uzviknuo je: »Poklaću ih kao piliće!«
SPASOJE: Koga će poklati kao piliće!
MILE: Pa vas!
SPASOJE: Šta on ima mene da kolje i zašto, molim vas, baš mene da kolje?
MILE: On to misli onako figuralno.
SPASOJE: Ne volim ja te stvari ni figuralno. Uostalom, kažite vi meni, je l' on već podneo te tužbe?
MILE: Ne, nije, sad ih radi, pa ću ih onda ja prepisati.
SPASOJE: Vrlo dobro! Vrlo dobro! Vi ćete ih dakle prepisivati! A i vi možete da otegnete prepisivanje, zar ne? Nama je potrebno da se ta stvar malo otegne.
MILE: Da, ja sam već dao reč gospođi Rini da ću otezati.
SPASOJE: Vrlo dobro! Vrlo dobro! Verujte, mladiću, bićemo vam vrlo blagodarni i gledaćemo na nekakav način da vam se odužimo.
MILE: To bi najbolje učinili, ja sam to već govorio gospođi Rini, kada bi me, recimo, uzeli u službu u vaše društvo »Ilirija«. Vi ćete, izvesno, imati potrebe za više činovnika?
SPASOJE: Razume se! A vi imate od kvalifikacija?
MILE: Da... kako da vam kažem... imam nedovršenu gimnaziju ,imam nedovršenu trgovačku akademiju, imam nedovršenu srednju tehničku školu, imam nedovršeni pravni fakultet»..
SPASOJE: Uopšte, niste dovršeni. Uostalom, i šta će vam, za vas je najbolja kvalifikacija to što vas poznaje gospođa Rina.
MILE: To je, znate, jedno slučajno poznanstvo.
SPASOJE: Pa da, slučajno, tako sam i mislio. Dakle, ja vam rado obećavam službu samo, razume se, kad društvo počne rad. To neće biti tako brzo, ali čim počne rad.
MILE: A dotle?
SPASOJE: Dotle? Dotle strpljenje!
MILE: Da, svakojako samo, znate, ja imam tako skromnu platu god gospodina advokata, a život je tako skup.
SPASOJE: Ah, da!... Sad razumem. Vi bi, izvesno, želeli da budete nagrađeni za uslugu koju ćete nam učiniti?
MILE: Bože, sačuvaj; to nikako. Ja to činim čisto iz pažnje i poštovanja prema gospođi Rini. Druga je stvar kad bi mi ponudili kakav mali zajam, to da, to bih primio bez pogovora, ali nagrada, to bi bila uvreda.
SPASOJE: A koju sumu predstavlja ta uvreda?
MILE: Odnosno taj zajam?
SPASOJE: Pa da, to mislim.
MILE: Ja nikad nemam običaj da tražim više no što mi odista treba. Meni bi momentalno trebalo, recimo, pet stotina dinara.
SPASOJE (vadi nevoljno novac iz džepa): Toliko najviše, ne bih vam zasad ni mogao dati više. (daje mu)
MILE (primajući): Samo, molim vas lepo, to ne treba da zna gospođa Rina.
SPASOJE: Razume se. Ono što znate vi i gospođa Rina ne treba da znam ja, ono što znamo ja i vi ne treba da zna gospođa Rina. To se u računici, čini mi se, zove pravilo trojno.
MILE (smeje se): Da, da! Dakle, ja ću vas stalno izveštavati o tome kako se stvar razvija kod advokata. (polazi)
SPASOJE (prateći ga): I otezati stvar, otezati koliko god možete.
MILE: Sluga sam ponizan! (ode)
III
ANTE, SPASOJE
SPASOJE (čita ponovo Rinino pismo i smeška se).
ANTA (dolazi, s praga): Evo me!
SPASOJE: E, nađe li?
ANTA: Pa nađo' dabome!
SPASOJE: Je l' onako ko što sam ti rekao?
ANTA (dije mu kuvertić): Evo!
SPASOJE (vadi iz kuvertića neku fotografiju): Jeste, sasvim dobro! Gde nađe, boga ti!
ANTA: Ne pitaj, muke sam video. Obišao sam sve fotografe, one što slikaju za pasoše, p preturao, preturao po nekim kutijama punim slika i naposletku, eto, našao sam.
SPASOJE: Vrlo dobro!
ANTA (sedajući): Ali mislim se nešto... zar, zaboga, u ovolikoj kući nema njegovih fotografija?
SPASOJE: Bilo je, ali meni treba ovaj format za pasoš.
ANTA: A gledao sam uz put i lokale za kancelarije »Ilirije«. Našao sam dva-tri, ali dve sobe.
SPASOJE: Malo je to. Nama samo za činovništvo treba tri-četiri sobe.
ANTA: A imaćete veliko činovništvo?
SPASOJE: O pa, posao će biti ogroman.
ANTA: Pa dobro, zar za mene nema tu posla?
SPASOJE: Nemaš, brate, pare, a tu su potrebne pare. Eto, da nisi zajeo onih 10 000 dinara, mogao bi za taj novac da kupiš akcije...
ANTA: Ne moram ja biti akcionar.
SPASOJE: Nego?
ANTA: Onako, neko nameštenje. Ja sam u ovoj državi jedini nezaposleni penzioner, a ne može se reći da nisam sposoban.
SPASOJE: Sposoban si, ne kažem da nisi, i hoćeš da potrčiš, ali pravo da ti kažem, malo je nezgodno da ti budeš nameštenik takvog jednog preduzeća.
ANTA: Zašto?
SPASOJE: Pa... zbog onog.
ANTA: Koga onog?
SPASOJE: Pa zbog onog tvog krivokletstva.
ANTA: E, to jest, to ti priznajem, ja i ti nismo za takva preduzeća.
SPASOJE: Ti, brate, ti, a ne ja.
ANTA: Pa mislim, znaš, zbog onih lažnih svedoka i falsifikovanih uverenja.
SPASOJE (plane): Rekao sam ti jedanput za svagda, da to više ne pominješ.
ANTA: A što ti meni pominješ?
SPASOJE: Drugo sam ja, a drugo ti. Zakleo si se krivo, pa šta? Ko si i šta si sad! Niko i ništa, imaš u džepu koliko ti treba za tramvaj, i to ta je sav kapital. Drugo je to da si ti od onih deset hiljada što si mi ih zajeo napravio sto hiljada, pa od sto dvesta i od dvesta četiri stotine i tako dalje! Drugo je to, imam da ti skinem kapu i nikad da ne pomenem krivokletstvo. Šta je to krivokletstvo kad ti stojiš na osam stotina hiljada kapitala? Ceo svet ima da ti skine kapu, a nikom ni na pamet da ne padne krivokletstvo.
ANTA: To jest, evo tebi svi skidaju kapu.
SPASOJE: Skidaju, dabome, i u tome i jeste razlika između tebe i mene.
ANTA: Pa jest, tako je, samo, vidiš, ja mislim trebaće vama u preduzeću i takvi ljudi kao što sam ja.
SPASOJE: Možda će i trebati, ali nekako, brate, nisi čovek srećne ruke, pravo da ti kažem, nisi srećne ruke.
ANTA: Po čemu opet nisam?
SPASOJE: Eto, našao si mi onog publicistu!
ANTA: Pa šta?
SPASOJE: Pa to, uzeo mi dve hiljade dinara prekjuče, a vidi danas šta mi piše. (vadi pismo iz džepa) Slušaj šta mi piše od jutros. (čita) »Poštovani gospodine, saznao sam pouzdano da će ovih dana sve novine pisati nadugačko i naširoko po onoj stvari. Materijal im daje sam onaj koji po vašem uverenju nije živ. Ako bi novine to objavile, one bi mi otele kapital koji ja već imam u ruci ili, bolje reći, otele bi mi zalogaj iz usta. Da ih pretečem, ne ostaje mi ništa drugo do da još noćas ispišem brošuru i sutra po podne da je pustim u prodaju. Ili to ili da se uzdržim, ali uzdržavanje bi bilo veliko požrtvovanje s moje strane, a požrtvovanje se danas vrlo skupo plaća. Ja bih, u svojoj skromnosti, mogao biti zadovoljan i sa hiljadu dinara.« Evo!
ANTA: Pa šta si radio?
SPASOJE: Podvalio sam mu. Poslao sam mu pet stotina.
ANTA: Hoće li biti dosta to za uzdržavanje?
SPASOJE: Dosta je, nego! Ti bi se uzdržavao i za dvadeset dinara, pa neće on za pet stotina.
ANTA: A to što kaže za novine i ja sam čuo.
SPASOJE: Šta si čuo?
ANTA: Čuo sam da je Marić zvao sve novinare kod sebe i čuo sam...
SPASOJE: A nisi čuo i da je zvao advokate?
ANTA: Šta će mu advokat?
SPASOJE: Podneo je tužbu, tužio je tebe.
ANTA: Zašto mene?
SPASOJE: Za krivokletstvo.
ANTA: A što samo mene, zar nikog drugog?
SPASOJE: Tužio je i nas ostale, ali to nije krivično. Tužio je onoga da mu je oteo ženu, tužio je mene da sam mu oteo imanje, a to brate, nisu krivična dela. Tebe tuži za krivokletstvo, a to je najmanje godinu dana robije.
ANTA (nervira se): Znam, kazao si mi, koliko puta si mi već kazao. (zabrinuo se)
SPASOJE: Kao što vidiš, nije te preskočio.
ANTA: Nije, a baš je mogao.
SPASOJE: Mogao je, ne kažem da nije mogao je i mene da preskoči, ali eto nije hteo!
ANTA (češe se): O, majku mu, baš mi se ne ide u apsu.
SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u aps. Ne ide se ni meni!
ANTA: Pa dobro, šta ćemo sad?
SPASOJE: Imamo, boga mi, da zapnemo. Ja ću da primim na sebe sud, a ti primi na sebe novine. Iz ovih stopa potrči, prođi sve redakcije, idi od urednika pa do onoga što savija novine, reci im neka se strpe, samo dvadeset i četiri časa neka se strpe, pa će sutra već dobiti materijal za jednu ogromnu senzaciju. Tako im reci, i čim što uspeš, dođi da me izvestiš.
ANTA (diže se i kao hteo bi da pođe): A ovaj... ono kod suda? ... Ne volim nekako s tim sudom da imam posla.
SPASOJE: Rekao sam ti, ono ću ja da guram i već sam preduzeo potrebne korake.
IV
AGNIJA, PREĐAŠNjI
AGNIJA: Dobar dan želim. Gle, i vi ste tu prijatelj Anto, baš dobro. Htela sam i inače da vas potražim, da vam kažem ja sam onu stvar sasvim drukčije čula no što ste mi vi pričali.
ANTA: Može biti, može biti, ali to ne meka stvar.
AGNIJA: Dakle, nije tačno da je pokojni Marić imao mladež više leve usne.
ANTA: Dobro, pristajem nije imao, samo molim vas, mene izvinite, nemam kad da razgovaramo, imam vrlo hitna posla. Je li Spasoje... da imam hitna posla?
SPASOJE: Da, da! Idi odmah!
ANTA (Agniji): Izvinite, molim vas! (ode)
V
AGNIJA I SPASOJE
AGNIJA: A i s tobom imam da razgovaram, Spasoje.
SPASOJE: O čemu?
AGNIJA: O tome što se napolju govori. Moram ti reći, brine me, brat si mi.
SPASOJE: Šta ti imaš, molim te, moju brigu da brineš?
AGNIJA: Kako da ne? Eto, srela me je juče gospođa Draga Mitrović pa me pita: »Ama zašto je to gospodin Spasoje najedanput odložio venčanje svoje kćeri, kad su sve, sve pozivnice za svadbu štampane?« Ima tu nešto!
SPASOJE: Moja će se ćerka venčati kad je meni volja, a ne kad je gospa-Drage volja, a pozivnice je lako i po drugi put štampati.
AGNIJA: I nije to samo gospođa Draga. Jaoj, kada bi ti znao šta se sve govori i zbog te svadbe i zbog mnogo čega drugog.
SPASOJE: Rekao sam ti jedanput zasvagda, ne tiče me se šta svet govori.
AGNIJA: Ja sam išla, boga mi, i kod gospa-Naste, gledala mi u šolju.
SPASOJE: U kakvu šolju, pobogu, ženo?!..,
AGNIJA: U šolju od kafe! Slušaj ti što ti ja kažem ta gospa Nasta gledala je i samim ministrima, i kazala im, kažu, tačno kad će da postanu bivši. Kažem joj velika nevolja, velika briga. I znaš li šta mi kaže kad je pogledala u šolju?
SPASOJE: Neću da znam, razumeš li, neću da znam, sad ću još i u nekakve šolje da verujem.
AGNIJA: Kako? Ne veruješ u šolju?
SPASOJE: Ne verujem.
AGNIJA: Pa ti onda ne veruješ u boga.
SPASOJE: Ama, šta ti mešaš boga sa šoljom od kafe.
AGNIJA: Pa sudbina, bog deli sudbinu, a šolja ti samo unapred kaže tu sudbinu.
SPASOJE: Ostavi molim te ludorije, nego kad si već došla, učini mi jednu uslugu, za koju ću ti reći hvala. Meni je, vidiš, vrlo potrebno da Vukicu odstranim od kuće bar na jedan sat. Ja imam ovde izvesne susrete koji mogu biti prijatni a mogu biti i neprijatni, pa ne bih hteo da je ona tu.
AGNIJA: No, pa to nije teško, povešću je da biramo materiju za venčanu haljinu. Samo da si mi bar javio pa da sam ponela moju zbirku mustara, ali svejedno, znam ja i napamet šta u kojoj radnji ima.
SPASOJE: Neće to biti tako zgodno. Znaš da sam koliko juče odložio svadbu i kazao Vukici da ne kupuje još venčanu haljinu, pa ne mogu sad tek... Nego ako bi mogli što drugo.
AGNIJA: Znaš šta? Mogla bih joj ponuditi da pođe sa mnom i da sama izabere srebrni servis. Gledala sam u dve-tri radnje servis za dvadeset četiri osobe to bi želela da joj dam kao svadbeni poklon, al' bolje bi bilo da sama učini izbor.
SPASOJE: E, eto, to je vrlo dobra ideja. Na to će izvesno pristati. (odlazi levim vratima) Vukice, Vukice, dušo, 'odi ovamo, došla je tetka Agnija. (vraćajući se) I, molim te zadržavaj je koliko možeš više.
VI
VUKICA, PREĐAŠNjI
VUKICA: Gle, vi, tetka, otkud vi tako iznenada?
AGNIJA (ljubeći se s njom): Poslom, dušo, i to vrlo važnim poslom. Došla sam da pođemo zajedno.
VUKICA: Da pođemo? A kud?
AGNIJA: Da mi pomogneš, dušo, da ta izaberem svadbeni dar.
SPASOJE: (Vukici): Pa trebalo bi da pomogneš tetki u izboru.
AGNIJA: Reći ću ti u čemu je stvar! Ja sam, vidiš, želela da ti kupim spavaću sobu, ali Spasoje je tome bio protivan. Veli on je naručio kompletni nameštaj.
SPASOJE: Razume se!
AGNIJA: A ja sam želela da ti darujem spavaću sobu po mome ukusu.
VUKICA: To bi, izvesno, bilo nešto neobično.
AGNIJA: Ja sam uvek sebi zamišljala bračnu sobu otvoreno plave boje. Tom bojom bi se čak morali obojiti i zidovi, naročito plafon. I zamisli sad u takvoj sobi bračnu postelju otvoreno plave boje, plav pokrivač i nebesno plave lopte na lusteru. Oh, bože, kako bi to bilo lepo bračni par bi imao utisak da se nalazi na nebu. Ja sam sebi uvek takav nameštaj zamišljala.
VUKICA: Šteta, odista, što niste imali prilike.
AGNIJA (iskreno uzdahne): Dabome da je šteta! Dakle, pošto je Spasoje bio protivan, to sam se ja rešila za srebro za 24 osoba. Čisto, teško srebro!
SPASOJE: To može da bude lepa stvar.
VUKICA: Pa zašto sam ja potrebna?
AGNIJA: Našla sam tri garniture u tri razne juvelirske radnje, pa ne znam za koju da se rešim. Volela bih ti to sama da odlučiš.
SPASOJE: Odista, Vukice, kad će to već tebi pripasti, bolje je neka je po tvome ukusu.
AGNIJA: Za mene ne igra ulogu manja ili veća razlika u ceni za mene je glavno da se tebi dopada ono što ću ti dati.
SPASOJE: Pa pođi, Vukice.
AGNIJA: Svakojako! Ja ne bih želela da bez tebe uzmem.
VUKICA: Kad bi to moglo drugi put, danas me tako boli glava.
SPASOJE: A ko ti garantuje da te i drugi put neće boleti glava?
AGNIJA: I veruj, kad izađeš na vazduh, proći će te.
VUKICA (jedva se reši): Dobro najzad. Samo da se spremim. (ode u svoju sobu)
AGNIJA: Evo, i ja ću ti pomoći. (ode za Vukicom)
VII
SPASOJE (sam, ide telefonu i zvoni): Alo, alo! Vi ste, gospodine Đuriću. Izvinite što vas uznemiravam, ali stvar izgleda vrlo ozbiljna. Čuli ste, je l' te, i vi ste čuli? Kažu, njegov advokat već sprema tužbu za sud. To sam pouzdano čuo, a sprema i kampanju preko novina. Tako ste i vi čuli, je l' te? Pa dobro, zar se o tome ne može stati na put; zar ne bi moglo cenzura da zabrani pisanje o tome, jer, najzad, našto je onda cenzura ako neće da štiti časne i ugledne građane? Najzad, ako neće da štiti nas kao pojedince, onda neka štiti preduzeće »Ilirija«, to preduzeće čini čast državi, a skrhati nas znači skrhati preduzeće. Kako? Kako? Pa da, učinio sam sve, dostava je već pred policijom, imenovani su i svedoci, sve, sve, sve je učinjeno. Više nego to, onom policijskom agentu kojega ste mi uputili kazao sam u deset i trideset da bude ovde, jer sam u to doba pozvao Marića! Doći će, jer sam mu rekao da dođe radi definitivnog sporazuma. Sa Švarcom? Pa da, sve sam pripremio i pozvao sam Švarca.
VIII
ŠVARC, PREĐAŠNjI
ŠVARC (u tom času nailazi; on je elegantno obučen gospodin).
SPASOJE (kad ga spazi, mahne mu rukom da čeka, a on nastavi dalje na telefonu): Evo ga, ovoga trenutka naišao je gospodin Švarc. Da, da, gospodine Đuriću, tako ću postupiti, svršiću ovoga časa sa gospodinom Švarcom. Da, ne smemo dalje odlagati, ili-ili, i to još danas, pa šta nam da bog! Izvestiću vas, o da, izvestiću vas! (ostavlja slušalicu) Gde ste, zaboga, gospodin-Švarc, tri puta sam slao po vas?
ŠVARC: Izvinite, nisam znao da je stvar hitna.
SPASOJE: Ta kako da nije hitna. Izvolite, sedite!
ŠVARC: Blagodarim. (sedne)
SPASOJE: Vi imate viziran pasoš za inostranstvo?
ŠVARC: Da, vi ste mi naredili da ga viziram kako bih bio spreman da odmah krenem na put čim se koncesija dobije.
SPASOJE: Je li vam pri ruci?
ŠVARC (vadi ga iz džepa): Ja se nikad od pasoša ne odvajam.
SPASOJE: (uzima pasoš): Taj ćete mi pasoš ustupiti.
ŠVARC (iznenađen): Kako?
SPASOJE: Taj ćete mi pasoš ustupiti, a sutra ćete ići u policiju i prijaviti da ste pasoš izgubili ili vam je možda ukraden.
ŠVARC (buni se): Ali, gospodine!
SPASOJE: Tiče se jednog krupnog pitanja, i vaš je veliki interes da se to pitanje reši onako kako mi želimo.
ŠVARC: Ali kako ja mogu ostati bez pasoša?
SPASOJE: Kazao sam već, sutra se obratite za nov pasoš.
ŠVARC: Hoće li mi ga dati?
SPASOJE: Čuli ste maločas razgovor sa gospodinom ministrovim bratom? Vi vidite valjda da ja sve radim po njegovim uputstvima, pa šta onda lupate glavu brigom kad ima ko za vas da brine.
ŠVARC (snebiva se): Pa ipak... Kako da kažem, stvar nije zgodna. Ja ne znam na šta će se upotrebiti moj pasoš i moje ime.
SPASOJE: Nikakav zločin. Toga se ne morate bojati. Naprotiv, vaš pasoš poslužiće da se učini jedno dobro delo, razumete li, dobro delo.
ŠVARC: Verujem, gospodine, ali je stvar ipak vrlo nezgodna.
SPASOJE: Hoćete li da vam telefonsku vezu dam sa gospodinom Đurićem, nek vam on lično objasni.
ŠVARC: Hvala, verujem... samo... je l' sigurno da ću ja sutra dobiti nov pasoš?
SPASOJE: Sutra ili, recimo, prekosutra.
ŠVARC: A kažete, mogu biti bezbrižan?
SPASOJE: Sasvim!
ŠVARC: I mogu ići?
SPASOJE: Čekajte! (otvara pasoš i nožićem za hartiju odlepljuje njegovu fotografiju i daje mu je) Može vam trebati.
ŠVARC (još više uznemiren): Ali, gospodine, ovo je...
SPASOJE: To je to što sam vam kazao, budite dakle bez brige!
IX
VUKICA, AGNIJA, ISTI
AGNIJA (izlazi iz Vukičine sobe): Mi smo gotove.
SPASOJE: Što ste se toliko zadržale?
AGNIJA: Pa znaš, za koga devojačkim razgovorima nikad kraja nema.
SPASOJE (predstavljajući ih): Gospodin Švarc, član upravnog odbora »Ilirije«, moja ćerka, moja sestra.
ŠVARC (klanja se).
VUKICA: Tatice, ako bi se mi nešto duže zadržale?
SPASOJE: Ništa, ništa, ja i inače imam posla! (Švarcu koji nestrpljivo čeka.) Dakle, tako, gospodine Švarc.
ŠVARC: Hvala. Dozvolite! (klanja se duboko damama i odlazi)
H
SPASOJE, AGNIJA, VUKICA
AGNIJA (ispraćajući pogledom Švarca): Otmen neki čovek!
SPASOJE: Nije otmen! Ženjen je!
AGNIJA: A, tako?
SPASOJE: Šta sam ono hteo reći? (Vukici) Da, nemoj ti zbog mene da žuriš. Razgledaj dobro te servise, jer, znaš, to su stvari koje se jedanput za ceo život kupuju.
AGNIJA: I ja joj to kažem! 'Ajdemo, Vukice.
VUKICA (poljubi oca u obraz i ode sa Agnijom).
XI
SPASOJE (osvrće se desno kao da vidi gleda li ga ko, vadi iz džepa fotografiju iz kovertića koju mu je doneo Anta zatim vadi iz fioke bočicu gumirabike i maže poleđinu slike, a zatim je lepi na Švarcov pasoš i presuje šakom.)
XII
SOFIJA, SPASOJE
SOFIJA (dolazi): Jedan gospodin od policije.
SPASOJE: Neka uđe, neka odmah uđe.
SOFIJA (povlači se i propusti agenta).
XIII
DRUGI AGENT, SPASOJE
SPASOJE: Vi dolazite?
DRUGI AGENT: Da vam se stavim na raspoloženje.
SPASOJE: Stvar vam je poznata?
DRUGI AGENT: Da.
SPASOJE: Imate li uputstva?
DRUGI AGENT: Rekli su mi da ćete mi ih vi dati.
SPASOJE: Dobro, vrlo dobro. Prati li vas ko?
DRUGI AGENT: Dva žandarma, eno ih na ulici.
SPASOJE: Nemojte ih ostavljati tamo, palo bi u oči. Neka uđu u moje dvorište, a vi ćete otići u sobu do ove i čekati dok vas ne pozovem. Onoga za koga vam ja garantujem nemojte uznemiravati. Inače... već znate.
DRUGI AGENT: Molim!
SPASOJE: Izvolte, dakle, u prvu sobu desno. (prati ga do spoljnih vrata) Sofija, odvedite gospodina u moju malu sobu. (vraća se)
XIV
LjUBOMIR PROTIĆ, ANTA, PREĐAŠNjI
ANTA: Sreo sam gospodina zeta, on je već išao po redakcijama.
SPASOJE (Protiću): Išao si?
LjUBOMIR: Da, ali teško se može uspeti. To je senzacija prve vrste, to se ne ispušta lako iz ruke.
SPASOJE: I pisaće?
LjUBOMIR: Uspeo sam da odložim za dva dana, obećao sam im da će dotle imati još senzacionalnije otkriće.
SPASOJE: Vrlo dobro, vrlo dobro dan, dva, toliko nama i treba, dan-dva.
LjUBOMIR: A gospodin Anta mi veli da je svoj već predao stvar advokatu.
SPASOJE: Da, tuži gospodina Antu.
ANTA: Sve nas tuži.
LjUBOMIR: Krivično?
SPASOJE: Ja ne znam, ali mislim da nas tuži administrativno, a gospodina Antu krivično.
ANTA: Tuži nas sve podjednako, nema tu razlike.
LjUBOMIR: A zašto tuži?
SPASOJE: Gospodina Novakovića tuži što mu je oteo ženu, mene tuži da sam mu kobajagi oteo imanje, tebe tuži...
LjUBOMIR (prekine mu znakom reč da izgovori pred Antom).
SPASOJE (seti se): Ah, da... tebe tuži za ono.
LjUBOMIR: A gospodina Antu?
ANTA: I mene tuži za ono.
LjUBOMIR: To znači i mi bi morali uzeti advokata?
SPASOJE: Meni je najbolji advokat moja čista savest.
ANTA: I meni!
LjUBOMIR: Pa ipak... čista savest ne zna paragrafe, a paragrafi su vrlo opasna stvar.
ANTA (više za sebe): Vrlo opasna!
SPASOJE: Pitanje bi bilo samo, je l' da uzmemo zajedničkog advokata ili svako posebno! U svakom slučaju ne treba da preduhitrimo. Savetovaću se o tome još i sa gospodinom Đurićem.
LjUBOMIR (hteo bi da pođe u sobu): Vukica je tamo?
SPASOJE: Ne, ona je izišla sa tetka-Agnijom, zabaviće se možda malo više.
XV
NOVAKOVIĆ, RINA, PREĐAŠNjI
SPASOJE (kada ih opazi na vratima): No, hvala bogu!
RINA: Tako me je bolela glava...
SPASOJE: Sve nas, gospođo, danas boli glava, ali nema se kud, stvar je vrlo ozbiljna, moramo se zajednički posavetovati i zajednički se brinuti, jer svima nam gori krov nad glavom. Zato sam vas i uznemirio i zvao vas da svakako dođete. Marić je predao stvar advokatu, i za dan-dva bićemo optuženi.
NOVAKOVIĆ: Pa ništa, uzećemo i mi advokata i branićemo se.
SPASOJE: Branićemo se? Lako je vama kazati branićemo se, jer, najzad, šta vi imate da izgubite, ništa?
NOVAKOVIĆ: Kako ništa?
SPASOJE: Pa tako, on vas tuži da ste mu preoteli ženu. I ako izgubite parnicu, šta ste izgubili, ženu i ništa više. A to bar nije nikakav gubitak.
RINA (uvređena): Kako vi to mislite, gospodine?
SPASOJE: To jest, pardon, ja mislim gubitak žene nije nikakav materijalni gubitak, a ovde je reč o materijalnom gubitku. Pa posle, pređašnje tuđe žene nije krivično delo, to je danas samo jedan sport i ništa više. Prema tome, tužba protiv vas dabome da nije opasna, al' uzmite ovoga grešnika Antu, na primer.
ANTA (buni se): A što ti opet mene?
RINA: Uzmi, brate, sebe kao primer.
SPASOJE: I sebe i sve nas, jer vi se najzad varate, gospodine Novakoviću, da ćete jevtino proći time što će vam uzeti ženu. Predstoji vama i težak materijalni gubitak. Vi ste uzeli gospođu Rinu u uverenju da Marić nije živ ako se, međutim, njemu dosudi žena, to znači da je on živ, onda ode cela »Ilirija« do đavola. Sve će se skrhati, sve razume se, propašće i vaših pola miliona dinara, koliko ste dosad uložili u ovo preduzeće.
NOVAKOVIĆ (prestravljen): Mojih pola miliona? Zar mogu, zaboga, propasti?! Kada bi se to desilo, verujte, meni ne bi ništa drugo preostalo do da izvršim samoubistvo.
SPASOJE: Eto, vidite! Zar treba dozvoliti da dođe do toga? Izvršite vi samoubistvo, izvrši moj zet samoubistvo i izvrši Anta samoubistvo, naposletku neka i ne izvrši Anta samoubistvo, al' šta mi je vajde od njega. Ne mogu se ja sam boriti, moramo svi zajedno.
ANTA: Pa dabome!
SVI (odobravaju).
SPASOJE: Moramo se boriti, i to na život ili smrt. Mi ne smemo birati sredstva, jer ovde je u pitanju naš opstanak. Morate biti na sve gotovi, razumete li, na sve!
NOVAKOVIĆ: Kako vi to zamišljate to »na sve«.
SPASOJE: Reći ću vam ceo plan. Ceo dan i celu noć sam ga smišljao. Ne velim da sam ga sam smislio, u osnovi, to je plan gospodina Đurića, i ja sam ga samo razradio. Gospodin Đurić se sav založio da se ovaj plan i ostvari, pa je učinio sve potrebne korake kod vlasti. Vlasti će nam biti potpuno pri ruci.
NOVAKOVIĆ: Sudske vlasti?
SPASOJE: Ne, stvar baš i jeste u tome da se ne dođe do sudskih vlasti. Marić je prijavljen policiji kao opasan elemenat, kao predstavnik razornih organizacija iz inostranstva, što ću posvedočiti ja, vi gospodine Novakoviću, gospođa Rina, moj zet i Anta. Na tu svedodžbu morate biti spremni ako eventualno do nje dođe.
NOVAKOVIĆ: Šta da posvedočimo?
SPASOJE: Sve, sve što ga može ocrtati, sve što ga može predstaviti kao rušilački elemenat, kao tuđinskog agenta, kao anarhistu, sve što ga može upropastiti, razumete li?
ANTA: I ono što nismo ni videli ni čuli?
SPASOJE: Ne »i ono što nismo ni videli ni čuli«, nego upravo to što niste ni videli ni čuli, to imate da posvedočite.
NOVAKOVIĆ (ustručava se): To bi ipak bilo, kako da kažem...
SPASOJE: Recite!
RINA: Bilo bi možda nevaljalstvo.
SPASOJE: Pa nevaljalstvo, dabome, nego šta vi mislite! Mislite valjalstvo će vam pomoći. Učio sam i ja u hrišćanskoj nauci valjalstvo, al' drugo je hrišćanska nauka a drugo je život. Ajde, izvolte mi reći vi, gospođo Rina, šta vam je milije valjalstvo ili samoubistvo gospodin-Milanovo? Ili izvolite mi vi, gospodine Novakoviću, odgovoriti: volite li valjalstvo ili vaših pet stotina hiljada, ili recimo ti, zete, voliš li valjalstvo ili... (uzdrži se) Ili ti, Anto, 'ajd reci ti, voliš li valjalstvo ili godinu dana robije? 'Ajd reci?
LjUBOMIR: Odista, težah, vrlo težak položaj.
SPASOJE: Težak, dabome. Nevaljalstvo je sila, sila, gospodine, i to sila starija i jača i od samoga zakona. Ceo se svet danas klanja nevaljalstvu, samo Anta kobajagi... ANTA (brani se): Šta ja?
SPASOJE: Nešto mi se mrštiš, hteo bi valjda ti da predstavljaš vrlinu u našem društvu?
XVI
SOFIJA, ISTI
SOFIJA (donosi kartu): Gospodin.
SPASOJE (čita kartu): Gospodin Marić. Neka uđe.
SOFIJA (odlazi).
SPASOJE: Gospodo, opominjem vas, budite spremni na sve!
XVII
MARIĆ, PREĐAŠNjI
MARIĆ (ulazi i klanja se niko ga ne otpozdravlja obraća se Spasoju): Ja sam došao po vašem naročitom pozivu.
SPASOJE: Da, ja sam vas umolio da dođete.
MARIĆ: Poručili ste mi da bi to imalo da bude definitivan razgovor između nas.
SPASOJE: Da, definitivan.
MARIĆ: Pošto sam ja po celoj stvari doneo definitivnu odluku, ne osećam potrebu još i za neki definitivan razgovor, pa ipak, došao sam da čujem.
SPASOJE: Dobro ste uradili, u vašem je velikom interesu što ste tako uradili.
MARIĆ: Mislite?
SPASOJE: Ne mislim, nego znam. Kako i inače, nemamo dovoljno vremena za razgovor, preći ćemo odmah na stvar.
MARIĆ: A razgovaraćemo ovako, javno?
SPASOJE: Da, pred svima prisutnima. Ja sam ih naročito i pozvao radi toga, jer što vam budem govorio biće i u moje i u njihovo ime.
MARIĆ: Molim!
SPASOJE: Vi znate da vas u stopu prati policija?
MARIĆ (iznenađen): Policija?
SPASOJE: Da, i mene ne bi iznenadilo ako se njeni agenti već ovoga trenutka nalaze pred mojom kućom, ili možda u dvorištu, ili možda čak i tu, pred vratima.
MARIĆ: Tako sam opasan?
SPASOJE: Opasniji no što vi mislite, jer sve vaše radnje, svi vaši pokreti, sve vaše mahinacije, otkrivene su.
MARIĆ: To je vrlo interesantno.
SPASOJE: I za policiju je vrlo interesantno.
MARIĆ: Mislite li vi kazati što bliže o tim mojim radnjama i mahinacijama?
SPASOJE: Upoznaću vas sa celim materijalom koji je prikupljen protiv vas kako bi mogli sami da ocenite opasnost u kojoj ste.
MARIĆ: Biću vam zahvalan.
SPASOJE: Vi ste, gospodine, agent i eksponent jedne anarhističke organizacije kojoj je cilj rušenje države, rušenje društva i društvenog poretka.
MARIĆ (smeje se): To je sve?
SPASOJE: To nije sve uverićete se da nije sve kad vam iznesem materijal. Početak istrage vodi od nekakve krađe pisama u vašoj kući...
MARIĆ: Ljubavnih pisama?
SPASOJE: Tako vi kažete, ali istraga drukčije kaže... To je bila krađa pisama koja vas teško kompromituju i koja otkrivaju svu vašu razornu akciju. Čim su ta pisma uhvaćena, vaš intimni saradnik u toj akciji, nekakav ruski emigrant Aljoša, izvršio je samoubistvo, a vi ste prebegli preko granice i skriveno ste živeli u emigraciji tri godine.
MARIĆ: To sad prvi put čujem. To su bila, dakle, politička pisma?
SPASOJE: Ne politička, već revolucionarna, anarhistička.
MARIĆ: Moglo bi se i tako reći ako se neverstvo ženino shvati kao anarhija u braku.
SPASOJE: Policiji je poznata sadržina tih pisama.
MARIĆ: Tako, policija ih je čitala?
SPASOJE: Nije ih čitala, jer je gospođa uništila sva pisma želeći da vas spase.
MARIĆ: Vrlo sam blagodaran! Ali po čemu onda policija zna da su pisma revolucionarna, sem ako to gospođa ne tvrdi?
SPASOJE: Razume se da ona to tvrdi.
MARIĆ: Tako?! To znači da će gospođa to i posvedočiti ako ustreba.
SPASOJE: Dabome da će posvedočiti.
MARIĆ (obraćajući se Rini): Voleo bih da mi to i sama gospođa kaže.
RINA (zbunjena, uzbuđena, čisto grca): Ja... ja...
MARIĆ: Da, da, da, gospođa će svedočiti, jer to potpuno odgovara njenom shvatanju morala.
NOVAKOVIĆ: Gospodine, ja vam ne dozvoljavam da vređate moju ženu.
MARIĆ: Ja vređam svoju ženu, gospođa je samo vaša naložnica.
NOVAKOVIĆ: Dok nosi moje ime...
MARIĆ: Ime? Ne znam da li za vas to znači što, ali za gospođu ne! Nosila je ona i moje ime, pa ipak je imala svoje naročite poglede na moral nosi sada vaše ime imajući uvek svoje naročite poglede na moral.
RINA (gušeći se od uzbuđenja n mržnje koja joj u tom trenutku plamti iz očiju, plane odjednom i drekne): Dosta! (prkosno) Svedočiću, svedočiću! (ona od uzbuđenja klone u fotelju)
MARIĆ (mirno i ravnodušno): Verujem vam! (Novakoviću) Pa i vi ćete izvesno svojom svedodžbom to potvrditi; i vama je poznata sadržina tih pisama?
SPASOJE: Da, i gospodin će to potvrditi. I ne samo to, već će gospodin svedočiti i o anarhističkoj propagandi koju ste vi vodili među radnicima na građevini, o sumnjivim tipovima, agentima raznih internacionalnih organizacija, koje ste dovodili sa strane i zapošljavali ih na građevini, da bi im prikrili trag.
MARIĆ: Gospodin će to posvedočiti?
SPASOJE: I mnogo štošta više.
MARIĆ (pogleda Novakovića pravo u oči, pa kad ova obori pogled, on mu sa dubokim prezrenjem okrene leđa obraćajući se Spasoju): Razume se da iz reda tih besprekornih svedoka neće izostati ni vaš poštovani gospodin zet?
SPASOJE: Ni on, gospodine. I njegova će svedodžba biti od najtežih protiv vas.
MARIĆ: Tako?
SPASOJE: Vi ste polazeći u emigraciju, a da bi uklonili tragove koji vas terete, poverili ovome mladom čoveku izvesne vaše rukopise, za vas dragocene, kako ste vi rekli.
MARIĆ: Tako je!
SPASOJE: Eto, vidite, vi ne poričete osnovni fakat. Pa da, istina se ne može poricati. Posle vašega pogreba, moj zet, ne znajući šta da radi sa ostavljenim rukopisima, uzeo ih je razgledati i, na svoje veliko iznenađenje, on je tu našao najpoverljiviju revolucionarnu prepisku sa raznim organizacijama u inostranstvu. Prepisku koja ne vodi u tamnicu, već pravo na vešala. Mladi čovek se našao u zabuni nije svakojako želeo da zadrži takve spise kod sebe a da ih preda policiji, našto, da vas teretiti kad ste vi već bili mrtvi? Moj zet se posavetovao sa gospodinom Antom, kao čovekom od iskustva, i oni su zajedno doneli zaključak da svu tu korespodenciju spale u interesu vašega mira i spokoja na onome svetu.
MARIĆ (sa užasnom odvratnošću): Vaš zet će to posvedočiti?
SPASOJE: Da!
MARIĆ: A to će potvrditi i gospodin Anta?
SPASOJE: Gospodin Anta? On će se zakleti na sudu ako to treba.
MARIĆ: Bednik!
ANTA (Novakoviću više poverljivo): Eto ti sad, po čemu sam ja bednik?
MARIĆ: Gospodine Protiću, ja bih želeo da od vas čujem hoćete li vi zbilja smeti tako što da tvrdite?
LjUBOMIR (ćuti).
SPASOJE: Reci mu, reci, slobodno mu reci!
LjUBOMIR (mučen savešću jedva šapće): Da ... svedočiću tako!
MARIĆ (plače): Nitkove!
(opšti pokret)
MARIĆ: Ja sam mislio vi ste običan lopov, a vi ste više nego to, vi ste drumski razbojnik
ANTA: Oho!
SPASOJE: Nemojte se uzbuđivati gospodo, gospodin se nema čim drugim braniti do uvredama.
MARIĆ (još uvek uzbuđen): A vi ste očekivali da ću se ja braniti? Od čega? Od koga? Od vas, moralnih bednika!
ANTA (Novakoviću): Eto sad opet, sad smo svi bednici!
MARIĆ (trgne se i pribere): Nisam smeo dozvoliti sebi da se uzbudim. Ovakve pojave i u ovoj sredini nisu dovoljan razlog za uzbuđenje. (Spasoju) Vratimo se dakle maločašnjem ćaskanju? Recite mi, na primer, moj dragi i najbliži rođače, recite mi, hoćete li i vi što svedočiti?
SPASOJE: Kakvo je to pitanje? Razume se da ću reći sve što znam. Ne može se od mene tražiti da budem nesavestan, i da prikrijem ono što znam.
MARIĆ: A šta je to što vi znate i što bi eventualno opteretilo vašu savest?
SPASOJE: Znam tačno o velikim sumama u stranoj valuti, koje su vam poverljivo stizale iz inostranstva, znam...
MARIĆ: I taj ćete iskaz potvrditi uverenjima sličnim onima koja ste sudu podnosili o našem srodstvu?
SPASOJE: Ja znam kako ću to potvrditi, to je moja stvar.
MARIĆ (ponovo se uzbuđuje): Bože moj, da li je moguće sve to što čujem da li ste zbilja vi rekli sve to što sam čuo? Nemoguće je zamisliti tolika nevaljalstva sabrana kod ovoliko malog broja ljudi. Ljudi da, dobro sam kazao, jer najzad, svako je od vas čovek, svako od vas ima i jednu trunku čovečanstva.
SPASOJE: Ima je, uveriću vas da je ima;uveriću vas koliko smo mi čovečanski i koliko sam ja, u ovakvom trenutku, vodio računa o svojim rođačkim obavezama. (vadi iz džepa Švarcov pasoš) Ja sam, gospodine, pripremio već viziran pasoš za Nemačku i druge zemlje. Vi se to tome pasošu zovete Adolf Švarc, jer pod svojim imenom vi ne bi mogli preći granicu. Na pasošu je vaša slika. (daje mu ga)
MARIĆ (zgranut): Pasoš?... Zašto pasoš?
SPASOJE: Da se možete bez smetnje i za vremena ukloniti iz zemlje.
MARIĆ: Ukloniti? (ščepa pasoš) Dajte ga, dajte ga, dajte mi taj dragoceni dokumenat. (trpa hitno u džep) Ovo je najveći pismeni dokaz vašeg nevaljalstva. Ne dam vam natrag ovaj dokumenat, po cenu glave vam ga ne dam!
SPASOJE: Ne tražim ga, čuvajte ga, trebaće vam. Kad budete odlučili hoćete li deset ili petnaest godina provesti usamljeni, neviđeni, nečuveni i pod tuđim imenom u kakvoj prijatnoj nemačkoj ili holandskoj, ili ako hoćete švedskoj varoši, ili ćete deset ili petnaest godina provesti usamljeni, nečuveni i neviđeni u kakvoj tamničkoj ćeliji, vi ćete tada shvatiti vrednost ovoga
MARIĆ: U tamnici... U ćeliji? Šta ću ja tamo, zašto? Zato zar što tražim da mi razbojnici vrate opljačkanu čast, trud i imanje? I zato, je l' te, zato sam ja agent anarhističkih ćelija, što hoću da izobličim vas, otimače i razbojnike. Zar za vas to znači rušenje društva i društvenog poretka? Zar jedna perverzna žena, jedan lažan prijatelj, jedan razbojnik na katedri univerziteta, jedan otimač tuđe imovine i jedan krivokletnik zar su to stubovi na kojima počiva taj vaš društveni poredak? I zar je onaj koji traži da mu se oteta moralna i materijalna imovina vrati, zar je to razoran element? O bedni nitkovi, koji ne zaslužujete čak ni da čestit čovek pljune na vas!
SPASOJE: Dozvolili smo vam da kažete sve što ste hteli reći, a i čuli ste već sve što vam je trebalo čuti; sad treba još i da se uverite da sve to nije samo prazan razgovor. (zvoni, pauza, nema tišina)
XVIII
SOFIJA, PREĐAŠNjI
SOFIJA (pojavi se).
SPASOJE: Sofija, čeka li ko napolju?
SOFIJA: Da, ovde je pred vratima jedan gospodin od policije, a u dvorištu su dva žandarma.
SPASOJE: Recite tom gospodinu neka uđe.
SOFIJA (ode).
XIX
MARIĆ (gleda zaprepašćeno sve redom): To je dakle istina, je l' te? To je istina?
SVI (ćute).
MARIĆ: Govorite, zaboga, je li to istina? Gospodine Spasoje, gospodine Protiću, gospodine Novakoviću, gospodine Anto, govorite, govorite je li to istina?
SVI (ćute).
MARIĆ: Ja moram u tamnicu, je l' te? U tamnicu ili u izgnanstvo, da bi vi na mojoj tekovini mogli živeti? Je l' te... je l' te? (pogleda ih, ali oni ne dižu pogled sa gorčinom i bolom) O, koliko mnogo nevaljalstva, a koliko malo hrabrosti zar niko, niko zar ne sme da kaže je li to istina, je li sve to istina?
XX
DRUGI AGENT, PREĐAŠNjI
DRUGI AGENT (Spasoju): Izvinite, ja dolazim službenim poslom.
SPASOJE: K meni?
DRUGI AGENT: Po saznanju, ovoga trenutka nalazi se u vašoj kući jedna osoba, za kojom se na sve strane prestonice traga. Sem vas i gospodina (pokazuje na Novakovića), koje lično poznajem, ja molim da se ostala gospoda legitimišu. (Anti) Vaša legitimacija, gospodine?
ANTA (zbunjeno čeprka po džepovima): Ja ovaj ... nemam pri sebi...
SPASOJE: To je moj rođak, ja garantujem za njega.
DRUGI AGENT (Ljubomiru Protiću): Gospodin?
LjUBOMIR (već je pripremio knjižicu i daje mu je).
DRUGI AGENT (vraćajući Protiću knjižicu): Blagodarim! (obraća se Mariću) Vaša legitimacija?
(opšti tajac sa izvesnim uzbuđenjem)
MARIĆ (jedan trenutak mučne borbe i savlađivanja): Koga vi u stvari tražite ?
DRUGI AGENT: Ja tražim bivšeg inženjera Pavla Marića.
MARIĆ (uzbuđen): Vi tražite Pavla Marića?...
DRUGI AGENT: Molim vašu legitimaciju!
MARIĆ (ophrvan i slomljen, malodušno i rezignirano vadi iz džepa Švarcov pasoš i predaje):Ja se zovem Adolf Švarc!
(opšti diskretni pogled i izmena pogleda)
SPASOJE (brzo prihvati situaciju): Gospodin Švarc je član uprave preduzeća »Ilirija« i po poslovima toga društva on putuje danas... a sad već (gleda u sat) prvim vozom u 11 i 10, u Nemačku, i dalje možda. Kao što vidite, pasoš mu je i viziran.
MARIĆ (primajući od agenta pasoš): Da, ja putujem, prvim vozom u 11 i deset.
SPASOJE (Mariću): Potrebne instrukcije dobili ste, morali bi požuriti da ne bi propustili voz.
MARIĆ (s prezrenjem): Požuriću, ne brinite, neću propustiti voz. (pogleda ih još jednom sve redom) Da, požuriću, idem, ja idem! (ode)
XXI
PREĐAŠNjI BEZ MARIĆA
DRUGI AGENT: Jesam li završio povereni mi posao?
SPASOJE: Ne, još ne. Molio bih vas još za jednu uslugu. Moja su kola dole, sedite u njih i idite hitno na stanicu, jer nema ni pet-šest minuta do voza. Uverite se lično je li ovaj gospodin otputovao.
DRUGI AGENT: Molim! (odlazi)
SPASOJE (prateći ga): I izvestite me!
XXII
PREĐAŠNjI BEZ AGENTA
SPASOJE (vraćajući se od vrata dokle je ispratio agenta): Gospodo, priberite se i da niste dušom.
ANTA (duboko dahne).
NOVAKOVIĆ: Ne umem da se priberem, verujte, ne umem da se priberem.
LjUBOMIR: Odista, svemu se drugom čovek pre mogao nadati.
SPASOJE: Ja sam verovao u našu pobedu, jer sam uvek cenio onu narodnu mudrost, da pravda mora na kraju krajeva pobediti.
RINA: Pa dobro, kuda će on sada?
SPASOJE: On se vraća u pokojnike.
NOVAKOVIĆ: Mislite li, odista, da je time on sišao s pozornice?
SPASOJE: O, sad više no ranije. Pre je emigrirao pod svojim sopstvenim imenom, sada pod tuđim. Time je sam sebe oglasio za pokojnika.
ANTA: Pa jeste... Ali ovaj... Ako se on opet tamo kroz tri godine javi?
SPASOJE: U tom slučaju tvoja godina ne gine. Što se nas ostalih tiče, mi ćemo dotle razviti posao, blokiraćemo se milionima i tada niko nam ništa neće moći.
NOVAKOVIĆ: Samo... Jeste li vi uvereni da će on otići?
SPASOJE (gleda na sat): Ovog trenutka on je već u vagonu. (duga pauza)
SVI (ćute).
SPASOJE (i dalje gleda u sat): Ovoga trenutka voz je krenuo. (telefon on mu prilazi) Alo, alo... da, ovde Spasoje Blagojević... Da, da, dakle seo u voz i krenuo?... Hvala... hvala na obaveštenju! (ostavlja slušalicu, pobedonosno) Čuli ste izveštaj agentov. A sad, pokojniku neka bog da rajsko naselje, a mi nastavimo naš redovan život!
XXIII
VUKICA, AGNIJA, ISTI
VUKICA (ocu): Jesam li se mnogo zadržala?
SPASOJE: Ne, ne, tačno si na vreme došla. Rekao sam vam, gospodo, mi nastavljamo redovan život. I počećemo ga sa jednim veseljem. Sine, zete, venčanje što pre, sutra, prekosutra, najdalje u nedelju. (zagrli Vukicu) Da, mi nastavljamo život mi nastavljamo život!
(opšti pokret zadovoljstva)
Zavesa
Kraj
Režija može, prema svome nahođenju, ovu poslednju (XXIII) pojavu i izostaviti.