Обичан човек (шала у три чина)/13
XIII
МАРИЈА, ЗОРКА, ПРЕЂАШЊИ
ДУШАН: А, мајко, Зорка; ходите да вам представим једног свог доброг пријатеља, мог школског друга. Жжж... Владимир Мицић. Дошао је да ме види; нисмо се видели већ годину дана. Ово је моја мајка и моја сестра.
МАРИ ЈА (Дамњановићу, који хоће да јој пољуби руку): Живи били, синко. Добро нам дошли! Душан је и онако сам, па ће му сад са вама бити пријатније.
ЗОРКА: Ја се сећам, да ми је Душан помињао и ваше име, говорећи ми погдекад о својим друговима.
ДАМЊАНОВИЋ: Извините, ја сам непозван дошао.
МАРИЈА: О, молим...
ЗОРКА: Ми једва чекамо госте.
МАРИЈА (Споља се чује жагор и препирка): Но, хвала Богу, ево га и чика Вићентије. Стигао је. Седите, молим вас.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|