PLAVE MISLI
O što si, zašto zanela se tako?
Zar ne ču vetar da o prozor bije,
S njim moja slutnja, moja čežnja, nada,
Strah u daljini? Znadoh da si mlada,
I tako lepa. O zašto je, rako,
Ti bar ne vide da za tebe nije?
O nisi, znam ja; znam da nisi mogla,
Ti, rako dobra, crna i duboka,
Otići ikad do meke postelje,
Uzeti sobom dva zaspala oka,
Dva njena oka, od tuge joj belje,
Mramorno lice, glavu što se pogla
U snu sanjivo. Snevala je ona,
Da ljiljan bere, zapitkuje ruže
Za boju, vence, i da l' kadgod tuže
Na grudma, velu — da li kadgod tuže?
Dok ona sanja i mirno se kreće
U tajne, s dragim, kroz sreću i cveće,
U ložu misli — niko i ne sluti,
Blaženo dete što toliko ćuti.
Al' dugo srećna zanela se ona
Uz miris želja! I dođoše ludi;
Sad plete vence, niko je ne budi;
Osmehom diše, udaraju zvona;
Razgleda nebo, spušta se opelo;
Sad broji zvezde, uzimaju telo:
Živi što sanja, u raku je skriše,
Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više.
Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu,
San sreće moje, predadoše grobu.
O ljudi! ljudi!... Ao moje drago!
Ovamo bura neće da se stiša.
Je l' topla zemlja, grli li te blago
Grobnica tvoja? Mene bije kiša,
Oblaci, vidik. Al' u času jednom
Misao sene, da će možda suze
Oh ove suze, krvi moje pune —
Proći i pasti po pokrovu lednom,
Na lice tvoje, što pobožno trune,
Uneti izraz u linije, boje,
Rastočit samrt i spojiti uze
Života s dušom. Avaj, i ja u tom
Osetim času, da svakim minutom
Silazi vlaga sandukom i tobom.
I kupim suze, ali kiša lije
Na tužnu humku što te strašno krije.
O moje ruke, što da nisu grobom
Postale tvojim: na rukama ovim,
U danu, noći, bez zemlje i stege,
Ti bi trunula: sa mislima novim,
Poljupcem, suzom, tvoje lice snežno
Ja bih pokriv'o: tu kraj moje nege,
O drago moje, trunula bi nežno.
I ja bih tada... Moj ljiljane beli,
Što su mi tebe pakosno odneli?
Što ti bar sama?... Zar te nije žao?
Kud gledaš dugo snom gde nema mis'o
Poteza svojih? Je l' podnožjem pao
Sad blesak zore, pod kojim je dis'o
U tami čovek?... Gle, kako se nija
I ide boja preko vetra, granja,
Ustavlja nered i tišinu svija
I dugu vuče! Otkud ove zore
U času kada kob i očaj sanja?
Da kletva nije, ili nešto gore?
Nemoćnom podsmeh? Al' se lepo vedri
Okis'o vidik, ogrnut sa stravom,
I moje lice, dok daljinom plavom
Ja vidim ljubav, pogled njoj mi jedri.
Zar već uteha? Od koga i kome?
Poznajem dobro. Evo je. Evo me.
O nisam znao da smo tako blizu.
O nisam znao da si u tom nizu
Boje i snova, svetlosti i duše.
O nisam znao da sa svojim grobom
Ja nosim sreću i sastanak s tobom.
Postelja tvoja, gle, kako je meka,
K'o tvoja kosa. Oh, zašto me guše
Još vrele suze? Zar ih ovde ima?
Zar zemlja suze, zar sve ne uzima?
I mokro svuda! Uh, kako je 'ladno
Bile i vazduh... To ja nisam umro!
O kuku, kuku, zar života treba
Za onog kome svet je već izumr'o.
Padaj, živote, s jaucima mojim.
Cepaj se, vreme. Nek vetar i veče
Pokupe bole i duh što me peče,
Nek nose do nje, do plavoga neba:
Ona je tamo, angeli je dvore,
Ona je divna, oko nje su nade,
I plave misli, i sve one pruge
Velike sreće; ona živi dane
Što čovek katkad u časima tuge
Prozire, ali lika im ne znade.
Životom draga, dok nas ne sarane,
Greh i kajanje ruše nas i dižu,
I mira nema, crne misli stižu,
Nije k'o grobom. O, al' ja ću sada
Budućnost svoju, javu staru, bonu,
Zaklonit tobom i nositi nebo —
Postelju tvoju, moju vasionu.
I niko nikad ni slutiti neće
S kime se družim u tamnici jada,
Kome se molim, za kog berem cveće.
Jednog proleća, ili jedne zime
Prestaće život, moji dani s njime.
Ja ću zaspati. Bol će toga dana
Izgristi srce, moju glad ljubavi;
Smrt će oprati tragove od rana.
Odmor i meni tad će da se javi.
Biću izmiren s tajnama dalekim.
Rođenje svoje zavoleću grobom.
S osmehom možda, il' s uzdahom mekim
Baciću pogled poslednji za sobom.
