Ožalošćena porodica/36

TREĆI ČIN

POJAVA VII

POJAVA VII

SIMKA, DANICA, PREĐAŠNjI

AGATON: 'Odi ovamo, dete, treba da progovorimo sa gospodinom advokatom.
ADVOKAT: Nemamo šta da progovorimo; imam samo da se izvinim gospođici.
DANICA: Meni?
AGATON: Da, ja sam, znaš, razgovarao sa njim o onoj stvari.
ADVOKAT: Ali, gospodine, ja vas molim ućutite. Razumete jedanput, ni reči više! (Danici.) Gospodin je uzeo sebi slobodu da, ni od koga ovlašćen, govori o izvesnim stvarima.
DANICA: Ja sam gospodina molila da me poštedi.
ADVOKAT: Ja ne bih želeo da vi to možda tumačite... gospodinovi razgovori nemaju nikakve veze sa mnom; ja sam daleko od toga i ja sam gospodina molio da mi ne pominje takve stvari, ali izgleda mi da gospodin ne uviđa...
AGATON: Uviđam, kako da ne uviđam, i neću više ni progovoriti. Ja sam to samo onako: ona mi je rod, a ostala sama devojka, a vi ste čestit, mlad čovek, a vidim dopadate joj se.
DANICA (očajno). Ali ko vam je to kazao?
AGATON: A vidim i ona se vama dopada.
ADVOKAT: Gospodine, ja to vama nisam nikad kazao.
AGATON: Pa rekoh... al' eto, i sam uviđam da nema smisla govoriti za vreme žalosti. Simka, ni reči više o tome!
SIMKA: Bože, sačuvaj!
AGATON: A na mene nemojte se ljutiti, to su moje dobre namere, moje roditeljske brige.
ADVOKAT (okreće mu leđa, Danici): Potrebni su mi, gospođice, izvesni podaci koje mi traži starateljski sudija. Vi mi ih, verovatno, nebi mogli dati, ali gospođa tetka... Molim vas, dakle, da pređemo na taj razgovor.
AGATON: Najbolje je da pređemo na taj razgovor.
ADVOKAT: Bi li mogli zvati gospođu tetku?
DANICA: Ona je slaba, ako bi bili dobri da pređemo tamo, k njoj?
AGATON: Pa da, možemo tamo preći.
ADVOKAT (Agatonu): Vi nam niste potrebni.
AGATON: Molim, kako vi kažete. Uostalom, ja sam tu, pa kad vam ustrebam, a vi me zovite.
ADVOKAT (polazeći za Danicom): Budite spokojni, nećemo vas uznemiravati.
AGATON (kad su Danica i advokat već na vratima): A, ovaj, po onoj stvari nemojte ništa govoriti pred tetkom; to ostavite meni.
ADVOKAT (vrati se uzbuđen): Ali, gospodine, hoćete li već jedanput umuknuti!
AGATON: Pa da, zato baš i kažem: ne treba govoriti o tome!
ADVOKAT (diže očajno ruke i odlazi).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.