Oj, koliko su dana u godini

Oj, koliko su dana u godini,
Toliko je uz more gradova,
Nema lepša grada od Leđana,
I njega je Bogdan sagradio.
Mnogo je se duga zadužio,
Pa ne može junak da s' oduži.
Imao je jednu staru majku,
Pa je majci svojoj govorio:
„Obuvaj se, male, odevaj se,
Da te vodim da te preprodajem,
Mnogo sam se duga zadužio,
Pa ne mogu junak da s' odužim.
Imao sam devet vodenica,
Imao sam devet valjavica,
Pa sve sam ih redom prodavao,
Ne bi li se duga odužio,
Pa ne mogu junak da s' odužim.“
Al' govori ona stara majka:
„Bog te ubi Bogdane junače!
'Ko te nije od ljudskoga srama
Zašt' te nije od Božjega greha?
Kad ti imaš svoju vernu ljubu,
Pa je vodi pa je preprodaji,
Pa se junak duga ti oduži.“
On otide natrag natragove
Natragove u svoje dvorove
Pa govori onoj vernoj ljubi:
„Čuješ mene, moja verna ljubo!
Obuvaj se ljubo, odevaj se,
Da te vodim u nove pazare,
Da te vodim da te preprodajem.
Mnogo sam se duga zadužio,
Pa ne mogu junak da s' odužim.
Što sam imao devet vodenica,
Što sam imao devet valjavica,
Sve sam ljubo, junak prodavao,
Pa ne mogu opet da s' odužim.“
Posluša ga ona verna ljuba,
Pa posluša Bogdana junaka;
Obula se i odenula se,
Povede je u nove pazare,
Povede je da je preprodaje;
Nikakva ga koba ne ukobi,
Ukobi ga Ture Igralija,
Pa pituje Ture Igralija:
Oj, Boga ti mlado to trgovče
Kud si poveo gizdavu nevestu?“
Tad govori to mlado trgovče:
„Oj, Boga ti, neznana delijo!
Ja sam poveo u nove pazare:
Sagradio sam ta Leđana grada,
Mnogo sam se duga zadužio
Pa ne mogu junak da s' odužim.
Imao sam devet vodenica,
Imao sam devet valjavica,
I sve sam ih junak prodavao,
Pa ne mogu opet da s' odužim.“
Tad govori Ture Igralija
Tad govori neznanoj deliji:
„Oj, Boga ti, neznana delijo!
Pošto cena gizdavoj nevesti!
Tad govori neznana delija:
„Cena joj je pet stotin' dukata.“
Kad to doču Ture Igralija,
Da je tada blago nebrojeno,
I izbroja pet stotin' dukata.
Kad povede Ture Igralija
Kad povede gizdavu nevestu.
Pa pođoše putem da putuju
Kad zađoše kroza goru čarnu
Čudna tica u gorici poji:
„Oj, Boga ti, neznana delijo!
Jesi l' im'o negde neka roda?“
Tad mi stade gizdava nevesta
Pa govori neznanoj deliji:
„Oj, Boga ti, neznana delijo!
Čudna tica u gorici poji,
Jal' sestrica jali mili bratac?“
Kad to doču Ture Igralija,
On mi stade da je zapituje,
Zapituje gizdavu nevestu:
„Oj, Boga ti, gizdava nevesto!
Da l' imade negde neka roda?“
Al' govori gizdava nevesta:
„Imala sam jedna mila brata,
Mila brata Ture Igraliju,
I njega su Turci zarobili,
Zarobili, odavno odveli.“
Al' govori Ture Igralija:
„Oj, Boga ti, gizdava nevesto!
Da ga vidiš, da l' bi ga poznala?“
Još govori gizdava nevesta:
„Da ga vidim ja bi ga poznala.“
Tada reče Ture Igralija:
„A po čemu bi mogla ga poznati?“
„Rana mu je na levom ramenu,
Mladež mu je na desnom obrazu.“
Kad to doču Ture Igralija,
Razvi glavu crnim pištimaljem,
Pa ga pozna ona mila seja,
Poznaše se bratac i sestrica;
I ništa joj nije učinio,
Samo ju je tri put poljubio,
Od žalosti od velike milosti.
Kad s' opozna bratac sa sestricom,
Vratiše se natrag natragove;
Što god može brže pohitaše,
Dostigoše Bogdana junaka,
Pa govori Ture Igralija:
„Stani malo, Bogdane junače!“
Kad to doču Bogdane junače,
Osvrte se da vidi koji je.
Tad govori Ture Igralija:
„Oj, Boga ti, moj rođeni zete!“
Pa mi svuče svilenu dolamu,
Pa rasprostre na zelenu travu,
Pa sasipa ono pusto blago,
Kol'ko broji tol'ko zabrojava:
„Evo tebi Bogdane junače!
Evo tebi moj rođeni zete!
Neka ti je prosto moje blago,
I brojeno ka' i nebrojeno,
I da ti je prosto moja seja!
Vrat' se natrag moj rođeni zete!
Pa se junak duga ti oduži,
Pa mi čuvaj moju milu seju
Ja joj nisam ništa ni činio
Oprosti me Bože, ti grešnoga
Samo sam je tri put poljubio
Kao bratac seju u milosti.“

Imena lica od kojih su zabeležene pesme

Mihajlo Stanojević-Pešić, kafedžija iz sela Rečke.

Izvor

Stanković, Ž. 1951. Narodne pesme u Krajini. Muzikološki institut SANU: Beograd., br. 86., str. 63-65.

Ljubiša Rajković: Rodoskrnavljenja u narodnim pesmama Timočke krajine, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knjiga 45, 1981., str. 219.