◄   Позорје 5. Позорје 6. Позорје 7.   ►

Позорје шесто


САРА, РУЖИЧИЋ


САРА: Но, како вам се допада мадамојзел?

РУЖИЧИЋ: Хелену је Јуно у пауна претворила. Леп је паун, и красан, и с перјем се дичи, али би се постидио да зна како кричи, каже безсмертни Доситеј Обрадович.

САРА: Дакле, ништа нема од свадбе?

РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже?

САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта. Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива.

РУЖИЧИЋ:

Велкоможни трбуве,
Твоје силне меуве,
Гоне гладног певати,
Гоне стихе правити.
С тебе многе девојке
За старкеље полазе,
С тебе лепи младићи
Бабускере узимају.

САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич.

РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи Да као сова унучад преживи.

САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико памети као ви, али сам ваша тетка, мон фрер, а тетке, знате, свуда се умеду наћи, а и треба да се за вас старам. Видите, ви сте млади, ја сам мало старија, треба да вас усрећим, да лепо живите, ја имам један врло леп план: да узмете госпоју от Мирич за жену.

РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо! Небо плаче, земља се отвара да Хекубу у објатја прими.

САРА: Мислите ви гди је она у годинама? Треба да знате, мон фрер, да су удовице као зелено шибље; што више с једне стране горе, то већма сок на другом крају пуштају. Тако и жене, што више година имаду, то јаче и силније љубе.

РУЖИЧИЋ: А кад аморети дођу на посјешченије, и кад усхтем Венус појати, и кад ми грације воображеније обузму, гди је оригинал?

САРА: Е, није него још штогод, ви не знате какав је био Вулкан, па шта је фалило вашој Венери? Јести и пити, мон фрер, јести и пити, то је љубов; маните се ваших грација и богиња.

РУЖИЧИЋ (разрогачи се): О, Аполо, гди је твоја сила да претвориш опорочителницу у краву!

САРА: Гледајте ви, мон фрер, да се усрећите; слушајте мој совет, мон фрер, она је красна жена, ваша прилика. Колико су ваши ти богови са мало постаријим персонама задовољни били, само да им је пун трбу'.

РУЖИЧИЋ: Стан'те, Бауцис и Филемон, срећни пар људи. Хоћу - тек тако могу ја моја сочиненија издавати.

САРА: Хоћете, мон фрер?

РУЖИЧИЋ: Музе покој љубе, с пренумерацијом се књиге не издају. Миричка ће бити мој ферлегер.

САРА: Vivla! Ја ћу њојзи овај весео глас однети, она ће то волети него богзна што, она ће видити да сам јој пријатељица. А, ево је, ремаркабл.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.