Obznanjenije

←Predislovije

Život i priključenija Dimitrija Obradoviča narečnog u kaluđerstvu Dositeja njim istim spisat i izdat Pisac: Dositej Obradović Obznanjenije

Početak grečeske knjige→

Nameravam izdati na tip trista ovi[h] knjiga; svaka će sostojati se iz dvadeset iliti oko dvadeset i pet tabaka u velikim oktavu. Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.

Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu Tamišvarskomu. Otac moj zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i trgovac; mati moja, Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka Paunkića. Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da njegova deca njemu podobna budu. Koliko sam mlad bio, no pamtim, kako god danas, kakvu je silu na meni imalo takovo mojega roditelja sviju ljudi spominjanje. Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god poznavali. i to dobro pamtim, da moje mlado detinjsko srce krepko bi želilo da i sam njemu podoban budem i tako ljubov i milovanje drugi[h] ljudi da zaslužim. Sledovanje ove istorije pokazaće da sam ja po višoj časti savršen uzrok imao s ljudma, s kojima sam živio, zadovoljan biti; no to pripisujem nji[h]ovoj dobroti. Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se i tako ljubeznog spominjanja braće moje i roda spodobiti se. Zato, kako sam obeštao, namah pri ovoj prilici neću izostaviti roditeljem napomenuti da se staraju sami sa svojim povotkom deci svojej u vreme mladosti nji[h]ove dobar priklad dati. Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako prisvojava običaje, tako narave, tako sve misli i mudrovanija oni[h] s kojima rasti. S čim se novi sud najpre napuni, tim se i napoji; od sviju, s kojima se ophodi, mladost prima, ma navlastito od roditelja koje pre nego boga poznaje. Roditelji su čadom svojim najljubezniji prijatelji, najsrdečniji dobroželatelji, najveći blagodetelji i vladetelji; oni su im i prvi upravitelji, voditelji i učitelji. Mati moja, ostavši udova s četvoro malene dece, ne mogući sama tegotu kuće nositi, a pritom i mlada budući, dve godine po smrti oca moga pošla je za drugog muža; no u ovom ftorom braku vesma je sirota nesrećna bila. Spominjem se da bi[h] je često nahodio gorko plačući; i kad bi[h] je pitao zašto plače, „Za ocem tvojim” — odgovorila bi mi. I tako godinu i po plačevno preživivši u ftorom braku i rodivši poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina. Po smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama. Ova naša strina, imenom Bosiljka, bila nam je namesto matere kako god dvema kćerma svojima, Sinđi i Solomiji. Naša sestra, od sviju nas najmlađa, imenem Julijanka, ostala [je] u Semartonu u domu dedovu, gdi po nekoliko meseci prestavila se. Ova moja nikad nezaboravljena i neprežaljena mala sestrica u petoj godini vozrasta pokazivala [je] osobitu krasotu i ostroumije i da je živila, bila bi sovršeno podobna materi našoj. I danas tuži mi srce spominjući ju. Žalim je koliko da je juče umrla. Toliko sam je ljubio da, da je živila, ne bi se nigda od nje udaljiti mogao. No, zar je tako izvolila sudbina da nema srce moje ništa na svetu čemu bi se moglo jako prilepiti, za ne imati nikakva pripedstvija u široki svet udaljiti se. Od to doba počeo sam sve ljude koji bi mi najmanje dobrohodstva pokazali — za srodne i prijatelje, sve žene koje bi me samo ljubezna pogleda spodobile — za sestre i srodnice vmenjavati. Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati. Od koga bi[h] god čuo spominjati Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke. Užasavao bi[h] se čujući da ima veći[h] i širi[h] reka nego Tamiš i visočiji[h] planina nego unke oko Semartona. No, za ne izostaviti nijedno opstojateljstvo koje može imati kakav god sojuz s vospitanijem, neka mi se oprosti da se malo natrag vratim. Počeo sam bio hoditi u školu jošte za života matere moje i pamtim dobro da sam imao veliku radost idući s bukvarom u ruci u školu. Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili. Mešter starac Dobra, tako se je zvao moj prvi učitelj, zadovoljan mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim tihim i bojažljivim postupkom, po malo dana osim svi[h] moji[h] vrsnika počeo me milovati. I videći me odveć bojažljiva, da kako bi kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati mi derznovenije, počeo se sa mnom razgovarati, kazujući mi uzrok zašto je on prinužden neku od dece nakazivati i biti, i da dobra deca, pokorna i priležna, ne imaju se ničesa bojati ni strašiti. Videći me da mi je milo gledati druge dece nove bukvare i časlovce, obeštao mi [je], kako svršim moj bukvar, pokloniti nov časlovac, i ispunio je obeštanije. Ne znam je li to njegova milost k meni bila ili majstorija moje slatke matere, koja je dva posla s ovim izmišljenjem ispravila: mene sireč u veće poznanstvo i ljubov s[a] starcem mešterom dovela i mom bratu Iliji uzrok kričati i kavgati se, što on pri svom starom izmrljatim časlovcu ostaje, ne dala. Mlogo bi mi ga krat kod kuće oteo, no kako bi pošli u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti.

Posle prestavljenija moje mile i slatke roditeljnice ostao sam učeći se psaltiru. Moj tetak Nikola Parčanin, videći me prilježno hoditi u školu, hoteći oblekčati strinu Bosiljku, a pri tom ne imajući nijedno muško dete, dobra odveć i milostiva srca budući, uzeo me k sebi s namerenijem da me vospita namesto sina. U ovo vreme u čakovačkoj školi slučilo se izmenjenije. Ne znam za koji uzrok Čakovci činili su doći namesto starca Dobre nekoga Stefana Mikašinovića. S ovim moj tetak Nikola učinio [je] osobito poznanstvo; kazao mu je da je naumio, kad se dobro izučim, oženiti me i zapopiti, preporučio me je njemu krepko i svoju preporuku često bi potkrepljavao časteći ga i kupujući mu na dar kad fajn šešir, kad par svilenih velikih marama. Ovakve preporuke imale su veliku silu. Moj gospodar magister (on se nije dao zvati mešterom) imao je zaisto na mene osobiti pozor; po sovršenju psaltira dao mi je učiti katihisis, to jest pravoslavnoje ispovedanije, tolkujući mi svaku lekciju na prosto srpski. Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti i tako za dve godine dana znao sam napamet ne samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s tolkovanijem. A pritom, imajući neku prirodnu sklonost što novo naučiti, kad bi[h] god bio u crkvi, sakrio bi[h] se u oltar, dočepao bi[h] se vlaškog kazanija iliti poučenija, pak bi[h] čitao do savršenja crkovnoga pravila (poznato je da u Čakovu sva deca srpska znadu vlaški). Tolkovanije moga magistra pomoglo mi je da razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od mene; mlogo bi me puta popovi karali što kvarim crkovne knjige, no zaludu. Dve-tri godine ovo čineći, vlaško poučenije, evangelije i prologe znao sam napamet. Ko bi me god hoteo slušati, kazivao bi[h] mu od jutra do noći povesti iz prologa; gdi bi god majstori i momci šili, tu bi[h] ja išao kazivati kazanija i žitija različni[h] svetaca; svakom bi se mililo slušati ono što ne zna. Ove sve stvari mile su bile mome dobrom tetku i po njegovu mneniju vrlo polezne k namereniju koje je on sa mnom imao; niti je mogao moj dobri blagodetelj predviditi da je baš ovo bilo uprav protiv njegove nakane, kako ću sad dati poznati.

Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, naumio sam bio savršeno da se posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bi[h] teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja nama[h] dao za zakon ispeći; a kad bi mi palo na um šta su pustinjaci radili i poslovali, krepko bi[h] želio da se namerim na kog pustinjika da s njim odem u egipetske i u arapske pustinje, gdi nema stope čoveka živa. Kako bi ko pošao u Senđurađ, Partoš i Bezdin, manastire nedaleko od Čakova, pošao bi[h] i ja s njim, s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko nji[h] gdi na[h]odi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bi[h] u sebi, pak bi[h] se neveseo vratio u Čakovo. Po mojej tadašnjej pameti, Banat bi mnogo srećniji bio da je pun pustinjika nego sela, varoši i gradova. Moj blagodetelj počeo je doznavati moja čudnovita želanija i namerenija; radio bi svakojako od toga odsovetovati me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u starosti svojej, sujetnom pokazujući. Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz mozga pustinje i pustinjike i sve kojekakve stvari s kojima sam ja bio moju budalastu detinjsku glavu napunio? Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega. Ja bi[h] mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se odreče sveta, roda i roditelja. On bi mi rekao da evangelije što uči, dobro uči, no da moja detinjska pamet i glava nije jošt kadra razumeti šta [h]oće evangelije črez te reči i da je meni potreba čekati savršena vozrasta i zrele pameti za moći razumeti silu evangelskoga učenija. Ja bi[h] mu onda počeo kazivati šta je učinio sveti Antonije, Jeftimije, Pahomije, Onufrije i hiljadu drugih, i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući glavom i uzdišući, odgovorio: „E, Moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti te knjige nisi čitao. U sadašnje vreme, ko se god kaluđeri, kaluđeri se ili iz neznanstva, ili da mu je lakše živiti. Ja sam ostario s[a] svakojaki kaluđeri, s Jerusalimci, sa Sinajci, sa Svetogorci i s ovima koji se na[h]ode u naši vilajeti — najmanja im je starost svetinja; ljudi su kako god i mi, jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi koji imadu familiju na vratu. To govoreći, ja i[h] ne osuđujem; toga se ni oni sami n[e] odriču. No tebi kažem da je prava svetinja da mlađi starijega sluša, da se deca svoji[h] roditelja ne odriču, kako ni roditelji svoje dece, i da človek pravedno i pošteno u svojej kući o svom trudu i muci sa svojom ženom i decom živi, ništa tuđeg ne želeći. Ako li se nađe koji od mnogi[h] da ima kakovo drugo sklonjenije, dobro je i potrebno da od svoji[h] stariji[h] i prijatelja savet ište, i da čeka svoji[h] dvadeset i pet ili trideset godina, da je kadar poznati ono što misli izabrati. Crkovni iliti mirski, ko misli s ljudma i među narodom živiti, valja da se stara kako će i on sa svoje strane drugima na polzu a ne na tegotu biti.” Videći da ja ne znam šta ću mu odgovoriti, po nekolikom mučanju, opet bi počeo s većim userdijem govoriti: „Moj dimitrije, veruj ti tvom babi (sva deca, moja braća i bratučedi, babom smo ga zvali); meni imade blizu pedeset godina; ja sam iskustvom poznao človečesko jestestvo. Ja tebe ljubim kako god da sam te rodio; svetujući te, tvoju sreću želim, a ne moju. Ako li ti mene ne poslušaš, ja se neću kajati za dobro što sam ti učinio; meni će bog platiti na drugom svetu, no ja tebe žalim.”

Svak lasno može poznati kakav je ovi savet bio, kako ga i sam sad poznajem; no onda ko će ludu dati pamet? Moja glava, napunjena budući pustinjami neprohodimimi i pešterami, ništa drugo nije mogla u sebe primati. Na nekoliko dana posle ovoga razgovora bio sam se kradom spremio da pođem s jednim igumanom Dečancem u Tursku, čujući od njega da u turskoj zemlji imade planina, peštera i pustinja gdi živ čovek ne dolazi. „Ha, to ti je moje mesto!” — viknuo sam — „a blažena turska zemlja gdi ima taki[h] pustinja koje ljudi sa svoji gresi ne skvrne; tu ti se čovek lasno može posvetiti! Valjada je bog tu zemlju blagoslovio, te samo u njoj ima pustinja.” Meni se činilo da je toga igumna bog poslao da me izvede iz Čakova, kao iz Egipta, i da spase dušu moju. Pošao sam s njim do Senđurđa. Moj dobri tetak to osetivši, uzjaše na konja, pak eto ti ga oko ponoći u manastir; dva igumna, domaći i stranski — jošte pri čašami. Mal’ se nije sijaset učinio s mojim Dečancem, hoteći moj tetak da ga vezana pošlje u Tamišvar, nazivljući ga turskom lažom i skitnicom, kom nije dosta novce po tuđem vilajetu kupiti, nego hoće jošte i nerazumnu decu u Tursku da prevodi. „Ljudi pametni, i koji mogu, beže iz Turske i prelaze u mirna carstva hristjanska; a on hoće da decu u Tursku vodi!” Iguman, siroma[h], videći se iznenada u takoj fortuni, pravdao se kako je god mogao, zaklinjući se i preklinjući da on toga ne bi za glavu učinio, i daje on mene hoteo u Senđurđu ostaviti. Moj tetak po mnogoj viki i ukoru i mlogo moljen igumnom mesta, s kojim se je poznavao, utiša se i sedne s njima piti. Onda ti moj Dečanac, videći se izbavljen belaja, počne kazivati kakva je beda i nevolja u Turskoj, kako ljudi nevoljno živu! Kako kuga mori! Kako čemerni kaluđeri skitaju se od sela do sela milostinju proseći i Turkom novce dajući; tako Sinajci, tako Jerusalimci, tako Svetogorci i tako svi drugi što i[h] je god. „I ko bi se mogao dosetiti turskoj politiki i lukavstvu! Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za nji[h] novce vući. Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.” Niti je izostavio da ne kaže kako u pustinjam egipetskim i arapskim, gdi su se najpre sveci svetili, sad se Ni ime Hristovo ne spominje, nego turski pustinjici i derviši u njima živu. Mome se dobrom tetku činilo da leti od radosti sve to slušajući; u po sata takovog razgovora, a pritom čašu po čaši ispražnjujući, u veliko je prijateljstvo s Dečancem došao. A kako je meni bilo to slušajući, dajem drugima misliti! No, ko bi se nadao, ko li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i tvrdoglavstvo bilo! Kakva je bedna stvar kad mlad čovek obikne samovoljstvu! Na moju dušu, sam se sad čudim kako sam mogao taki biti! Parče čoveka u to doba, stajao sam onde kao ćudljiv konj kad stane usred blata i koliko ga ko više šiba i bode da se iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče — evo, u kakvo su me sostojanije doveli bili moji bez rasuždenija prolozi. Ja sam sovršeno tada verovao da na mene bog popušta iskušenije, da vidi [h]oću li ja u mom svetom namereniju postojan biti. U mom milostivom blagodetelju ja nisam tada ništa drugo mogao viditi nego jednog prostaka koji nije čitao nikakva kazanija, ni prologa i koji iz preizlišne mirske i plotske ljubavi protivi se mome spaseniju, i sam, ne budući svet, ne da ni drugom da se posveti. Sad, ako ko živ može, nek’ upotrebi svu silu uma svoga za poznati kakova pakosna upornost i kakova crna neblagodarnost rađala se u meni iz istočnika mnime svetinje. Dobrota neiskazana, milost otečeska i ljubov, sve je to onda bilo pred mojim pomračenim umom, kao pristrastija ovoga sveta koja odvlače čoveka od boga! Moja tvrdoglavica zla je bila i opaka, sam ispovedam, premda nije proishodila iz zle volje i srca, nego iz nerazumija, nerasudija i sujeverja; niti sam ja mogao inače misliti, predstavljajući sebi da ja čistosrdečno želim da se posvetim, a drugi idu te mi stoje na putu i ne dadu mi.

Dečanca da sam mogao, bi[h] ga s obema rukama stisnuo za grkljan i zagušio bi[h] ga. Smatrao sam ga kao slabu trsku koju najmanji vetar koleba, kao čoveka nepostojana, bojažljiva i strašivicu koji, da se ne pošlje vezan u Tamišvar, bi se odrekao vere i zakona. Nakratko, oni su svi bili pred mojim očima slabi, grešni i plotski ljudi, koji sve svoje blaženstvo na[h]ode u čašam ispijanju; uzdišući žalio sam njihove duše kao izgubljene! Ja sam sâm bio pametan i književan, i mislio sam u sebi: „Bre, da se nebo i zemlja složi da mi naprotiv stane, ja ću otići te otići!” Nisam nimalo sumnjavao upodobiti sebe apostolu, govoreći: „Ko će me odlučiti od ljubavi Hristove?

Evo, kakovu silu imaju prve nauke s kojima se mlado srce napoji i napuni! Mlad čovek, ne imajući nikakva iskustva, sâm ne mogući pravo o stvar ma suditi, starije i iskusnije od sebe ne hoteći slušati, mora biti zadugo tvrdoglav i uporan, dok god ne udari gdi glavom o duvar, padne u nesvest. „Ha, ha, ne tamo!” — počne sam sebi govoriti, srećan ako se to ne sluči kasno, dok se jošte može vratiti i na pravi put uputiti; inače, idući kud ne zna, mora u celom životu zlopolučan biti. Pak se čudimo zašto su neki mladići puni vetra, samovoljice, visokoumija i upornosti! Evo ti uzrok. Iz prve mladosti čuju kojekakve prepovetke, to vrlo upamte. Mlada je duša podobna mekom vosku: u kakav ga kalup metneš i saliješ, onaki obraz od njega napraviš. Dok je taj vosak jošte mek, lasno ga možeš pretopiti, preliti i preobraziti. Črez dugo vreme bude tvrd kao gvožđe; onda se hoće mnogo truda za pretopiti ga i preliti. K onom šta su čuli, ako jošte vide i priklade nevaljale, ako ne imaju koga ko će s njima upravljati i od zla odvraćati, ostaju u prevari i u zlu, i svaki dan više utvrđavaju se u tom i ukorenjavaju. Mlad čovek čita jednu knjigu, koju, za razumeti ili bi valjalo da ima više iskustva, ili da je čitao druge knjige pre, da može tu koja mu je u ruci razumeti; s višim vnimanijem nego se zlato meri, na terazijama uma i rasuždenija izmeriti; istinu od pritvornosti i lažljivo basnoviti[h] izmišljenja raspoznati, imajući vsegda na pameti da nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista — dragi kamen. Mi bi[smo] se užasnuli kad bi[smo] dobro mogli i hoteli rasuditi koliko su hiljada godina neke velike laže za istinu i lukava licemerja i prelasne pritvornosti za pravu svetinju držate bile! Ovo sve bezlobna i slaba mladost nije kadra rasuditi, i nije joj za zlo primiti; potrebuje rukovođenja i nastavljenija; ako li toga nema, ostaje u tami i u prevari. Ko se je naučen rodio na svet! Gleda mlad čovek jednu stvar izdaleka, koju bi valjalo izbliza viditi; smatra je s jedne strane, no za poznati je, potrebalo bi je sa svi[h] strana pregledati i dobro viditi. Koliko puta najiskusniji ljudi drugojačije misle danas negoli juče? I sami se čude kakve su pameti bili do lane! O, koliko smo neradivi u istraživanju istine! Zlato kad uzmemo u ruke, nije nam dosta da nam ko kaže da je zlato, no sami razmatramo ima li u sebi znake pravoga zlata: je li teško i savija li se kao čisto zlato. A za istinu, koja je sama zlato uma našega, ne staramo se toliko. Što je ko ispočetka čuo, pri onom ostaje; ne damo sebi truda za istražiti i raspoznati prave znake čiste istine; a što je gore, ne smemo ni misliti, bojeći se da ne progledamo. Stara je basna, no dobra, da istina, budući naga i hoteći da i druge svlači, i da i[h] nage, takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe, no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato, ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnenija i mudrovanija, jer inače neće biti primljen.

O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hoteo nakratko naznačiti otkud proishodi mladi[h] ljudi upornost i tvrdoglavica. Ja sam od jestestva iz detinjstva bio strašiv i po višoj časti drugima pokoran; kako sam, dakle, mogao k volji moga tetka toliko upornosti pokazati? Ovi dobri blagodetelj mlogo bi mi puta s roditeljskom milošću govorio: „Bába će tebi prekrasnu devojku isprositi, pak kad te vidim u mojoj kući oženjena, onda neću žaliti više što mi bog nije nijedno muško dete u životu ostavio. Onda ću srećan biti!” No, moja glava, puna svetinje, drugojače bi mislila. Koga oženiti? Mene? Sačuvaj, bože! Bolje sto puta da me kakva svirepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruč[j]i zagrli! Ja pohuditi sebe i drugim grešnim ljud’ ma upodobiti? Nipošto i nikako! Ja ću devstvo moje hraniti, anđelom ću podoban biti! Evo, braćo, ljudi, kakav sam vam ja onda svetac bio! No, prirodno morao sam u takovu krivoputicu i zabluždenije upasti, čitajući knjige koje nisu za mene bile, i hoteći da pre vremena svrh devstva i ženidbe mudrujem, ne znajući ni što je jedno, ni drugo.

Može ko pomisliti da se ja sad kajem što sam se zakaluđerio i zato ovako pišem. No, ja molim svakoga ko bude čitati ove moje slučaje, neka ne [h]iti pre suditi i neka ne čini nikakva zaključenija dogod ne očita i ono što će sledovati. Kazao sam da ja neću sebe imati za poglaviti uzrok i konac ove knjižice, no polzu bližnjega mojega. Neću sebe nimalo štediti ni izvinovljavati; pravdu neću sakriti, koliko znam. Sam ću sebi po mojej savesti, kao pred vsevidećim božjim okom, sudija biti; neću sebi nimalo praštati. A moj ljubezni čitatelj samo nek’ čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo onda moći o svemu uprav suditi. I tada, ako što pozna da je dobro učinjeno, neka sleduje; ako li pogrešeno, nek se uklanja.

Ja, kako sam malo poviše kazao, bio sam sasvim naumio i navalio da se posvetim, i to bez svake šale i sumnje. Dobro, dobro, vidićemo i tu svetinju! Zasad obače ovde ne mogu izostaviti da ne učinim ovo naznačenije koje će služiti mojim čitateljem za zabavu i za odmoricu. Po svoj prilici, da je moj tetak, namesto sebe, metnuo bio mojega vrednoga magistera Stefana da me on posavetuje, čini mi se da bi mnogo više posla opravio. Iz ove male istorije, koja sleduje, to će se poznati.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.