Nečista krv/Glava dvadesetčetvrta
Treći dan, utorak, a Marko nikako ne pušta. Sam odlazi i zatvara kapiju. Teško onom ko spomene, a kamo li da se usudi poći. Ali nije se moglo više Počelo se već da izluđuje. Počeli da se međ sobom tuku i od besa sami sebi seku ruke, noge, tako da su morali, vučeni ženama, odlaziti kroz kapidžike čak i preskačući preko zidova.
Marko opet da izludi. Jednako brani, ne da, a kad primeti da je ko umakao, on sluge da pobije.
Sofka, ogrnuta kolijom, ležala je. Nije mogla više da dvori, nudi. Od umora jedva je oči držala otvorene. Bila je sva vrela. A od straha, jeze, čisto je kao neko ludilo poduzimalo. Jer, što su više gosti odlazili, ona i on, svekar, sve više su ostajali sami. I što je najgore, nije je bilo strah što ne zna šta će biti — znala je šta je čeka — nego stoga što sa sobom još nije bila na čisto: šta će ona činiti ako zaista svekar, Marko, na nju... Samo da nije ona Sofka, efendi-Mitina, ona bi već znala. Sigurno bi mogla da se otme od njega, i, makar sva izgrebana, sasvim gola, ona bi utekla. Ali šta će posle, kad je takvu vide na ulici, u čaršiji?... Jedva će se to dočekati, da joj se site. I zbog toga ne smejući, a ne znajući šta bi drugo, od straha, izvaljena do svekrovog mesta, uz trpezu, sva je cvokotala i grčila se. A najgore joj bi kada oseti kako u glasu Markovu — a on je tamo oko kuće vikao, psovao, pretio, što su svi otišli, osobito što je otišao stari deda Mitar, Arsa i Steva — u tom njegovom vajkanju, pretnji, zvuči i strah, strah, što su ga ostavili samog. Jer da su i oni tu, pošto su i oni to isto radili sa svojim snajama, I on bi sada, sasvim lako, sa svojom. A ovako, ostavili ga samog, i to ovde, u varoši, gde to nije običaj, ne zna se za to, ne sme da bude...
Ču ga kako se ovamo k njoj vraća. Diše toliko da se Sofki učini kako se cela soba kreće. Ona, ne mogući da ustane, da ga kao što treba dočeka, poče se izvinjavati:
— Ne mogu, tato, umorna sam.
— Sedi, sedi, čedo!
I sede do nje, ali podalje. To Sofku još više uplaši, jer vide kako ne može da sedi, kako prekrštenih nogu i sa podbočenim rukama o kolena, sav se nija i gleda oštro ispred sebe, gleda u trpezu, nedignutu, u proliveno vino, razbacane kosti, rasuto jelo, komađe hleba, izgužvane pokrovce, razbacane presavijane jastuke.
A tamo do vrata, u kujni, Cigani, mrtvi umorni, jedva drže zurle i dremaju. Napolju opet poče po treći put mrak da silazi, i sve ovo kao da se smirava, malaksava. I samo kamenje po dvorištu, vađeno konjskim kopitama, više ne prska i ne tandrče, već kako koji i gde u rupu zapao, tako zastao i uglavljen kao da se odmara. Momci, bunovni, neispavani, umivaju se na bunaru i pljuskaju. Dole iz štale samo se čuje kako šušti čupana u naramcima slama i seno i kako nošena sitno pada i veje putem. U kujni, sve kao svršeno, i mirno, tiho. I to tako strašno tiho i grubo. Veliki oganj, kao svršivši svoj posao, sve više je trnuo i pepelom se pokrivao. Jedino što se čuje hod po kujni, kloparanje papuča aščike i njen tihi šapat sa svekrvom. A baš taj šapat njega, Marka, toliko prenerazi.
— Sviri! — poskoči on uplašeno i viknu tako silno da cela kuća pretrnu.
I sama Sofka, zaboravivši se, podiže se i poče ga zaustavljati:
— Ne tato. Ne, tato.
Ali on je ne pogleda. Preko sofre, ukorak je preskočivši, pođe po kujni, sviračima. U tom svirač, držeći u jednoj ruci tromo grnetu, a drugom pritiskujući raspasan mintan, presavi se pred Markom i sanjivo, malaksalo, ali odlučno poče:
— Marko — ali se brzo trže i popravi — gazda Marko — ako smo i Cigani, i mi duše imamo. Ne može se više. Ne može se, i sam vidiš. Marko, mesto da ga, kao drugi put, na takav odgovor udari, izbije, otera, čisto kao da ga poče moliti:
— Znam, vidim... Vidim, ali hoću, hoću, hoću! — i osećajući neku nasladu u tom „hoću“, nadnese se nad Ciganima dižući ruke, kojima bi ga smoždio, samo da se ovaj opet usprotivi.
Opet poče svirka. Istina umorna, upinjući se, ali opet sa hukom i toplo. Opet poče kroz noć da treperi grneta. A tu svirku, huku, on, Marko, kao da je jedva čekao. Jer, na iznenađenje Sofkino, ne vrati se ovamo k njoj, nego ode pravo, ka prozoru sobnjem. I tamo, sproću nje, u kutu, gde je bio potpun mrak, čisto se skljoka. Sofka pretrnu, jer vide da je već došlo ono: da će joj sigurno sad ispovediti ljubav svoju. Zato je tamo u kut pao, da je u mraku, da se ne bi video kakav izgleda, kada joj počne o tome govoriti, a zato i traži da sada svirači sviraju, da od njihne huke i larme aščika i svekrva ne bi čule njegovu ispovest. I ko zna, sigurno bi to bilo, da se u tom ne pojavi aščika. A po njenom licu, držanju, videlo | se da se dugo i dugo rešavala, da je tek posle mnogog navaljivanja, molbe a možda čak i plača od strane svekrve, pristala da ovamo uđe. I videlo se da je zato tako ljuta, i na samu sebe, što eto mora čak i to da radi. A najviše je bila ljuta na njega, svekra, samog Marka. Ako baš oni, njegovi seljaci, to ne znaju, a ono bar on, koji je gazda, već toliko je u varoši, bar on treba da zna kakav je ovde red: da je već jednom vreme da mladenci idu u svoju sobu. I zato ona čim uđe čisto viknu:
— Hajde! — nemajući kad da čeka, stade do vrata žureći ih, i Marka i samu nju. — Hajde, hajde, de!
Sofka vide kako on otuda, iz ugla sobe, na ono njeno prvo „hajde“ plećima polete napred, da i nju kao i svakoga otera, ali se seti da ona nije neka njegova, seljanka, pa da može raditi sa njome šta hoće, već da je varošanka. A najviše ga porazi kad spazi aščikinu golu ruku, podbočenu o kuk, sa zavrnutom košuljom, i to čistom, belom, te po tome on poznade da nije prala sudove, nego da je sada sigurno razastrla postelju mladencima.
— Hajde, hajde, svekre! Dosta je, vreme je... — Ohrabrenije na to njegovo ćutanje poče aščika da žuri.
A Sofka je znala kuda je poziva, šta znači to njeno „hajde“, kuda je vodi, u kakav ponor... Vide kako joj aščika strogim pogledom poče da daje znak, da bar ona, Sofka, ne bude luda, bar ona zna šta sada treba da se radi i onda neka se sama diže, odlazi, kada on, svekar, seljak, ne zna i neće da zna... Sofka, cvokoćući i skupljajući odelo oko sebe, ma da je bila dobro obučena, diže se i pođe.
— Zbogom, tato! — priđe i poljubi ga u ruku. Oseti kako su mu ruke, prsti, sasvim hladni i teški. Izlazeći i prolazeći kujnu, ču ona za sobom aščikin još strožiji glas ovim Ciganima u kujni:
— Hajde i vi, bre...
I vide kako Cigani, srećni, vukući u brzini kolije i gunjeve po zemlji, projuriše pored nje i izgubiše se trčeći ka kapiji. Ali u tom ču se strašan Markov glas, koji se beše ustremio na aščiku:
— Đid ti! Šta ti?
Ali aščika kao da je bila spremna na to, jer ču se kako ga utišava:
— De, de... gazda-Marko, znam ja...
— Šta ti znaš, suruntijo varoška, šta ti, varoška!...
— Ako, ako, Marko. Sve ako, samo ti legni, ispavaj se.
Ali na to, kao odgovor, ču se samo lomljenje sigurno trpeze, prozora. I to tako strašno, da aščika, unezverena, izlete sa zaprepašćenim uzvikom: „Kuku“, koje bi ugušeno još jačim prskanjem prozora, ne samo stakla nego i ćerčiva, gaženjem sudova po trpezi, a sve to praćeno njegovim gotovo ludim glasovima, rečima, psovkom, krkljanjem, koje je za svakoga bilo nerazumljivo, ali za Sofku ovamo, u sobici, koja beše od straha pala u postelju i pokrila se jorganom, sasvim jasno, razumljivo...
— Ah, ah, psu bre, krvniče bre, stari deda-Mitre! Ah majko, ah kurvo! Ah otac, ah proklet... Ah! Zar vi, bre...
A Sofka je znala da to znači: Zar vama sve | dopuštano, vi sve činiste što htedoste; svoje sinove ženiste i izabraste snaje ne za njih već za sebe! — Eto i sam on, i njega je otac mladog ženio, pa ne možda, nego sigurno je ova njegova žena, sada svekrva, prvo sa ocem njegovim, svojim svekrom, živela! I ovaj sada njegov sin nije njegov sin, nego valjda brat. I svi oni, svi, kako su hteli, onako, kako su njihovi ocevi sa njihnim ženama, tako i oni sa ženama svojih sinova. A sada, samo njemu se ne da, samo on to ne sme!... I ko zna dokle bi i kako — da se ne ču gde aščika u kujni svekrvi poče uplašeno govoriti:
— Snaške, ja više k njemu ne smem. Ti, ako hoćeš, idi, umiri ga, da legne, zaspi, da mladenci mogu... Ako ne, ja ne mogu ništa više.
— Idem! — Tako grobno ču se kako svekrva ubijeno i rešeno odgovori. I zaista, na iznenađenje i užas svih, ona uđe tamo k njemu.
Šta je tamo međ njima nastalo, kakav razgovor, nije se moglo čuti. Samo je Sofka ovamo, po Markovom iskrivljenom glasu, šištavom, šupljem, zapenušenom od besa, valjda i pene koja mu je bila iz usta, bila sigurna u to: da on sada svoju ženu muči, ispituje, da mu ona prizna, kako je zaista živela sa svojim svekrom, njegovim ocem, dok je on bio mali, dečko. I Sofka je osećala da od toga njenoga priznanja — i to ne da ona kaže, potvrdi nego da on to samo oseti u njenom glasu, zabuni, u kakvom uskliku — zavisi sve. To mu sa da treba, da bi mu to bio izgovor, da bi onda i on, kao u inat, kao sveteći se njoj, ženi, i svome pokojnom ocu, odmah ovamo kod nje, Sofke... A da je toga bilo, toga navaljivanja, mučenja, da mu ona prizna, videlo se i po tome što otuda počeše da dopiru zaprepašćeni uzvici, krici, svekrvini:
— Čoveče!... Čoveče! Ćuti, ubiće te Gospod!... Kuku! Zar svekar...! Zini, zemljo, da svi propadnemo! Kuku, šta doživeh! Kuku! Gospode Bože, Gospode!
Na to ču jedno strašno:
— Ja sam tvoj Gospod! — I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak svekrvin.
Arsa, koji je pored svega straha ipak tamo virio i pazio, ču se kako viknu:
— Ubi gazda gazdaricu!
Sofka, ovamo u postelji, gotovo se obeznani, jer oseti da se nema više kuda, nema nade, spasa. Krv će leći, sve će pobiti, a ona će morati biti njegova... Ali je brzo osvesti i skameni šum ispred njene sobe. Do sobnjega praga čulo se kako se nešto valja, krklja. I zaista on je, on! I to ne što je slučajno pošao, pa se spotakao pored njene sobe, nego se namerno ovamo uputio, ali osećajući šta čini, sigurno od užasa sam nije mogao dalje. Više nije imao snage da pređe prag i uđe ovamo, kod nje, već tu pao. A otuda, iz one velike sobe, gde je svekrva sa okrvavljenom glavom ničce ležala, jednako se čulo njeno cviljenje, i to ne jako, nego tiho, bez nade, ubijeno:
— Kuku! Kuku! Lele, majčice moja! Lele, slatka kućo moja!
Ali to za njega ovamo, pred vratima, do samih Sofkinih nogu, više ništa nije bilo. Između njega i tamo te sobe, kuće, ženinog cviljenja izgleda da sve je bilo svršeno i propalo: ceo život, detinjstvo, otac, mati, naročito prokleti otac. Kosti mu se u zemlji prevrtale što ga, po običaju, mladog, još kao dete, oženio, kada ništa nije mogao znati, kao što nikada više neće ništa ni doznati ni osetiti! Jer evo, krkljajući i ležeći na pragu njene sobe, boreći se sa sobom, on kroz prste ruke, što mu je klempavo visila više glave i bila naslonjena na prag, kroz taj prag, kroz pukotine, kroz zemlju osećao je otuda iz sobe miris Sofkin tamo u postelji. Osećao čisto kako joj srce bije, kako njena zrela, strasna usta gore, i kako njena kosa, razastrta u postelji i sigurno opkoljavajući i obvijajući celo njeno telo, miriše, miriše...
I Sofka ču kako on krklja i valja se, upinje, napreže, da bar glavom, ramenima gurne u vrata, otvori ih i uđe k njoj. Ali ne može. Pada. Ruke, laktovi i kolena ga izdaju, jer ga ono ženino cviljenje kao neko uže oko vrata steže, ne da mu i ne pušta ga da se digne, pređe prag. A međutim da se opet vrati, tamo, kod žene, u onu sobu, kući, ne može — svršeno je! A to njeno cviljenje, a baš stoga što nije silno, ne priziva u pomoć, već tiho, ubijeno, bez nade, baš zbog toga ono mu sve jasnije, sve silnije dopire do ušiju. Izgleda da mu tavanice, grede, crepovi i sva kuća sa tim njenim cviljenjem pada na glavu i bije ga u teme, u mozak. I jedva, pomoću laktova i kolena, uspe nekako da se od samoga sebe otrgne, oslobodi i posrćući pođe u dvorište.
— Arso, pojas i silav! jedva što promuca i dovuče se do direka kućnog i poče se uz njega leđima, glavom uzdizati, naslanjati, da ne padne, čekajući da ga Arsa opaše.
Arsa dotrča. Poče ga opasivati, ali s mukom, jer ceo njegov donji deo tela, kukovi, klatili su mu se i drhtali. Sva mu je utroba jednako krčala i kao da se kidala, pa se sve to srozavalo u pojas. On sam ništa nije video sem sluge Arse ispred sebe. Videlo se samo kako se, da ne bi pao, upinje i glavom i temenom da se održi uz direk a jedva drži uzdignute ruke, da bi ga Arsa što jače stegao, opasao. Posle jedva promuca:
— Alata!
Arsa mu poče silav opasivati. On to nije ni osećao, sav je trnuo osluškujući da li se ne čuje što iz onoga sopčeta gde je Sofka i odakle se videlo kako još prska sveća. Srećom ništa se nije čulo, ni Sofkin plač, jaukanje. Međutim iz one druge sobe jednako je dopiralo ono svekrvino cviljenje, da mu se činilo da joj se, otkako ju je udario i otkada ona već cvili, sigurno već cela prednja strana lica onako u krvi izgubila u zemlji. A noć je bila jednako mračna, i dvorište, kaldrma skamenjena. Jedino iz onog tamo kuta u dnu dvorišta, gde se slivala i skupljala nečistoća, zaudaralo je, na đubre, na trulež. On sve jače i jače poče da udiše taj trulež. I to ga poče kao osvešćivati. Seti se svega. Poslednji put zadrhta i iznenada, silno, jako poteže rukom za nož iz silava. Ali zastanu, jer vide da će ga opaziti Arsa, koji mu se približavaše dovodeći alata. I da se ne bi ovaj dosetio, Marko tom podignutom rukom za nož na sebe, na svoja prsa, srce, samo što poče da briše čelo. Opet ga obuze strah, opet malaksa, oseti neko krkljanje, tupo, teško, kao neko davljenje samoga sebe... Sam je Arsa morao u uzengije da mu umeće noge, jer se on jedva držao o jabuku na sedlu. Ali iznenadnom snagom odjednom skoči, usede u sedlo i nožem alata ostrag po sapima šinu. Šiknu krv. Alat, blješteći se u mraku, propinjući se i razrivajući kaldrmu, odjuri sa njime. Sofka ču kako Arsa polete u kujnu, i tamo ka svekrvi viknu:
— Ode gazda i poseče alata!