◄   Позорје 8. Позорје 9. Позорје 10.   ►

Позорје девето


РУЖИЧИЋ сам


Клечи преда мном? Клечи, Ледо, тако муза своје љубимце дижет, тако их славом увенчава. Но зашто ја не бих неисчерпајеми источних отворио и славјанским језиком дух земнородних у восхиштеније приводио? ... Здравствуј, земље, разними преизпештрена цветми; блажен всјакиј в персех тја носјај. Гдје јеси, возљубљенаја Ледо, да узриши какови шећер возноситсја во јазицје љубјашчаго тја жениха. Но да угледају какови мње дар принела. Что јест сије? Бурмутица, непотребна мње; не достојит бо високопарјаштему пјевцу бурмут шмеркати, понеже ни једина муза то же сотвори. Сеј сат да будет сопутник мислеј мојих ... Но что глагољу? Потребно јест да сочину јединују пјесн к престојаштему торжеству; и понеже пјењази не имјеју, да појдет сеј сат у залог, да бих возмогл печатити сеј епиталамиум. Сије да будет и со бурмутицеју.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.