Ожалошћена породица/16

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II

САРКА, ГИНА

ГИНА (долази споља врло опрезно, окрећући се лево и десно и не видећи Сарку. Она на прсте прелази преко сцене, носећи под мишком велику црну кутију у којој је сребрн сервис).
САРКА (окрене се и спази је): Откуд ти, Гино?
ГИНА (преплашено цикне, стави одмах кутију за леђа и наслони се на зид на кутију да би могла ослободити руке): Ију! Ију!...
САРКА: Шта ти је, море?
ГИНА (ужасно узбуђена): Ју, тако сам се препала!
САРКА: Шта имаш да се препаднеш, нисам ја покојников дух. А одакле ти, бога ти?
ГИНА: Отуда... била мало... изишла сам мало из собе као да се прошетам, па свратила у трпезарију да обришем прашину.
САРКА: Ју, прија-Гино, што да бришеш, ваљда има у овој кући ко да брише прашину?
ГИНА: Па има, није да нема, и убрисано је, није да није убрисано, али ја тако навикла.
САРКА: Јесте, право да ти кажем, и ја тако! Волим ти у туђој кући убрисати него не знам шта да ми даш.
ГИНА: Па то, знаш, те и задржах се тамо. Гледам, боже, оне ствари, па све ме подсећа на покојника. Гледам ону столицу на којој је седео, па тањир, па нож, виљушку, па ме све гуши туга; па погледам сланик па ми паде на памет: боже мој, покојник је, колико јуче, умакао у тај сланик... (Заплаче се.)
САРКА: Ето ти сад, па не мораш ти зато плакати што је он умакао у сланик.
ГИНА: Па не морам, ал' тако, кад се сетим, а мене гуши.
САРКА: Остави, бога ти, то, него шта је теби, жено, те си се прилепила уз тај зид као таксена марка?
ГИНА (збуњено): Како да ти кажем... овај, и нисам се прилепила, него тако, наслонила се; одузеле ми се нешто ноге па се наслонила мало.
САРКА: Па иди у собу, лези.
ГИНА: Не могу, не могу да макнем.
САРКА: Да те поведем?
ГИНА: Нека, иди ти у своју собу па ћу ја већ лако.
САРКА (прилази јој). Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене!
ГИНА (очајно): Не, не, ако бога знаш!
САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима?
ГИНА (престрављена): Које?
САРКА (извуче кутију): Ово?
ГИНА: То? Изгледа као да је кутија.
САРКА: Није кутија, него сребрн сервис, Гино!
ГИНА: Биће, веруј, биће сервис, кад ти тако кажеш.
САРКА (отвори кутију): Па сервис, дабоме!
ГИНА: Ију, ију, ију, ко би то рекао?
САРКА: Ама, шта: ко би рекао?
ГИНА: Па то; ја сам мислила кутија.
САРКА: Море, остави шта си ти мислила; него зар ти, тако ти бога, ништа мање него сребрн сервис?
ГИНА: Тако ми бога, Сарка, узела сам га колико успомене ради. Ти знаш колико ја жалим покојника.
САРКА: Знам, како да не знам.
ГИНА: Па велим, за толику жалост право је да узмем какву ситницу за спомен.
САРКА: Па кад си хтела ситницу, што не узеде сланик, кад те је он и иначе ражалостио, него читав сервис?
ГИНА: Право да ти кажем, Сарка, узела сам да га склоним. Видим онога Агатона, зашао са Симком по кући, цуња на све стране. Рекох, ако Агатон спази овај сервис... Знаш га већ какав је, а има пик на сребрне ствари.
САРКА: То је истина! (Сети се.) Ју, па он би могао и мој будилник да склони.
ГИНА: А у којој је соби тај будилник?
САРКА: Баш у његовој.
ГИНА: Е, онда да знаш, тај будилник је већ у његовом коферу.
САРКА: Шта кажеш?
ГИНА: То што ти кажем!
САРКА: Вала, неће ми га мајци отети па макар се рвали. Је л' рече да су Агатон и Симка тамо негде?
ГИНА: Тамо, дабоме!
САРКА: Добро, Гино, носи ти ову ситницу ради успомене и склони је у твој куфер да нешто не наиђе Агатон, а ја већ знам шта ћу.
ГИНА (полазећи): Само, Сарка, знаш како је, овакве ствари не треба разглашавати.
САРКА: Не брини, де: знам ја шта је то фамилијарна тајна.
ГИНА: Па јесте, то треба да остане међ' нама. (Оде носећи кутију.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.