Песме сунца 6 (Дучићеве песме)

←< Лирика

ПЕСМЕ СУНЦА Писац: Јован Дучић

Душа и ноћ >→

СУНЧАНЕ ПЕСМЕ

Поље

Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.

Пут прашљив куд се мрâва вуче
За четом црна чета;
Железну жицу цврчак суче,
Најдужу овог лета.

И скакавца мину јато...
С топола јастреб млади
Баци у сунчев сјај и злато
Свој крик вечите глади.

Свитање

Јутарњи стрњик мори слана,
Из поља нешто тешко вапи,
То плитку реку дави брана
И кида јетки напор слапи.

Међ насипима вртлог хучи;
И као громка обест џина,
Под тешком стеном што се мучи,
Из гротла стигну гласи млина.

На брегу изнад мокрог крша
Први зрак сунчев тек се роди,
И невесело залепрша,
И угасне на плиткој води.

Суша

Већ месецима огањ дажди,
Препуклу земљу мори суша;
Најзад ће сунце сад да зажди
Замрли гајић оскоруша.

Сув поток крај ког мртво ћути,
Без гласа и без прама дима,
Сеоце; само златом жýти
Тиква по врелим вртовима.

Све жега мори као чума;
Долина пуна немог страха;
У пољу насред белог друма
Вештица диже стуб од праха.

Ћук

Над смреком прва звезда блисну,
Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну,
Омара дуну с црна класја.

У поноћ ће на глухом копну
Вечерас уштап да се роди;
И једра ноћи да се попну;
И ваздушасти пођу броди.

Све војске мрака кад отплове
Спрам месечевог немог лука,
Овде ће болно још да зове
Закаслу звезду гласић ћука.

Шума

Сва сунцем шума испуњена,
Мирише зрак од новог меда,
Жути се млади шипраг клена,
У небо први козлац гледа.

Уз стабла журе војске буба,
Жагор се свуда страшно чује
Од кљуна, сврдла, длета, зуба;
Пауци преду, детлић кљује.

А Недеља у шуми села,
Чека кад први одмор доспе,
Да широм поља брзо проспе
Крвавих булки мора цела.

Мрак

Иде ред црних јабланова
Сву ноћ кроз мрачно поље жита.
Крај пута негде хукну сова,
Месец се јави иза рита.

Мрак тече густ кроз црну драчу;
Таласић клизну испод граба.
Најзад се очас негде зачу
Први славуј и прва жаба.

Сунце

На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела -
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

Киша

Недељу дана дажд ромиња,
Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби -
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.

Оморина

Препукла земља жедна вапи,
Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.

Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме...
Ноћас ће најзад пасти киша.

Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради...
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.

Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље -
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Ветар

Прену се као птић у џбуну
Плашљиви први дах и струја;
Но тек што сиђе брдо, груну,
И огласи се сав олуја.

На мочварној се изви њиви;
Он - малочас што се сплете
У рупцу жене, коњској гриви -
У небо с криком сад полете.

Сва гора паде... смрзну река...
Али већ одмах, пред ноћ глуху,
У шупљу трску залелека,
И умре на једном листу суху.

Ноћ

Већ сја Кумовска Слама...
Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.

С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...

И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.

Април

Дажд мину као после гатке;
Свод сличи пољу пуном ружа;
Одасвуд гласи дивље патке,
Зелено брдо пуно спужа.

Задњи прам магле негде пуши,
Кроз мочвар вриште луда јата;
Жут поток с брега песак руши,
Сунчево злато сја из блата.

Спрам свода зрачна и дубока
Јутрос се роди, с песмом жабе,
У чаши прве висибабе,
Април, с два крупна модра ока.

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије.

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Мрави

Све путем који води слави,
Кренуше као војске мрака.
Биће се данас као лави
У ноћи туђег мравињака.

Учиниће га општим гробом,
Свуд оставивши смрт и сенке;
Понеће своје мртве собом,
И ново благо, и све женке.

А вратиће се мирно тада,
Све као реке које плäве -
Докле за крвав запад пада
Крупно и страшно сунце славе.

Недеља

Већ зора срëбри хумке риђе;
Пођоше најзад небом смело
Сва бела стада јутра; сиђе
И Недеља у немо село.

У цркви мирно држа свећу;
На раскршћу, у хучном долу,
Додола та је, сва у цвећу,
Играла ту у сваком колу.

У касну поноћ крену кући,
Кад уштап засја из планина;
И оде тешко посрћући,
Од сунца и од новог вина.