Pokondirena tikva/14
| ◄ Позорје 4. | Pozorje 5. | Позорје 6. ► |
Pozorje peto
EVICA, RUŽIČIĆ
RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu):
- Šta je život bez ljubovi
- Nego nemi stubovi?
- Nego oči bez vida,
- Il' devojka bez stida.
- Ili dan bez sunca,
- Il' noć bez meseca.
(Evici) Blagozračna Heleno.
EVICA: Moje je ime Evica.
RUŽIČIĆ: Ti si Evica, no zato opet Helena; devojka, no zato opet boginja.
EVICA: Oprostite, ja nisam boginjava.
RUŽIČIĆ: Junonin soputniče, prekrasni paune, imaš li ponjatija o poeziji?
EVICA: Šta je to poezija?
RUŽIČIĆ: Niže neba i previše ljudi, previše pregrdnih planina leži pačezemni prestol, na kojemu pjesnoslovije tiho toržestvuje. Tamo se mi stihotvorci na vozdušni krili penjemo i duh pačezemno uslaždavamo.
EVICA: Nije vam zima tamo?
RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet.
EVICA: A kad ogladnite?
RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti još ne znaš s kim govoriš!
EVICA: Molim, ko ste vi?
RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanima ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pa metne pravim. Ja sam onaj koji mnogo redi kazujem da žene za tajne ne mare, da mnogo ne govore i da mužu za ljubav i život svoj žertvuju; jednim slovom, ja sam poeta ili stihotvorec, i na moju zapovest taki će tigri i salamandri, najstrašnije zverinje sveta, lafi i skorpije, krokodili i aspide proizići.
EVICA: (uplašeno) Ah!
RUŽIČIĆ: Jošt su i zemnorodni u mojim rukama. Od moje volje zavisi sredstvom basne pretvoriti vas u skakavca, u slepa miša, u guštera, ili sasvim vam život uzeti.
EVICA: Zaboga! (Hoće da pobegne).
RUŽIČIĆ (uhvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je Dafna bežala od Apolona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje.
EVICA: (otima se): Ako boga znate, pustite me.
RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moga lica; ovo serce (hm) za tebe kuca.
EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešticama neću ništa da imam (strese se od njega i pobegne).
RUŽIČIĆ (sam, posle kratkog ćutanja):
- Šta je drugo ljupki brak,
- Nego ren i crni luk?
- Suze liješ kad ga jedeš,
- Al' ga zato opet jedeš.
- Sa muzama pravi brak,
- Jest blaženstvo, to zna svak;
- Kad po kući žena psuje,
- Muza mene tad miluje;
- Kad je žena neočešljana,
- Muza meni ide sjajna.
- I kad šešir hoće žena,
- Muza je s cvećem zadovoljna.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|