Ožalošćena porodica/16

DRUGI ČIN

POJAVA II

POJAVA II

SARKA, GINA

GINA (dolazi spolja vrlo oprezno, okrećući se levo i desno i ne videći Sarku. Ona na prste prelazi preko scene, noseći pod miškom veliku crnu kutiju u kojoj je srebrn servis).
SARKA (okrene se i spazi je): Otkud ti, Gino?
GINA (preplašeno cikne, stavi odmah kutiju za leđa i nasloni se na zid na kutiju da bi mogla osloboditi ruke): Iju! Iju!...
SARKA: Šta ti je, more?
GINA (užasno uzbuđena): Ju, tako sam se prepala!
SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh. A odakle ti, boga ti?
GINA: Otuda... bila malo... izišla sam malo iz sobe kao da se prošetam, pa svratila u trpezariju da obrišem prašinu.
SARKA: Ju, prija-Gino, što da brišeš, valjda ima u ovoj kući ko da briše prašinu?
GINA: Pa ima, nije da nema, i ubrisano je, nije da nije ubrisano, ali ja tako navikla.
SARKA: Jeste, pravo da ti kažem, i ja tako! Volim ti u tuđoj kući ubrisati nego ne znam šta da mi daš.
GINA: Pa to, znaš, te i zadržah se tamo. Gledam, bože, one stvari, pa sve me podseća na pokojnika. Gledam onu stolicu na kojoj je sedeo, pa tanjir, pa nož, viljušku, pa me sve guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: bože moj, pokojnik je, koliko juče, umakao u taj slanik... (Zaplače se.)
SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on umakao u slanik.
GINA: Pa ne moram, al' tako, kad se setim, a mene guši.
SARKA: Ostavi, boga ti, to, nego šta je tebi, ženo, te si se prilepila uz taj zid kao taksena marka?
GINA (zbunjeno): Kako da ti kažem... ovaj, i nisam se prilepila, nego tako, naslonila se; oduzele mi se nešto noge pa se naslonila malo.
SARKA: Pa idi u sobu, lezi.
GINA: Ne mogu, ne mogu da maknem.
SARKA: Da te povedem?
GINA: Neka, idi ti u svoju sobu pa ću ja već lako.
SARKA (prilazi joj). Kako da idem, zaboga, a tebe da ostavim tako uza zid? (Hoće da je obuhvati rukom.) 'Odi, nasloni se na mene!
GINA (očajno): Ne, ne, ako boga znaš!
SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima?
GINA (prestravljena): Koje?
SARKA (izvuče kutiju): Ovo?
GINA: To? Izgleda kao da je kutija.
SARKA: Nije kutija, nego srebrn servis, Gino!
GINA: Biće, veruj, biće servis, kad ti tako kažeš.
SARKA (otvori kutiju): Pa servis, dabome!
GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao?
SARKA: Ama, šta: ko bi rekao?
GINA: Pa to; ja sam mislila kutija.
SARKA: More, ostavi šta si ti mislila; nego zar ti, tako ti boga, ništa manje nego srebrn servis?
GINA: Tako mi boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti znaš koliko ja žalim pokojnika.
SARKA: Znam, kako da ne znam.
GINA: Pa velim, za toliku žalost pravo je da uzmem kakvu sitnicu za spomen.
SARKA: Pa kad si htela sitnicu, što ne uzede slanik, kad te je on i inače ražalostio, nego čitav servis?
GINA: Pravo da ti kažem, Sarka, uzela sam da ga sklonim. Vidim onoga Agatona, zašao sa Simkom po kući, cunja na sve strane. Rekoh, ako Agaton spazi ovaj servis... Znaš ga već kakav je, a ima pik na srebrne stvari.
SARKA: To je istina! (Seti se.) Ju, pa on bi mogao i moj budilnik da skloni.
GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik?
SARKA: Baš u njegovoj.
GINA: E, onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom koferu.
SARKA: Šta kažeš?
GINA: To što ti kažem!
SARKA: Vala, neće mi ga majci oteti pa makar se rvali. Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde?
GINA: Tamo, dabome!
SARKA: Dobro, Gino, nosi ti ovu sitnicu radi uspomene i skloni je u tvoj kufer da nešto ne naiđe Agaton, a ja već znam šta ću.
GINA (polazeći): Samo, Sarka, znaš kako je, ovakve stvari ne treba razglašavati.
SARKA: Ne brini, de: znam ja šta je to familijarna tajna.
GINA: Pa jeste, to treba da ostane međ' nama. (Ode noseći kutiju.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.