Нечиста крв/Глава двадесетчетврта
Tрећи дан, уторак, а Марко никако не пушта. Сам одлази и затвара капију. Тешко оном ко спомене, а камо ли да се усуди поћи. Али није се могло више Почело се већ да излуђује. Почели да се међ собом туку и од беса сами себи секу руке, ноге, тако да су морали, вучени женама, одлазити кроз капиџике чак и прескачући преко зидова.
Марко опет да излуди. Једнако брани, не да, а кад примети да је ко умакао, он слуге да побије.
Софка, огрнута колијом, лежала је. Није могла више да двори, нуди. Од умора једва је очи држала отворене. Била је сва врела. А од страха, језе, чисто је као неко лудило подузимало. Јер, што су више гости одлазили, она и он, свекар, све више су остајали сами. И што је најгоре, није је било страх што не зна шта ће бити — знала је шта је чека — него стога што са собом још није била на чисто: шта ће она чинити ако заиста свекар, Марко, на њу... Само да није она Софка, ефенди-Митина, она би већ знала. Сигурно би могла да се отме од њега, и, макар сва изгребана, сасвим гола, она би утекла. Али шта ће после, кад је такву виде на улици, у чаршији?... Једва ће се то дочекати, да јој се сите. И због тога не смејући, а не знајући шта би друго, од страха, изваљена до свекровог места, уз трпезу, сва је цвокотала и грчила се. А најгоре јој би када осети како у гласу Маркову — а он је тамо око куће викао, псовао, претио, што су сви отишли, особито што је отишао стари деда Митар, Арса и Стева — у том његовом вајкању, претњи, звучи и страх, страх, што су га оставили самог. Јер да су и они ту, пошто су и они то исто радили са својим снајама, И он би сада, сасвим лако, са својом. А овако, оставили га самог, и то овде, у вароши, где то није обичај, не зна се за то, не сме да буде...
Чу га како се овамо к њој враћа. Дише толико да се Софки учини како се цела соба креће. Она, не могући да устане, да га као што треба дочека, поче се извињавати:
— Не могу, тато, уморна сам.
— Седи, седи, чедо!
И седе до ње, али подаље. То Софку још више уплаши, јер виде како не може да седи, како прекрштених ногу и са подбоченим рукама о колена, сав се нија и гледа оштро испред себе, гледа у трпезу, недигнуту, у проливено вино, разбацане кости, расуто јело, комађе хлеба, изгужване покровце, разбацане пресавијане јастуке.
А тамо до врата, у кујни, Цигани, мртви уморни, једва држе зурле и дремају. Напољу опет поче по трећи пут мрак да силази, и све ово као да се смирава, малаксава. И само камење по дворишту, вађено коњским копитама, више не прска и не тандрче, већ како који и где у рупу запао, тако застао и углављен као да се одмара. Момци, буновни, неиспавани, умивају се на бунару и пљускају. Доле из штале само се чује како шушти чупана у нарамцима слама и сено и како ношена ситно пада и веје путем. У кујни, све као свршено, и мирно, тихо. И то тако страшно тихо и грубо. Велики огањ, као свршивши свој посао, све више је трнуо и пепелом се покривао. Једино што се чује ход по кујни, клопарање папуча ашчике и њен тихи шапат са свекрвом. А баш тај шапат њега, Марка, толико пренерази.
— Свири! — поскочи он уплашено и викну тако силно да цела кућа претрну.
И сама Софка, заборавивши се, подиже се и поче га заустављати:
— Не тато. Не, тато.
Али он је не погледа. Преко софре, укорак је прескочивши, пође по кујни, свирачима. У том свирач, држећи у једној руци тромо грнету, а другом притискујући распасан минтан, пресави се пред Марком и сањиво, малаксало, али одлучно поче:
— Марко — али се брзо трже и поправи — газда Марко — ако смо и Цигани, и ми душе имамо. Не може се више. Не може се, и сам видиш. Марко, место да га, као други пут, на такав одговор удари, избије, отера, чисто као да га поче молити:
— Знам, видим... Видим, али хоћу, хоћу, хоћу! — и осећајући неку насладу у том „хоћу“, наднесе се над Циганима дижући руке, којима би га смождио, само да се овај опет успротиви.
Опет поче свирка. Истина уморна, упињући се, али опет са хуком и топло. Опет поче кроз ноћ да трепери грнета. А ту свирку, хуку, он, Марко, као да је једва чекао. Јер, на изненађење Софкино, не врати се овамо к њој, него оде право, ка прозору собњем. И тамо, спроћу ње, у куту, где је био потпун мрак, чисто се скљока. Софка претрну, јер виде да је већ дошло оно: да ће јој сигурно сад исповедити љубав своју. Зато је тамо у кут пао, да је у мраку, да се не би видео какав изгледа, када јој почне о томе говорити, а зато и тражи да сада свирачи свирају, да од њихне хуке и ларме ашчика и свекрва не би чуле његову исповест. И ко зна, сигурно би то било, да се у том не појави ашчика. А по њеном лицу, држању, видело | се да се дуго и дуго решавала, да је тек после многог наваљивања, молбе а можда чак и плача од стране свекрве, пристала да овамо уђе. И видело се да је зато тако љута, и на саму себе, што ето мора чак и то да ради. А највише је била љута на њега, свекра, самог Марка. Ако баш они, његови сељаци, то не знају, а оно бар он, који је газда, већ толико је у вароши, бар он треба да зна какав је овде ред: да је већ једном време да младенци иду у своју собу. И зато она чим уђе чисто викну:
— Хајде! — немајући кад да чека, стаде до врата журећи их, и Марка и саму њу. — Хајде, хајде, де!
Софка виде како он отуда, из угла собе, на оно њено прво „хајде“ плећима полете напред, да и њу као и свакога отера, али се сети да она није нека његова, сељанка, па да може радити са њоме шта хоће, већ да је варошанка. А највише га порази кад спази ашчикину голу руку, подбочену о кук, са заврнутом кошуљом, и то чистом, белом, те по томе он познаде да није прала судове, него да је сада сигурно разастрла постељу младенцима.
— Хајде, хајде, свекре! Доста је, време је... — Охрабреније на то његово ћутање поче ашчика да жури.
А Софка је знала куда је позива, шта значи то њено „хајде“, куда је води, у какав понор... Виде како јој ашчика строгим погледом поче да даје знак, да бар она, Софка, не буде луда, бар она зна шта сада треба да се ради и онда нека се сама диже, одлази, када он, свекар, сељак, не зна и неће да зна... Софка, цвокоћући и скупљајући одело око себе, ма да је била добро обучена, диже се и пође.
— Збогом, тато! — приђе и пољуби га у руку. Осети како су му руке, прсти, сасвим хладни и тешки. Излазећи и пролазећи кујну, чу она за собом ашчикин још строжији глас овим Циганима у кујни:
— Хајде и ви, бре...
И виде како Цигани, срећни, вукући у брзини колије и гуњеве по земљи, пројурише поред ње и изгубише се трчећи ка капији. Али у том чу се страшан Марков глас, који се беше устремио на ашчику:
— Ђид ти! Шта ти?
Али ашчика као да је била спремна на то, јер чу се како га утишава:
— Де, де... газда-Марко, знам ја...
— Шта ти знаш, сурунтијо варошка, шта ти, варошка!...
— Ако, ако, Марко. Све ако, само ти легни, испавај се.
Али на то, као одговор, чу се само ломљење сигурно трпезе, прозора. И то тако страшно, да ашчика, унезверена, излете са запрепашћеним узвиком: „Куку“, које би угушено још јачим прскањем прозора, не само стакла него и ћерчива, гажењем судова по трпези, а све то праћено његовим готово лудим гласовима, речима, псовком, кркљањем, које је за свакога било неразумљиво, али за Софку овамо, у собици, која беше од страха пала у постељу и покрила се јорганом, сасвим јасно, разумљиво...
— Ах, ах, псу бре, крвниче бре, стари деда-Митре! Ах мајко, ах курво! Ах отац, ах проклет... Ах! Зар ви, бре...
А Софка је знала да то значи: Зар вама све | допуштано, ви све чинисте што хтедосте; своје синове женисте и изабрасте снаје не за њих већ за себе! — Ето и сам он, и њега је отац младог женио, па не можда, него сигурно је ова његова жена, сада свекрва, прво са оцем његовим, својим свекром, живела! И овај сада његов син није његов син, него ваљда брат. И сви они, сви, како су хтели, онако, како су њихови оцеви са њихним женама, тако и они са женама својих синова. А сада, само њему се не да, само он то не сме!... И ко зна докле би и како — да се не чу где ашчика у кујни свекрви поче уплашено говорити:
— Снашке, ја више к њему не смем. Ти, ако хоћеш, иди, умири га, да легне, заспи, да младенци могу... Ако не, ја не могу ништа више.
— Идем! — Тако гробно чу се како свекрва убијено и решено одговори. И заиста, на изненађење и ужас свих, она уђе тамо к њему.
Шта је тамо међ њима настало, какав разговор, није се могло чути. Само је Софка овамо, по Марковом искривљеном гласу, шиштавом, шупљем, запенушеном од беса, ваљда и пене која му је била из уста, била сигурна у то: да он сада своју жену мучи, испитује, да му она призна, како је заиста живела са својим свекром, његовим оцем, док је он био мали, дечко. И Софка је осећала да од тога њенога признања — и то не да она каже, потврди него да он то само осети у њеном гласу, забуни, у каквом усклику — зависи све. То му са да треба, да би му то био изговор, да би онда и он, као у инат, као светећи се њој, жени, и своме покојном оцу, одмах овамо код ње, Софке... А да је тога било, тога наваљивања, мучења, да му она призна, видело се и по томе што отуда почеше да допиру запрепашћени узвици, крици, свекрвини:
— Човече!... Човече! Ћути, убиће те Господ!... Куку! Зар свекар...! Зини, земљо, да сви пропаднемо! Куку, шта доживех! Куку! Господе Боже, Господе!
На то чу једно страшно:
— Ја сам твој Господ! — И туп, јак ударац. Онда малаксао, обезнањен, писак свекрвин.
Арса, који је поред свега страха ипак тамо вирио и пазио, чу се како викну:
— Уби газда газдарицу!
Софка, овамо у постељи, готово се обезнани, јер осети да се нема више куда, нема наде, спаса. Крв ће лећи, све ће побити, а она ће морати бити његова... Али је брзо освести и скамени шум испред њене собе. До собњега прага чуло се како се нешто ваља, кркља. И заиста он је, он! И то не што је случајно пошао, па се спотакао поред њене собе, него се намерно овамо упутио, али осећајући шта чини, сигурно од ужаса сам није могао даље. Више није имао снаге да пређе праг и уђе овамо, код ње, већ ту пао. А отуда, из оне велике собе, где је свекрва са окрвављеном главом ничце лежала, једнако се чуло њено цвиљење, и то не јако, него тихо, без наде, убијено:
— Куку! Куку! Леле, мајчице моја! Леле, слатка кућо моја!
Али то за њега овамо, пред вратима, до самих Софкиних ногу, више ништа није било. Између њега и тамо те собе, куће, жениног цвиљења изгледа да све је било свршено и пропало: цео живот, детињство, отац, мати, нарочито проклети отац. Кости му се у земљи превртале што га, по обичају, младог, још као дете, оженио, када ништа није могао знати, као што никада више неће ништа ни дознати ни осетити! Јер ево, кркљајући и лежећи на прагу њене собе, борећи се са собом, он кроз прсте руке, што му је клемпаво висила више главе и била наслоњена на праг, кроз тај праг, кроз пукотине, кроз земљу осећао је отуда из собе мирис Софкин тамо у постељи. Осећао чисто како јој срце бије, како њена зрела, страсна уста горе, и како њена коса, разастрта у постељи и сигурно опкољавајући и обвијајући цело њено тело, мирише, мирише...
И Софка чу како он кркља и ваља се, упиње, напреже, да бар главом, раменима гурне у врата, отвори их и уђе к њој. Али не може. Пада. Руке, лактови и колена га издају, јер га оно женино цвиљење као неко уже око врата стеже, не да му и не пушта га да се дигне, пређе праг. А међутим да се опет врати, тамо, код жене, у ону собу, кући, не може — свршено је! А то њено цвиљење, а баш стога што није силно, не призива у помоћ, већ тихо, убијено, без наде, баш због тога оно му све јасније, све силније допире до ушију. Изгледа да му таванице, греде, црепови и сва кућа са тим њеним цвиљењем пада на главу и бије га у теме, у мозак. И једва, помоћу лактова и колена, успе некако да се од самога себе отргне, ослободи и посрћући пође у двориште.
— Арсо, појас и силав! једва што промуца и довуче се до дирека кућног и поче се уз њега леђима, главом уздизати, наслањати, да не падне, чекајући да га Арса опаше.
Арса дотрча. Поче га опасивати, али с муком, јер цео његов доњи део тела, кукови, клатили су му се и дрхтали. Сва му је утроба једнако крчала и као да се кидала, па се све то срозавало у појас. Он сам ништа није видео сем слуге Арсе испред себе. Видело се само како се, да не би пао, упиње и главом и теменом да се одржи уз дирек а једва држи уздигнуте руке, да би га Арса што јаче стегао, опасао. После једва промуца:
— Алата!
Арса му поче силав опасивати. Он то није ни осећао, сав је трнуо ослушкујући да ли се не чује што из онога сопчета где је Софка и одакле се видело како још прска свећа. Срећом ништа се није чуло, ни Софкин плач, јаукање. Међутим из оне друге собе једнако је допирало оно свекрвино цвиљење, да му се чинило да јој се, откако ју је ударио и откада она већ цвили, сигурно већ цела предња страна лица онако у крви изгубила у земљи. А ноћ је била једнако мрачна, и двориште, калдрма скамењена. Једино из оног тамо кута у дну дворишта, где се сливала и скупљала нечистоћа, заударало је, на ђубре, на трулеж. Он све јаче и јаче поче да удише тај трулеж. И то га поче као освешћивати. Сети се свега. Последњи пут задрхта и изненада, силно, јако потеже руком за нож из силава. Али застану, јер виде да ће га опазити Арса, који му се приближаваше доводећи алата. И да се не би овај досетио, Марко том подигнутом руком за нож на себе, на своја прса, срце, само што поче да брише чело. Опет га обузе страх, опет малакса, осети неко кркљање, тупо, тешко, као неко дављење самога себе... Сам је Арса морао у узенгије да му умеће ноге, јер се он једва држао о јабуку на седлу. Али изненадном снагом одједном скочи, уседе у седло и ножем алата остраг по сапима шину. Шикну крв. Алат, бљештећи се у мраку, пропињући се и разривајући калдрму, одјури са њиме. Софка чу како Арса полете у кујну, и тамо ка свекрви викну:
— Оде газда и посече алата!