Nečista krv/Glava dvadesettreća
I posle nastade najgore, najcrnje. Kako prve noći uđoše u onu veliku sobu, koja je svojom veličinom polovila kuću, nikako se više otuda nije izlazilo. Cigani se ređali. Morali jedni druge da odmenjuju. A „slatka“ velika večera nikako da počne. Jednako su goreli i treštali ognjevi po kujni, ispred kuće, i oko kuće, i čak ovamo oko štala, gde je bila stoka i sa njom sasvim stari, babe i starci, koji nisu mogli da izdržavaju. Cele noći videlo se kako na te ognjeve padaju užeženi „vršnici“, zaklapajući okrugle tepsije sa nepečenim pitama i raznim pečenjima. Sve su to bili „darovi“, koje otuda, sobom, iz sela, svaka kuća ponela, da sada na toj slatkoj večeri prikažu. Piće se jednako u velikim kotlovima iz podruma dovlačilo i tu u kujni do zidova ređalo, ostavljalo, da bi bilo na domaku ruke, da se ne bi svaki čas u podrum silazilo. Tako su onda iz njih mogle i žene, koje su bile oko tih svojih peciva, krišom, koliko su htele, da piju. I zato je svuda oko tih ognjeva, čija je svetlost osobito noću toliko blještala da se i sam krov kućni prozirao, jednako bila graja, smeh, kikot i sve je bešnje, silnije bivalo. I sve to, ta tolika svetlost, sa tolikim ognjevima, praskanjem, blještanjem poče da je plaši. Kao da pod nogama ne oseća zemlju, odozgo nije zaklopljena kućnim krovom, dimnjakom, već kao da se sve to oko nje, zajedno s njom, kreće, ide, i sve veće biva. I još kada su počeli da pozivaju starce, koji su tamo iza kuće, poređani uza zidove ležali, odmarali se, da dođu ovamo u veliku sobu, za sofru, Sofki se učinilo da ih ne zovu, što bez njihovih zdravica i blagoslova ne mogu oni da otpočnu tu njihovu slatku, veliku večeru — zar je njima sada do jela — nego, kao da se ne može bez njih, tih staraca, bez njihna prisustva i odobrenja, otpočeti ono što oni misle sa njom da rade. I zato onda onoliki urnebes, graja, krici od veselja, kad i starci počeše da dolaze. Ulazili su u kolijama, pogureni, polako, sitna, duga, zborana lica. Ne mogući posle spavanja da se sasvim umiju, brisali se peškirima.
Sofka ih je tamo za sofrom dočekivala, ljubila u ruku i dvorila sa velikom čašom, koju su oni morali, pre no što u čelo sofre zasednu, svu na iskap da ispiju. Iz kujne već se unose ti „darovi“, te njihne pečene pite, pečenja, gibanice, od kojih je silna mast curila. Pri unošenju svakog tog dara, na sav bi se glas kazivalo čiji je, od koga:
— Ovo je od deda-Mitrinih!... Ovo od ujka-Stošinih!... Ovo od baba-Staninih, tetka-Magdinih...
A međutim sve se više i kujna, sa onom silnom vatrom, vrelinom, i njihna ovamo velika soba spajala, sjedinjavala, i svi oni sve više bivali razgolićeni, sve su više haljina od sebe odbacivali. Kod žena već su se sasvim pomaljali iznad sukanja i futa trbusi, nadmeni od mnogog jela i pića; videla se njihna poluotvorena prsa, kod neke sparuškana a kod nekih još sveža, jedra, strasna. A kod sviju njih goli, oznojeni vratovi i podvaljci bili su obojeni raznim bojama od šamija i šalova, te su zbog toga još čudnije izgle- | dale. Muški opet bili su sve razuzdaniji. Svi odavno bez silava, pojaseva i čizama, i golih, kosmatih prsiju, i izuvenih nogu. I što se više pilo, nazdravljalo, i tamo u kujni, oko kuće, i ovamo, u sobi, za trpezom, sve više su se međ sobom mešali, kao sjedinjavali. Nije se biralo ko će gde da sedne, gde da se izvali. Ni muž kod svoje žene, ni žena kod svoga muža, nego gde se našlo, gde se moglo. Ne osećali se bolovi od susednih laktova u prsima, od tuđih, ne muževljevih kolena međ skutovima. I sa užasom Sofka je gledala kako je sve to počelo da postaje, da se stapa u jedno. Svi muški pretvaraju se u jednog muškog, sve ženske takođe opet u jednu opštu žensku. Nistaro, ni mlado, žena, snaja, strina, ujna ili kakav rod. Samo se znalo za muško i za žensko, i onda jedna mešavina: stiskanje, štipanje, jurenje oko kuće i krkljanje. Toliko je to išlo, da je ona mala, pitoma Milenija, sigurno ne mogući više da izdrži tamo po dvorištu i po kutovima najezdu tolikih njih, koji su je jurili, pobegla otuda ovamo i počela da se krije oko Sofke i trpeze. A bila je sva izlomljena, izujedana, a opet sva srećna i obamrla od silne naslade. I javno, na sav glas, sklanjajući se iza Sofke, gotovo luda od sreće, cerekala se i molila Sofku:
— Ne daj me, snaškice! Ne daj me, slatka bila. Ne daj me, jer ovi me naši svu... — i pokazivala je na gotovo gola prsa i izgužvane fute i jeleke.
A na to niko da se postideo, pocrveneo, već su joj se svi smejali, osobito žene i to stare, | sasvim u godinama, jer ona je bila najmlađa međ njima, pa zato sada mora najviše od muških i da „pati“. Čisto razdragano, kao sećajući se, kad su one bile tako najmlađe u familiji, pa tako na ovim veselima, svadbama bivale od svih muških najviše jurene, milovane i ljubljene, na sav glas, razdragano, dirale su Mileniju:
— A Milenijo! Ah ti, mori, maznušo! Ti bajagi nećeš! Ti li?
A to je počelo Sofku da užasava, puni jezom i strahom, jer joj tada bi sasvim jasno da je ova svadba, ova njihova slatka večera u noći, i ono jednako traženje da je tamo kapija što više zatvorena, što jače zamandaljena, da bi oni ovamo bili odvojeniji, skriveniji sve to kao neki njihov određeni, odavno očekivani dan i vreme. Pa ne samo da im je ovo sada kao prvi put što se tako izopijali i sasvim zaboravili, nego da je to njihov običaj na ovim njihovim svadbama. U tome se i sastojala njihova veselja. Jer jednako odvojeni od kuća i rastureni sa stokom po planinama, pašnjacima, te njihove svadbe bili su jedini dani, kada su se sastajali, viđali jedno drugog, pa čak i svoje žene. I onda, dobro nahranjeni, a već isušeni od silnih toliko uzdržavanih, radom ubijanih strasti, čežnje, tada bi sasvim padali, sasvim se zaboravljali ne mogući ništa razabrati, ništa razlikovati, ni rod, doba, godine. Otuda onda one neverovatne priče, glasovi o njima, „seljacima“. Sofki tada bi jasno što nikad od Magde nije čula kakvu dobru reč o tamo njenim sinovima, snajama na selu; pa ona Magdina večita uzrečica, kada bi je pitali za te seljake: „More, manite ih, seljaci, šta drugo oni znaju“. I onda ono u šta Sofka do tada nije mogla da veruje, ona priča o njihovom čuvenom čivčiji deda-Velji, za koga se pričalo da je sa svima snajama živeo. Tada Sofki bi jasno ono silno rađanje dece, ma da muževi veći deo života provedu na pečalbama, i ona onolika sličnost među njima. Svi, iz celoga sela, kao da su od jednoga oca, matere, od jedne kuće, a ne iz čitavoga kraja. I onda one jezovite priče, za koje se u varoši znalo, verovalo, ali se o njima ne vodilo računa: kako svi oni, seljaci, da bi što više radne snage imali, ženili svoje sinove još kao decu, uzimali za njih odrasle devojke, već dosta u godinama, sposobne za svaki rad. I to se radi od uvek, s kolena na koleno. Niko to ne smatra za uvredu, greh; ni docnije, kada sinovi porastu. Ništa to nije. Imaće i oni, sinovi, kad, imaće i oni svojih snaja...
I Sofka tada, na užas svoj, vide da jene čeka, ne da će možda to i s njom biti, nego da je to svršeno, to se već zna, jer eto počeše, kao čestitajući Marku, na Sofku padati masne zdravice, zadirkivanja i smeh...