◄   Позорје 4. Pozorje 5. Позорје 6.   ►

Pozorje peto


EVICA, RUŽIČIĆ


RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu):

Šta je život bez ljubovi
Nego nemi stubovi?
Nego oči bez vida,
Il' devojka bez stida.
Ili dan bez sunca,
Il' noć bez meseca.

(Evici) Blagozračna Heleno.

EVICA: Moje je ime Evica.

RUŽIČIĆ: Ti si Evica, no zato opet Helena; devojka, no zato opet boginja.

EVICA: Oprostite, ja nisam boginjava.

RUŽIČIĆ: Junonin soputniče, prekrasni paune, imaš li ponjatija o poeziji?

EVICA: Šta je to poezija?

RUŽIČIĆ: Niže neba i previše ljudi, previše pregrdnih planina leži pačezemni prestol, na kojemu pjesnoslovije tiho toržestvuje. Tamo se mi stihotvorci na vozdušni krili penjemo i duh pačezemno uslaždavamo.

EVICA: Nije vam zima tamo?

RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet.

EVICA: A kad ogladnite?

RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti još ne znaš s kim govoriš!

EVICA: Molim, ko ste vi?

RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanima ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pa metne pravim. Ja sam onaj koji mnogo redi kazujem da žene za tajne ne mare, da mnogo ne govore i da mužu za ljubav i život svoj žertvuju; jednim slovom, ja sam poeta ili stihotvorec, i na moju zapovest taki će tigri i salamandri, najstrašnije zverinje sveta, lafi i skorpije, krokodili i aspide proizići.

EVICA: (uplašeno) Ah!

RUŽIČIĆ: Jošt su i zemnorodni u mojim rukama. Od moje volje zavisi sredstvom basne pretvoriti vas u skakavca, u slepa miša, u guštera, ili sasvim vam život uzeti.

EVICA: Zaboga! (Hoće da pobegne).

RUŽIČIĆ (uhvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je Dafna bežala od Apolona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje.

EVICA: (otima se): Ako boga znate, pustite me.

RUŽIČIĆ: Dafno moja, zri moga lica; ovo serce (hm) za tebe kuca.

EVICA: Ah, ostavite me, ostavite me, ja s vešticama neću ništa da imam (strese se od njega i pobegne).

RUŽIČIĆ (sam, posle kratkog ćutanja):

Šta je drugo ljupki brak,
Nego ren i crni luk?
Suze liješ kad ga jedeš,
Al' ga zato opet jedeš.
Sa muzama pravi brak,
Jest blaženstvo, to zna svak;
Kad po kući žena psuje,
Muza mene tad miluje;
Kad je žena neočešljana,
Muza meni ide sjajna.
I kad šešir hoće žena,
Muza je s cvećem zadovoljna.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.