Pesme sunca 6 (Dučićeve pesme)

←< Lirika

PESME SUNCA Pisac: Jovan Dučić

Duša i noć >→

SUNČANE PESME

Polje

Ječmena žuta polja zrela,
Rečni se plićak zrači;
Kupina sja sunčana, vrela,
Tu zmija košulju svlači.

Put prašljiv kud se mrâva vuče
Za četom crna četa;
Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.

I skakavca minu jato...
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.

Svitanje

Jutarnji strnjik mori slana,
Iz polja nešto teško vapi,
To plitku reku davi brana
I kida jetki napor slapi.

Međ nasipima vrtlog huči;
I kao gromka obest džina,
Pod teškom stenom što se muči,
Iz grotla stignu glasi mlina.

Na bregu iznad mokrog krša
Prvi zrak sunčev tek se rodi,
I neveselo zaleprša,
I ugasne na plitkoj vodi.

Suša

Već mesecima oganj daždi,
Prepuklu zemlju mori suša;
Najzad će sunce sad da zaždi
Zamrli gajić oskoruša.

Suv potok kraj kog mrtvo ćuti,
Bez glasa i bez prama dima,
Seoce; samo zlatom žýti
Tikva po vrelim vrtovima.

Sve žega mori kao čuma;
Dolina puna nemog straha;
U polju nasred belog druma
Veštica diže stub od praha.

Ćuk

Nad smrekom prva zvezda blisnu,
Ču se ćuk; negde voda zasja.
Pod kišom mraka žali kisnu,
Omara dunu s crna klasja.

U ponoć će na gluhom kopnu
Večeras uštap da se rodi;
I jedra noći da se popnu;
I vazdušasti pođu brodi.

Sve vojske mraka kad otplove
Spram mesečevog nemog luka,
Ovde će bolno još da zove
Zakaslu zvezdu glasić ćuka.

Šuma

Sva suncem šuma ispunjena,
Miriše zrak od novog meda,
Žuti se mladi šiprag klena,
U nebo prvi kozlac gleda.

Uz stabla žure vojske buba,
Žagor se svuda strašno čuje
Od kljuna, svrdla, dleta, zuba;
Pauci predu, detlić kljuje.

A Nedelja u šumi sela,
Čeka kad prvi odmor dospe,
Da širom polja brzo prospe
Krvavih bulki mora cela.

Mrak

Ide red crnih jablanova
Svu noć kroz mračno polje žita.
Kraj puta negde huknu sova,
Mesec se javi iza rita.

Mrak teče gust kroz crnu draču;
Talasić kliznu ispod graba.
Najzad se očas negde začu
Prvi slavuj i prva žaba.

Sunce

Na žitu plamti jara vrela,
Juli će sve da zatre;
Ditiramb suncu peva pčela -
Sve reči od same vatre.

Ne čezne brdo dah da nađe.
Nit šuma za sen vapi
I reka pre no sunce zađe
Želi da umre do kapi.

Sprema se klasje sve da padne,
I lišće pred noge panju;
Da zemlja danas žudno znadne
Za lepu smrt u sjanju.

Kiša

Nedelju dana dažd rominja,
Korito rečno puno mulja;
Dosadno, gorko; i dan tinja,
Kao lampa bez kapi ulja.

Po strejama po vazdan čuči
Golublje jato, dok ne crkne;
Prljava voda odsvud huči,
I već od podne tiho mrkne.

Okna se gase; i noć zija
Jeziva. Kanda u te dobi -
Na pragu stoji vesnik kobi,
A zidovi su puni zmija.

Omorina

Prepukla zemlja žedna vapi,
Od Ilin-dana oganj prži;
Korito rečno prazno zjapi,
Jedva se list na grani drži.

Ni dah da pusti šuma ne sme;
Veče; zrak prepun slepih miša;
Žabokrečina puna pesme...
Noćas će najzad pasti kiša.

Jug crn i seva; no, najednom,
Dažd pređe preko vinogradi...
I blisnu prema selu bednom
Krvava, strašna, zvezda gladi.

Bor

Golem i mračan, neveselo,
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka.

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Vetar

Prenu se kao ptić u džbunu
Plašljivi prvi dah i struja;
No tek što siđe brdo, grunu,
I oglasi se sav oluja.

Na močvarnoj se izvi njivi;
On - maločas što se splete
U rupcu žene, konjskoj grivi -
U nebo s krikom sad polete.

Sva gora pade... smrznu reka...
Ali već odmah, pred noć gluhu,
U šuplju trsku zaleleka,
I umre na jednom listu suhu.

Noć

Već sja Kumovska Slama...
Jejina, sva od svile,
I s vatrom u zenicama,
Diže se letom vile.

S celoga nebosklona
Blisnu u jednom trenu,
Da bi po zemlji ona
Bacila svoju senu...

I spazi, pokraj puta,
Sa nekog panja trula:
Sav kosmos da zaćuta
Da bi se ona čula.

April

Dažd minu kao posle gatke;
Svod sliči polju punom ruža;
Odasvud glasi divlje patke,
Zeleno brdo puno spuža.

Zadnji pram magle negde puši,
Kroz močvar vrište luda jata;
Žut potok s brega pesak ruši,
Sunčevo zlato sja iz blata.

Spram svoda zračna i duboka
Jutros se rodi, s pesmom žabe,
U čaši prve visibabe,
April, s dva krupna modra oka.

Bukva

Celo je nebo u nju stalo,
Senke joj kao provalije;
I sve je polje za nju malo,
I potok mrava iz nje lije.

Prolaze kroz nju sjajne vreže,
I jedan crni refren zloći;
Jejina jedna tu sad leže
Novog i strašnog cara noći.

Stoji pod suncem koje daždi
Tvrđava usred polja naga.
A grom jedanput kad je zaždi,
Nestaće kao bog, bez traga.

Mravi

Sve putem koji vodi slavi,
Krenuše kao vojske mraka.
Biće se danas kao lavi
U noći tuđeg mravinjaka.

Učiniće ga opštim grobom,
Svud ostavivši smrt i senke;
Poneće svoje mrtve sobom,
I novo blago, i sve ženke.

A vratiće se mirno tada,
Sve kao reke koje pläve -
Dokle za krvav zapad pada
Krupno i strašno sunce slave.

Nedelja

Već zora srëbri humke riđe;
Pođoše najzad nebom smelo
Sva bela stada jutra; siđe
I Nedelja u nemo selo.

U crkvi mirno drža sveću;
Na raskršću, u hučnom dolu,
Dodola ta je, sva u cveću,
Igrala tu u svakom kolu.

U kasnu ponoć krenu kući,
Kad uštap zasja iz planina;
I ode teško posrćući,
Od sunca i od novog vina.