Pokondirena tikva/19
| ◄ Позорје 9. | Pozorje 10. | Позорје 1. ► |
Pozorje deseto
JOVAN, RUŽIČIĆ
JOVAN: Vraško pečenje, kad sam se jedanput kurtalisao. Ali kakav je ovo grabancijaš? Izgleda kanada je po Banstolu putunju nosio.
RUŽIČIĆ: Kogo išteši gorjaščimi očesi tvojimi?
JOVAN: Aha! Ovaj je Slovak.
RUŽIČIĆ: Nesmisleni, dažd mi otvjeta.
JOVAN: Pani, prosim poniženje, ja sam bio šegrt kod moje majstorice, a teraz sam avandžiral; už sam postal bedinter.
RUŽIČIĆ: Da prilpnet jazik gortani tvojemu.
JOVAN: Pani, prosim ih peknje, iz koje su oni stolici? Bohu prisam, ja sam mloge Slovake poznaval, ali taki razgovor ne ču sam.
RUŽIČIĆ: Vjesi li ti čto jest jazik slavjanski?
JOVAN. Hej, ja sam buo do Levoči.
RUŽIČIĆ: Duše gluhi i nemi, o gramatičeskom jazicje glagolju ti.
JOVAN: Čert me vze ked znam čo povjedaju oni.
RUŽIČIĆ: Magarac!
JOVAN: Aa, to razumem, tak ima uši kako čert.
RUŽIČIĆ: Čto uže sotvorju s otmenijem sim roda čelovječeskago!
JOVAN: Ovo je belaj na moju glavu.
RUŽIČIĆ: Dovljejet. (Pokaže mu sat.) Vjesi li čto jest sije?
JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni.
RUŽIČIĆ: A čto jest sije? (Pokaže burmuticu.)
JOVAN: To je tak že peknje, to se vola burmutica.
RUŽIČIĆ: Vsjačeski. Obače ne vjesi li kim obrazom mogla bi az malode pjenjaz čislo pod lihvoju na sija vešči polučiti?
JOVAN: Hej, panovi, budete kupit jedin pekni lanac za penjazi, a potom buđete obesit i buđete znat kelko je hodini, a potom buđete štakulu alebo burmuticu napunit s burmutom, i buđete šmerkat kako jedin mocni pan.
RUŽIČIĆ: Magarac, šta bulazniš?
JOVAN: A gle, vi znate srpski, pa šta me mučite tuđim jezikom?
RUŽIČIĆ: Bezumne, ne znaš šta je sladost To sam slavjanski kazao. Bi li mogao ovaj sat i burmuticu gdegod založiti za deset forinti?
JOVAN: Ako mi štogod date, mogu.
RUŽIČIĆ: Ne starajsja, daću ti forintu.
JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (Otvori je i nađe reškontu ) Šta je ovo?
RUŽIČIĆ: Soderži to, to je obligacija za onu forintu.
JOVAN: Hajde ne branim.
RUŽIČIĆ: Uže djelo soveršeno jest
JOVAN: Už' buđet ist' dostat' penjazi.
RUŽIČIĆ: Ješće jedino Da ne urazumjejet niktože, jako pod lihovoju vzajl jesm
JOVAN: Buđe, buđe.
RUŽIČIĆ: Molčanije jest krasnjejšaja dobrodjetelj junoši.
JOVAN: Už' buđem pitat, už' buđem pitat (Jedan na jednu, drugi na drugu stranu otide.)
ZAVESA
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|