Običan čovek (šala u tri čina)/12
XII
DUŠAN, DAMNjANOVIĆ
DUŠAN: Kažem ti, sasvim je malo trebalo, pa da me ne nađeš; da si ranije došao, tako bi bilo.
DAMNjANOVIĆ: Pa ja, upravo, bojeći se toga i pisao sam ti jedan dan ranije.
DUŠAN: Ali sam ja tek sad dobio pismo, tek sad. Pi- smo je do duše stiglo još jutros, ali sam se ja sad vratio iz lova.
DAMNjANOVIĆ: Slušaj, možda i nemamo dovoljno vremena. Ja ti odmah moram objasniti svoj položaj, da bismo se savetovali, kako da se upravljam prema tvojima. Dakle, ja moram da emigriram.
DUŠAN: Molim te, sav ti stojim na raspoloženju.
DAMNjANOVIĆ: Toga radi Dragiša...
DUŠAN: Petrović?
DAMNjANOVIĆ: Da. On će, toga radi, večeras preći u Zemun i udesiti tamo da se nađe kakav čamac. Ja sam unapred računao na tebe, i kazao sam da se čamac dotera ovamo, iza onih vrba. To nije daleko odavde?
MARIJA: Sasvim si dobro smislio; to je ovde ispod našeg vinograda.
DAMNjANOVIĆ: Tako sam računao. Ali dok se to udesi, dok Dragiša spremi sve, dok se vrati, dok nam javi, mogu proći dva, tri, pa i četiri dana; mogu li ja dotle računati na tvoje gostoprimstvo?
DUŠAN: Šta govoriš? Koješta! Ako hoćeš, dva, tri i četiri meseca. Jedva te čekam, a i moji će ti se radovati.
DAMNjANOVIĆ: Ali ima tu i nekih nezgoda.
DUŠAN: Ničega. Koješta!
DAMNjANOVIĆ: Mislim ovo, na primer: u Beogradu se ne bi nikako ne bi smelo saznati da sam ja ovde; ja treba da sam skriven, jer sam već sad u bekstvu; pa neznam kako bi to tvoj otac primio, i uopšte, ne bi li se to odalo.
DUŠAN (Zamisli se): Da vidiš...
DAMNjANOVIĆ: Takve se stvari ne vrše sa znanjsm MNOGIHJ jedan, dva prijatelja samo... Ja sam izabrao tebe i Dragišu.
DUŠAN: Pa ko bi ti i bio preči? — Ali, vidiš, to si dobro primetio. Nije tu samo moj otac, nego nas ima vazdan. Kod nas je u gostima neki daleki rođak moga oca, jedan najlojalniji činovnik na svetu. On bi te se gnušao, kad bi čuo da si ti ono pisao; on bi to bio kadar. Nije meni ni za šta drugo, samo da tebe ne omete. To je, vidiš, jedna teškoća i...
DAMNjANOVIĆ: Pa dobro, šta me savetuješ?
DUŠAN (Razmišlja): Nešto bi doista trebalo da ti savetujem. Kad se ne bi kazao ko si? Ali... ne može; nemoguće je ne kazati se. Pa ipak to je jedini način, da ne kažeš ko si, no da se predstaviš i mojima i svakome pod drugim imenom? A? Šta misliš?
DAMNjANOVIĆ: Pa gotovo to bi još najbolje bilo. Tako bi se najbolje sačuvala stvar.
DUŠAN: Znaš šta; ti se sećaš onog našeg školskog druga iz Jagodine — Vladimira Micića. Eto, uzmi njegovo ime. Ja ću te pretstaviti kao svog druga Vladimira Micića? Biva li?
DAMNjANOVIĆ: Misao je vrlo dobra.
DUŠAN: Upravo slavna! Pod tim si imenom bezbedan, a posle tri ili četiri dana... Zna li još ko da si ovde?
DAMNjANOVIĆ: Niko, osim Dragiše i moje majke. Majci sam poverio.
DUŠAN: Majci, razume se. Ali priznaj da je ovo dobro smišljeno! Samo valja da smo obazrivi, da ne zaboravimo ime. Znaš, da smo uzeli ma kakvo proizvoljno ime, mogli bismo se i zbuniti, ali ovako ćemo se uvek opomenuti zbog Micića. Zato sam ti, vidiš i predložio da uzmeš ime našeg druga, koje nam mora odmah pasti na pamet.
|