ПЛАВЕ МИСЛИ
О што си, зашто занела се тако?
Зар не чу ветар да о прозор бије,
С њим моја слутња, моја чежња, нада,
Страх у даљини? Знадох да си млада,
И тако лепа. О зашто је, рако,
Ти бар не виде да за тебе није?
О ниси, знам ја; знам да ниси могла,
Ти, рако добра, црна и дубока,
Отићи икад до меке постеље,
Узети собом два заспала ока,
Два њена ока, од туге јој беље,
Мраморно лице, главу што се погла
У сну сањиво. Сневала је она,
Да љиљан бере, запиткује руже
За боју, венце, и да л' кадгод туже
На грудма, велу — да ли кадгод туже?
Док она сања и мирно се креће
У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће,
У ложу мисли — нико и не слути,
Блажено дете што толико ћути.
Ал' дуго срећна занела се она
Уз мирис жеља! И дођоше луди;
Сад плете венце, нико је не буди;
Осмехом дише, ударају звона;
Разгледа небо, спушта се опело;
Сад броји звезде, узимају тело:
Живи што сања, у раку је скрише,
Кад за зло не зна, кад не слути више.
Кад за зло не зна. Тако њену собу,
Сан среће моје, предадоше гробу.
О људи! људи!... Ао моје драго!
Овамо бура неће да се стиша.
Је л' топла земља, грли ли те благо
Гробница твоја? Мене бије киша,
Облаци, видик. Ал' у часу једном
Мисао сене, да ће можда сузе
Ох ове сузе, крви моје пуне —
Проћи и пасти по покрову ледном,
На лице твоје, што побожно труне,
Унети израз у линије, боје,
Расточит самрт и спојити узе
Живота с душом. Авај, и ја у том
Осетим часу, да сваким минутом
Силази влага сандуком и тобом.
И купим сузе, али киша лије
На тужну хумку што те страшно крије.
О моје руке, што да нису гробом
Постале твојим: на рукама овим,
У дану, ноћи, без земље и стеге,
Ти би трунула: са мислима новим,
Пољупцем, сузом, твоје лице снежно
Ја бих покрив'о: ту крај моје неге,
О драго моје, трунула би нежно.
И ја бих тада... Мој љиљане бели,
Што су ми тебе пакосно однели?
Што ти бар сама?... Зар те није жао?
Куд гледаш дуго сном где нема мис'о
Потеза својих? Је л' подножјем пао
Сад блесак зоре, под којим је дис'о
У тами човек?... Гле, како се нија
И иде боја преко ветра, грања,
Уставља неред и тишину свија
И дугу вуче! Откуд ове зоре
У часу када коб и очај сања?
Да клетва није, или нешто горе?
Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри
Окис'о видик, огрнут са стравом,
И моје лице, док даљином плавом
Ја видим љубав, поглед њој ми једри.
Зар већ утеха? Од кога и коме?
Познајем добро. Ево је. Ево ме.
О нисам знао да смо тако близу.
О нисам знао да си у том низу
Боје и снова, светлости и душе.
О нисам знао да са својим гробом
Ја носим срећу и састанак с тобом.
Постеља твоја, гле, како је мека,
К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше
Још вреле сузе? Зар их овде има?
Зар земља сузе, зар све не узима?
И мокро свуда! Ух, како је 'ладно
Биле и ваздух... То ја нисам умро!
О куку, куку, зар живота треба
За оног коме свет је већ изумр'о.
Падај, животе, с јауцима мојим.
Цепај се, време. Нек ветар и вече
Покупе боле и дух што ме пече,
Нек носе до ње, до плавога неба:
Она је тамо, ангели је дворе,
Она је дивна, око ње су наде,
И плаве мисли, и све оне пруге
Велике среће; она живи дане
Што човек каткад у часима туге
Прозире, али лика им не знаде.
Животом драга, док нас не саране,
Грех и кајање руше нас и дижу,
И мира нема, црне мисли стижу,
Није к'о гробом. О, ал' ја ћу сада
Будућност своју, јаву стару, бону,
Заклонит тобом и носити небо —
Постељу твоју, моју васиону.
И нико никад ни слутити неће
С киме се дружим у тамници јада,
Коме се молим, за ког берем цвеће.
Једног пролећа, или једне зиме
Престаће живот, моји дани с њиме.
Ја ћу заспати. Бол ће тога дана
Изгристи срце, моју глад љубави;
Смрт ће опрати трагове од рана.
Одмор и мени тад ће да се јави.
Бићу измирен с тајнама далеким.
Рођење своје заволећу гробом.
С осмехом можда, ил' с уздахом меким
Бацићу поглед последњи за собом.
