Pesme sunca 5 (Dučićeve pesme)

PESME SUNCA
Pisac: Jovan Dučić

LIRIKA

Čovek govori Bogu

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno -
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak - je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe -
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

Seme

U brazdu bacih seme kedra,
Te nepobedne svete srži,
Kojeg u svodu neba vedra
Nit oluj sruši nit grom sprži.

U svetlo jutro toga dana,
Bacajuć seme, rekoh: - budi
U mojoj brazdi krv titana,
Ideja sile sva u grudi!

U prostor bačen glas što stremi,
Da ga nebesa budu puna!
I reč što nikad ne zanemi,
I večno budna božja struna.

A kao pesnik, ti ćeš biti
Stranac u svetu i u gori:
Od osama se što ushiti,
Od hladnih zvezda što sagori.

Put

Da pođem uz reku, sve do vrela,
Da znam i izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Padne li zvezda s nemim mrakom,
I ode iz sene u senu,
Srce se digne njenim trakom:
Ka mestu otkuda krenu.

Gde je taj svetli izvor, šta je
Ta istina prva, daleka?
Ne vodi ništa u te kraje!
Sve dublja i crnja je reka.

Da najzad s čistog zahvatim vrela!
Da spojim izvor i ušće!
Ali me najzad i noć srela,
A crno trnje sve gušće.

Tako selica jato gladno,
Sve more prešavši zračno,
Padne po trnju: za njim hladno,
A pred njim nemo i mračno.

Pobožna pesma

Na čemu zidam crkvu, na čem?
Na steni, pesku ili blatu?
Liči li strašni angel s mačem
Sudiji mome ili bratu?

Na mostu meću obalama,
Zbunjen i krvav od svog lanca,
Koga ću noćas sresti sama -
Ubijcu ili dobrog stranca?

Gospode, znam ti klicu čudnu
U svem mom dobru i u kvaru,
Jer ogledaš se meni u dnu -
Kao nebesa u bunaru.

Senka je tvoja dan što zari,
A ja te tragam u čas svaki:
O bože uvek nejednaki,
I drukčiji u svakoj stvari!

Hoćeš da saznam duhom holim
Sve zamke putem zlim i pravim,
Izdajstvo druga kojeg volim,
I laž u sreći koju slavim.

Ali ja stojim srca prazna,
Za svaku tajnu zla i dobra;
Ruku je moju snašla kazna
Za plode koje i ne pobrah.

Iskušitelju, pun sam straha,
Po bespuću i blatu stida;
Smrzavam od tvog toplog daha,
U tmi bez svesti, zlu bez vida.

Ali sam nevin, jer ja stradam;
I čist jer čekam dan otkrića;
I novoraćan jer se nadam;
I pijan samo od tvog pića!

Hulim u misli koju rodim,
A tobom trepte moje strune:
Ne vidim puta kojim hodim,
Ali su oči tebe pune.

Sunce

Kroz moj kraj reka teče,
Sveta i obasjana;
Uvire sva u veče,
Izvire sva iz dana;
Svetla reč Bog što reče
Da plodi tlo Hanana.

Vinograd moj u strani,
I trešnje već u cvetu.
Odozgor u čas rani
Zazori celom svetu!
Tude se biju za nas
Večito Juče i Danas.

Na pesku moga vrta,
Razliven sav u zlatu,
Po sunčanome satu
Jedan zrak s neba bludi:
I ravnodušno crta
Put zemlje i vek ljudi.

Slutnje

Taj zamor bez sna i bez pomoći,
Bez želje za pir i za lovore:
U ove moje gorke ponoći
Sve slutnje doću da progovore.

Za tobom tragam kroz sve prodore,
Ženo, zlim morem slutnje tučena -
U mesečeve svetle odore
I magle zvezda sva obučena.

Prikaze svu noć slaze s tavana,
Sto noža moje ruke trebaju!
Noćas me kroz mrak, kao Gavana,
Na raskršćima maske vrebaju.

Kako su tamne noći zvezdane,
I strašne zamke praznih putanja!
Kako su puke redom bezdane,
I kako kobni glasi ćutanja.

Pesma

Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.

Gozba

Kad prođu dani, ko će znati
Da kaže povest o njima —
Prolaze kao ludi svati,
Na belim i besnim konjima.

Ja rasuh pesmu kao more,
Svi od nje zvuče gajevi;
I blaga koja u dnu gore
Čuvahu ljuti zmajevi...

Minu sa svojom ovitom celom
I ljubav s njenim bolima,
Sa paževima i sa velom,
Plačna u zlatnim kolima.

A krv još puna žeđi besne —
Žeđ mača i kad miruje! —
Da svakom čašom o pod tresne,
Kao kad tiran piruje.

Kao da u sjaj mojih voda
Još suza nije kanula,
I da je jutros s mladog svoda
Prvi put zora svanula.

Bogu

Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju...
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

Natpis

S mora na čijoj crnoj ploči
Sva mirna sunca sedaju,
Do na breg smrti, s koga oči
Na oba sveta gledaju —

Ponor po ponor, gde god sinu
S nebeske svetle čistine...
Dok putić jednom najzad minu
Između sna i istine.

Vaj, ništa više da ne prene
Taj puhor sna i zamora,
Penji se tiho, zimzelene,
Uz ploču bledog mramora.

Senka

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag će crkve zbunjen stati
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje —
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca.

No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

Jesenja pesma

Prvi vetri s cveća nose
Sve peteljku po peteljku,
Selice za gorske kose,
I zvezde za crnu reku.

A ništa me ne pogleda
Još jedan put; sve nestaje,
Sve se čudno ovde preda
Ovoj smrti koja sjaje.

Sve su oči zasenjene
Tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
Zažudi da umre potom.

Vaj, zna samo duh čoveka
I za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
Koje plodi ista reka.

Kob

Milanu Rakiću

Srce sa svojim zlatnim ključima
bije u brave tamne kapije,
Gde ćuti zla i nedokučima
Istina moja koja vapije.

A laž sa usta koja poljubim,
(Otrov u zlatnoj čaši pričesti,
Ubica s mačem svojim stogubim),
Mrači sve pute moje ničesti.

Sjaji dan međ crnim borima,
Mrkne noć izmeđ belih krinova,
Božji lik trepti na svim morima,
Svaki čas svemir niče iznova.

A veru moju crkva ubila,
A moju sumnju strah zaledio,
Usta me laži samo ljubila,
Izdajnik samo za mnom, sledio.

Moj se duh božjeg vina napije,
Srce se svetoj reči otvori,
A bdim pred strašnom bravom kapije,
Kao pred gradom gde su zlotvori.

Pustinja

Divovi sunca, kao vetri,
Prolaze ovud s neba vrućeg,
I minu gorke reči dve tri
Proroka negde vapijućeg.

Noć ovud svugde smrću zaspe;
Ali već jutrom, dan bez glasa
Sve ljubičice Parme raspe,
I svetle ruže iz Širasa.

Ima i na tlu očajnome
Uvek kap Božja koja kapi,
i krvožedni krik Salome,
I jedan prorok koji vapi.

Nigde ni pustoš nije sama,
Svud srce ljudsko sebe seje,
Svud se useli ljudska čama -
Sve se na našoj krvi greje.

Svuda gde dođe bol čoveka,
Isnuni ponor koji zjapi:
Od jedne suze tisuć reka!
I svud po jedan prorok vapi.

Noć

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači s rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi...
Anđeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve...
Lagano kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kada u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

Pesma

Gospod me seja celo vreme
I svud sam nova reč i znamen -
U belom hlebu prvo seme,
U tvrđavama prvi kamen.

I prvi poljub zaljubljenih,
I nož u ruci haramije,
I molitva iz srca smernih,
I san na pesku gladne zmije.

Gospod me seja pregrštima
Poljem što večna sunca plave,
Da budem njegov znak međ svima,
Njegova zlatna truba slave.

I brodolom u osvit vedar,
I očajnikov krik za snagom;
I na Libanu sjajni kedar,
I strašna vojska pred Kartagom.

Gospod me seja celom šakom
U času svetlu i golemu,
Da budem jutro danu svakom,
I njegov glas i ključ u svemu.

Na pustom putu atom praha,
U nebu sunčev krug i slika,
Žižak u domu siromaha,
Suza u oku mučenika.

Hrišćansko proleće

Vidik se krvlju sav zarubio,
Prvi kos peva tanko i tanje.
Aždaju sveti Đorđe ubio,
Srebrnim kopljem baš u svitanje.

Kraj crkve čempres crn zagustio,
Hristovo jagnje ovca rodila,
I Sveti Marko orla pustio,
I Sveti Todor svog krokodila.

Golubica u suncu sinula,
Sa lišća kaplju svete arije...
Dva apostola tud su minula
S porukom sina čiste Marije.

Kraj reke zrače beli krinovi,
Pada snop zraka s neba sredine:
I sja oreol večni i novi
Jagnjeta što gre preko ledine.

Tajna

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina -
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama...
I pojmih kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.

Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.

Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje,
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

Putnik

Ja sam taj putnik što je krenuo
U prediskonsko prvo svitanje,
Za putem uvek put promenuo
Međ zvezdama kroz večno skitanje.

U smrt i život, tren i trajanje,
Iz oblika u oblik hodeći,
Večiti pokret kad i stajanje,
I uvek nov u novoj odeći.

U oluj sunca i u mrakove,
Kao Reč čista nekad bačena,
Svih praoblika noseć znakove:
S kraja do na kraj nit provlačena.

Sejač i seme, reč i obličje,
Od prapočetka isto načelo;
Zakona istih hladno zatočje -
I jedno u svem što se začelo.

Ali u patnji večnih promena,
Svemoćni! duh moj sada vapije
Za prvim jutrom tim bez pomena,
Za čistim pragom prve kapije.

Prođoh sve svoje strašne putanje
Zvezde i mrava; s tobom hodeći,
Sav krug obiđoh; poznah ćutanje
Stvari u njinoj sjajnoj odeći.

Sad opet kucam na tim vratima
Sa kojih pođoh; opet vapijem,
Klica života nepovratima,
Na prvom vrelu da se napijem!

Da strela s drugog kopna bačena,
Ko zna za koju kob izlivena,
Vrati se s ovog puta smračena -
Svom strelcu kom i ne zna imena.

Zvezde

Kad nebo zasja prvo veče,
Ču se glas zvezde s vidokruga:
- Ja sjam za srećne, jedna reče,
- A ja za bedne, kaže druga.

- Ja kraljevima, zbori treća,
- Ja herojima. - A ja roblju.
- Ja zaljubljenim! - A najveća:
- A ja za dugu noć na groblju.

- A ja ću, ču se iz tog šuma,
Svetlosti tašte dati reku:
Kao Božanstvo, ta kob uma,
Što sjaji samo u čoveku.

Povratak

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.

Kad svrši ropstvo dva načela
Duha i tela, zla i dobra,
Pašće tad uza svih počela
U zadnjoj berbi koju obrah.

I postajući bezobličan,
Na povratku svom starom putu -
Tebi ću biti opet sličan,
I prvom danu i minutu.

Noseć u šaci pregršt sunca,
U zenicama neba komad,
Sići će najzad sa vrhunca
Taj astralni i večni nomad!

Kao u sjaju novog dana,
Dirnuta krilom vetra blaga,
Grančica mirte zanjihana
Ne ostavivši nigde traga.

Himera

Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.

Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.

Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.

Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Sam Bog i ja kroz te dolove...

Ja odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.