Предисловије
| ←Живот и прикљученија | Предисловије Писац: Доситеј Обрадовић Живот и прикљученија |
Обзнањеније→ |
Слатка је ствар, и пуна безлобне забаве и утешенија, спомињати се своји[х] прошасти[х] времена, од самога незлобивога детињства и веселе младости до мужеског возраста и зреле старости. Проливају очи моје слаткосрдечне сузе припознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла, у коликим невољам ми је помогла! Од колики[х] 6едствованија и напастеј избавила! И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила! И како чадољубива мати, за руку водећи, к добром концу довела! Љубов друж[е]ства и пријатељства — слатка ствар! Слатко име! Слатко спомињање! Чини ми се да сладост рајска довољна би ми била, такова и толика будући, колика је мојему срцу утеха и радост кад год помињем срдечну љубов и пријатељство моји[х] љубезника и љубезница, благодетеља и благодетелница. Моје исте слабости и погрешке, премда и[х] се стидим, и од који[х] ни до данас нисам се избавио, ползују ме кад и[х] помињем, помажући ми да се исправљам, колико је могуће, да ниско и смирено о себи мислим, и да друге, мени подобослабе, људе трпим и сносим.
Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо. Златни совет „познај себе” врло се касно прима.
Тридесет и осам моји[х] прошасти[х] година напомињу ме да је подне мојега живота преминуло и да се к вечеру приближавам. Сад познајем да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био. Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно нам остаје желити, сиреч да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.
Моја крв, која, благодареније богу, почиње утољавати се и умиривати, не вара ме више с сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно време што ми јоште остаје, у моју власт, и предаје мене мени самому. Почињем мало-помало одисати; избављајући се младости како многоволнујемога и свирепога мора. Сад ми долази на памет божествени совет премудрога Питагора — да се к себи вратим да у себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио и куд мислим поћи. Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао: или разговоре учени[х] људи слушам или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном месту ходам; о Том МИСЛИМ, О ТОМ се упражњавам и ТО уздишући себе питам, откуд сам на ови свет дошао? Шта сам у њему чинио? И куд ћу из њега поћи?
Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати. Рад би[х] са свим срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио, српској јуности препоручити и тако српске кћери прсима, које су ме одојиле, ако не колико би[х] рад, барем колико могу, благодаран јавити се. ј Зато намеравам различне случаје, који су ми се у време двадесет и пет година мојега странствовања догодили, написане оставити. Уздам се, описујући разне обичаје народа и људи с којима сам живио, да ћу моје читатеље ползовати. Добре обичаје похваљујући, радићу и сваком препоручити, а зле похуђавајући, у омразу довести.
Воспитаније младости [јесте] ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна, за које родитељи (о, родитељи, слатко и свето име!) највише ваља да се старају да добро воспитаније чадом својим даду, да и [х] не размажују, да и[х] не кваре, да и[х] од злих ћуди од колевке и од мајчине сисе одучавају. Дете размажено ласно бива ћудовито, из шта се рађа самовољство, тврдоглавство, упорност, непокорност, сујетно високоумије и луда гордост И проче злобе које узрокују сву несрећу човекову чрез све време живота његова; од који[х] зли[х] обикновења ваља да и[х] чувају од детињства. Њи[х]ова млада телеса у здрављу да садржавају, на здравој младости основата је здрава старост; да им не дају којекаква јела слатка и мајсторски зготовљена, конфете и воћа недозрела. Њихово младо срце к чловекољубију и к добрим наравом мало-помало да окрећу; њи[х]ов ум и разум, како почну мислити и расуждавати, да просвештавају, од сујеверија и којекакви [х] луди [х] плашења чувајући и[х]. О, колике слабости и болести ума плашња деце узрокује! А сврх свега, њи[х]ово младо срце љубовију правде, истине, поштенога мишљења и мудровања како слатким матерњим млеком да напојавају, злонаравне, строптиве и злоговорљиве слуге и слушкиње и свако зло друштво од њи[х] да удаљавају. Но, о овој материји говориће се на другом месту више; овде Толико јављам, да у овом мојем списанију благим и милим родитељем у воспитанију њи[х]ове деце желићу помоћи.
Ова материја, будући најпотребнија и најполезнија чловеческом роду, она ће бити и најособитије намереније овога мојега писања. Познао сам искуством, находећи се од младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј младости. С различни народи живећи, видио сам како своју децу воспитавају, и какова следовања различна воспитанија имаду; притом и књиге учени[х] људи, који су о овој материји писали, читао сам. Гди сам год живио, имао сам под мојим управљенијем различну богати[х] и сирома[х]а роди-теља децу, грађанску и сељанску. У Далмацији, у Чрној Гори, у Бечу и у Молдавији познао сам дечина својства, нарави и свакојаке ћуди. Зато при свакој прилици нећу изоставити, дајући пристојна правила, како с децом ваља управљати да буду с временом добронаравни и поштени људи, родитељем покорни и послушни, људма с којима живу мили и драги, отечеству и сами себи полезни и благопотребни.
У свем овом списанију, при сваком опстојатељству, прилагаћу и придодавати наравоучителна назнаменованија и полезне ка управљенију житија совете и настављенија, које сам од учени[х] људи научио и из полезни[х] књига почерпао; нити ћу бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намереније ове књиге. А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђавати, а весма мало или нимало хвалити. При свакој врсти и речи овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божјим оком; саму ћу истину љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с Топлим и чистим срцем желити и тражити. Знајући несумњено да сва наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу издају и последњим родовом предају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе заборавити; чуваћу се свакога пристрастија и лицемерја, а особито самољубја. Правду и истину радићу всегда пред очима имати.
Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи како год и о воспитанију, сиреч, да о њему зависи све наше благополучије у целом теченију живота. С ким чловек највише живи и с ким има највеће посла овде на земљи него с подобнима себи људма? А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо? Лашње је живити с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него проводити све своје живљење с људма који[х] својства, нараве и ћуди не познајемо. И, заист[а], из тога се по вишој части рађају неслога, немир, мржење, вражба и свађа, понеже не познајемо како ваља ни сами себе ни друге. Познати себе, познати људе, њи[х]ове нарави и најпотајен[иј]а склоњенија и пристрастија њи[х]овог срца, из који[х] произничу и происходе сва њи[х]ова намеренија, движенија и дела, о том су се трудили највећи људи, и до данас о том се упражњавају и старају велики философи. Будући, дакле, да ме је промисал неба определио да проведем живот мој с разни народи, с људма и с женама, с богати и сиромаси, с учени и прости, с црковни и мирски, с којима нисам трговао, куповао ни продавао, сва је моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или другојачи, какви би ваљало да буду и чрез која средствија могли би таки постати. Притом, будући да какви смо год, морамо један с другим живот проводити, како ваља, дакле, да поступамо и да се опходимо да нисмо један другом теготни, досадни и вредовити? Како можемо друг другу угодити, тихо, мирно и љубезно између себе живовати и дне житија нашега, колико је могуће, облекчати и усладити, поташтићу се изјаснити.
Што се каса познанства себе, правда, да је врло мучна ствар, будући да колико невежество, толико и много више самољубје затварају нам очи и не даду нам гледати себе с ружне стране. Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо. Но, и у овом, моје слабости, моје погрешке и будалаштине дале су ми на конац познати да сам слаб и неразуман. А сврх свега, света наука, божји дар, небесни свет, наука и књиге премудри[х] и просвештени[х] људи, учени[х] људи, истини благодетеља человеческога рода, дале су ми способ проћи и достигнути до најпотајенији[х] заплетака срца мојега; просветиле су ме и дале су ми више познанства него што би[х] могао придобити искуством хиљадугодишњега живљења на земљи. Ову ћу, дакле, колико мучнију толико потребнију, материју као на нишану имати у свем мојем писању.
После ползе и забаве, коју желим ком год од мојега рода узроковати, неисказано утешеније и неизречену радост чувствоваћу, имајући прилику за спомињати и познанству последњи[х] родова предати имена моји[х] пријатеља, љубезника и благодетеља. Не могући, иначе, возответствовати њи[х]овој слаткој љубави, облекчаћу прси моје јавивши свету моје припознанство и благодарност к њима; спомињаћу се њи[х] и љубићу и[х] док год душа моја, сиреч до века, и нећу престати желити да милостиви бог учини вечно награжденије њи[х]овој доброти. Препоручићу спомињању и благодарности наши[х] унука имена добри[х] и милостиви[х] благодетеља који изволе помоћи да издам на штампу како ову књигу, тако и што друго које намеравам из полезни[х] књига преводити. Да сам кадар сав трошак сам учинити, чини ми се да нико не би био веселији и срећнији од мене. Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом ученија осијати и просветити, да на свој језик преводе, састављају и на штампу што издају; да се постарају за матере своје и сестре, за супруге и кћери, преводећи им избране књиге учени[х] народа, дајући им на ови начин благопотребну забаву, украшавајући њи[х]ове нарави, просвештавајући њи[х]ов ум и облагорођавајући њихово срце истиним благородством добродетељи и просвештенија разума. Нека се поташте и по[х]ите довести у свој род златно и благополучно време кад ће српске кћери и супруге читати Памелу, Телемаха, повести Мармонтелове и проче овима подобне књиге на свом простом дијалекту. И како прве воспитатељнице и наставитељнице чада своји[х], просвештене будући, саме ће полагати прво основанијењи[х] овог доброг воспитанија, напајајући и[х] разумом и добродетељију заједно с млеком прсију своји[х]. Ја, колико сам могао познати људе, по вишој части познао сам и[х] добре; и ако гди погрешавају, или чинећи оно што не би ваљало, или изостављајући оно што би ваљало, у том погрешавају или из природне человеческому јестеству слабости, или из незнања и нерасудија, мислећи и судећи сврх ствари неправо. Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући исправљеније нарава и обичаја, добре хвалећи, а зле похуждавајући, уздам се да ми се неће за зло примити обличеније злоупотребљенија человеческих. Нико не може се исправити не знајући у чему и како погрешава; а ко се може похвалити да је без слабости и погрешке? Дакле, ми не можемо ни један дан у миру, покоју и љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче, ако би се свак са своје стране старао за познати своје недостатке и за исправљати се, много би мање погрешавали, и следоватељно много би мирнији и веселији наш општедружески живот био. Зато, молим, нека ми се не прими за осужденије народа, чина и лица, осужденије зли[х] обичаја и злоупотребљенија. Мени су људи свакога народа и чина млого добра учинили, а зла нимало или врло мало; ја нејмам никаква узрока с моје стране на њи[х] тужити се. Ако ли гди будем то чинити, заисто нећу ради мене, но ползе ради моји[х] читатеља: да ако ко што таково при себи позна, да се исправи. Мени је жао да људи који не мисле, не суде и не поступају следујући правилу здравога разума, себи [х]уде и вреде. О, колико би сви људи на земљи с[а] стране божије благополучни могли бити кад не би сами своје злополучије узроковали, мислећи и живећи накриво! Бог би морао зао бити кад би род человечески на њи[х] ово зло и несрећу саздао; а то ко може, здрав мозак имајући, и помислити? Откуд, дакле, несрећа? Ваљада је са стране чловекове. Ај чловек, бива ли својевољно и добровољно несрећан? Никако! Јасно је, дакле, да из незнанства и неразумија происходи по вишој части наше злополучије. Губимо се по странпутицама, а чини нам се да смо на правом великом путу; ко нам сме рећи да нисмо? Готови смо нама[х] на кавгу. Свак се себи чини на правом путу, а другога суди за изгубљена. Ко год не види, не може управ ходити; а ко год не уме мислити и судити, не може ни своја дела како ваља управити. Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да бежи, јер не може утећи ни сакрити се. Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо; а од пожара, велике воде, куге и други[х] многи[х] зала, могући се сачувати и не хотећи, врло лудо послујемо. Из свега овога следује да можемо људе миловати и љубити похуждавајући и осуђавајући њи[х]ове кривопутице, зашто иначе није могуће исправити се.
Ако ли се ко нађе ко буде моје простосрдачно намереније и беспристрасно писање на зло толмачити, примајући за обиду и обличеније обичаја у којим је он воспитан и који се њему добри чине, знам да ће ме осудити и о мени зло говорити. Ја сам и то предвидио и нисам се томе ненадао. Ко може свим и толико различним људма угодити! Ја ћу се само старати ништа против мојеј совести и против правилам здравога разума не писати. Ко се задовољава само као овца ићи за другим овцама, правда да њему није потреба ни мислити ни расуждавати. Укорењеније стари[х] обичаја подобно је корењу велики[х] дрва; за колико година су се углубљавала далеко у земљу, толико потребују да се осуше. Ваља се мало и усудити и почети мислити како ће људи на сто година после нас мислити, ако нисмо ради остати всегда у првој простоти и детињству. Да нису се Европејци усудили мисли своје поправљати и ум науком просвештавати, остали би до данас у првој глупости и варварству и били би подобни бедним народом африканским.
Приклад други[х] народа даје ми дрзновеније. Наћи ће се довољно остроумни[х] и правосудни[х] лица између браће моје који ће познати чији сам ја интерес и ползу пишући желио и искао. Ако ли што гди буде погрешено, учени ће људи после мене исправити и мени ће человекољубно као чловеку простити. Мени је довољно утешенија дајући приклад ученим мојега народа да српски почињу на штампу што добро издавати. Штета да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце. Ако ништа, познаће браћа моја усердије моје к њима после моје смрти и то је таман време за које се ваља старати и писати. Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима. Утешен ћу поћи с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио учинити толико ползе колико сам могао и да нисам залуду живио.
Из тога што сам довде говорио може се познати, од части и накратко, шта ће ова моја књига у себи садржавати; није више потреба о том говорити. Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су њи[х]ови обича[ј]и? Двадесетипетгодишње моје пребивање и путовање у Далмацији и Црној Гори, у Албанији, у Грецији, у различни острови Средиземнога Мора, у Смирни, у Италији, у Молдавији и, сад, у Германији даће довољно материје забаве и разговора. Огласио сам у писму к љубезнику мојему Харалампију да намеравам издати Совете здрабаго разума, која ће књига садржавати најизбраније мисли и советовања учени[х] људи с разни[х] језика преведене, о ком послу почињем с помоћу бога трудити се овде у Лајпсику, а, међутим, издаваћу ове моје случаје, чекајући [х]оће ли се који добар Србин наћи да помогне с трошком. Уздам се у промисал неба да ће помоћи мојему братољубному намеренију, будући да колико ми дарује живота, у напредак у овом делу и упражњенију намеравам провести.
Теби, дакле, о љубезњејши и сладчајши славеносрпски народе, посвештавам колико ову, толико и оне које ће следовати плоде и жертве мојега пера. Вами, пожелани житељи Сербије, Босне, Херцеговине, Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком, с горећим и пуним љубави срцем, ови мој мали но усердни труд предајем! Примите (ако ништа) за забаву. Ако гди буде што погрешено, молим и просим вашу доброту и человекољубије да опростите слабости мојеј; сам је бог без погрешке и без недостатка. Препоручујем себе вашеј милостивој и срдечној љубави. Ја не знам [х]оћу ли гди с вами јоште живити и слатког вашег пријатељства наслаждавати се. Толико просим, кад ме не буде на свету, да ми желите од благога бога милост, коју и ја вами, заједно с светом разума и науке, и вашим синовом и кћер[и]ма од рода в род, догод бог свет држи, всесрдечно желећи пребивам до последњег мојег издиханија душом и телом сав ваш
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|