Ој, колико су дана у години

Ој, колико су дана у години,
Толико је уз море градова,
Нема лепша града од Леђана,
И њега је Богдан саградио.
Много је се дуга задужио,
Па не може јунак да с' одужи.
Имао је једну стару мајку,
Па је мајци својој говорио:
„Обувај се, мале, одевај се,
Да те водим да те препродајем,
Много сам се дуга задужио,
Па не могу јунак да с' одужим.
Имао сам девет воденица,
Имао сам девет ваљавица,
Па све сам их редом продавао,
Не би ли се дуга одужио,
Па не могу јунак да с' одужим.“
Ал' говори она стара мајка:
„Бог те уби Богдане јуначе!
'Ко те није од људскога срама
Зашт' те није од Божјега греха?
Кад ти имаш своју верну љубу,
Па је води па је препродаји,
Па се јунак дуга ти одужи.“
Он отиде натраг натрагове
Натрагове у своје дворове
Па говори оној верној љуби:
„Чујеш мене, моја верна љубо!
Обувај се љубо, одевај се,
Да те водим у нове пазаре,
Да те водим да те препродајем.
Много сам се дуга задужио,
Па не могу јунак да с' одужим.
Што сам имао девет воденица,
Што сам имао девет ваљавица,
Све сам љубо, јунак продавао,
Па не могу опет да с' одужим.“
Послуша га она верна љуба,
Па послуша Богдана јунака;
Обула се и оденула се,
Поведе је у нове пазаре,
Поведе је да је препродаје;
Никаква га коба не укоби,
Укоби га Туре Игралија,
Па питује Туре Игралија:
Ој, Бога ти младо то трговче
Куд си повео гиздаву невесту?“
Тад говори то младо трговче:
„Ој, Бога ти, незнана делијо!
Ја сам повео у нове пазаре:
Саградио сам та Леђана града,
Много сам се дуга задужио
Па не могу јунак да с' одужим.
Имао сам девет воденица,
Имао сам девет ваљавица,
И све сам их јунак продавао,
Па не могу опет да с' одужим.“
Тад говори Туре Игралија
Тад говори незнаној делији:
„Ој, Бога ти, незнана делијо!
Пошто цена гиздавој невести!
Тад говори незнана делија:
„Цена јој је пет стотин' дуката.“
Кад то дочу Туре Игралија,
Да је тада благо небројено,
И изброја пет стотин' дуката.
Кад поведе Туре Игралија
Кад поведе гиздаву невесту.
Па пођоше путем да путују
Кад зађоше кроза гору чарну
Чудна тица у горици поји:
„Ој, Бога ти, незнана делијо!
Јеси л' им'о негде нека рода?“
Тад ми стаде гиздава невеста
Па говори незнаној делији:
„Ој, Бога ти, незнана делијо!
Чудна тица у горици поји,
Јал' сестрица јали мили братац?“
Кад то дочу Туре Игралија,
Он ми стаде да је запитује,
Запитује гиздаву невесту:
„Ој, Бога ти, гиздава невесто!
Да л' имаде негде нека рода?“
Ал' говори гиздава невеста:
„Имала сам једна мила брата,
Мила брата Туре Игралију,
И њега су Турци заробили,
Заробили, одавно одвели.“
Ал' говори Туре Игралија:
„Ој, Бога ти, гиздава невесто!
Да га видиш, да л' би га познала?“
Још говори гиздава невеста:
„Да га видим ја би га познала.“
Тада рече Туре Игралија:
„А по чему би могла га познати?“
„Рана му је на левом рамену,
Младеж му је на десном образу.“
Кад то дочу Туре Игралија,
Разви главу црним пиштимаљем,
Па га позна она мила сеја,
Познаше се братац и сестрица;
И ништа јој није учинио,
Само ју је три пут пољубио,
Од жалости од велике милости.
Кад с' опозна братац са сестрицом,
Вратише се натраг натрагове;
Што год може брже похиташе,
Достигоше Богдана јунака,
Па говори Туре Игралија:
„Стани мало, Богдане јуначе!“
Кад то дочу Богдане јуначе,
Осврте се да види који је.
Тад говори Туре Игралија:
„Ој, Бога ти, мој рођени зете!“
Па ми свуче свилену доламу,
Па распростре на зелену траву,
Па сасипа оно пусто благо,
Кол'ко броји тол'ко забројава:
„Ево теби Богдане јуначе!
Ево теби мој рођени зете!
Нека ти је просто моје благо,
И бројено ка' и небројено,
И да ти је просто моја сеја!
Врат' се натраг мој рођени зете!
Па се јунак дуга ти одужи,
Па ми чувај моју милу сеју
Ја јој нисам ништа ни чинио
Опрости ме Боже, ти грешнога
Само сам је три пут пољубио
Као братац сеју у милости.“

Имена лица од којих су забележене песме

Михајло Станојевић-Пешић, кафеџија из села Речке.

Извор

Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 86., стр. 63-65.

Љубиша Рајковић: Родоскрнављења у народним песмама Тимочке крајине, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 45, 1981., стр. 219.