Na badnji dan/25

POJAVA PETA

POJAVA PETA
Udovica PETROVIĆKA, MARIJA, VELjKO, JOVAN, i pređašnji.

JOVAN:
Izvolite samo unutra! (Ode.)
UDOVICA:
Hvala vam, gosdodine, što ste se smilovali na nas sirote.
SVETOZAR:
Ja? Bože'sačuvaj! Ja nisam tako milostiv!
UDOVICA:
Badava se odričete. vi imate dobro srce, gospodine! Veljko sine, poljubi gospodina u ruku.
SVETOZAR:
Nije nužno! Ja ne trpim decu, a nisam vas zvao da mi zahvaljujete, već da se ogrejete!
UDOVICA:
I na tom vam hvala, gospodine, u ime dece moje! (Približe se furuni.)
SVETOZAR (hoda gore dole):
Da bome, sad će još izneti, da ja delim milostinju, ja, koji nemarim za ceo svet, — no, to bi mi samo trebalo!
VELjKO:
Mati, ja sam gladan!
UDOVICA:
Ćuti, dete moje, ti ćeš već docnije dobiti tvoju večeru!
VELjKO:
Ali, mati, eno večere na stolu!
UDOVICA:
To nije naše, dete moje, strpi se!
SVETOZAR:
Za što da se strpi, kad je gladan? Za što ne bi večerao? Ima jela dosta, posadite ga dakle za sto. (Za sebe.) Ta da, ja i onako ne mogu večerati, morao bih jelo baciti! Za što ne bi pre dete pojelo, kad je gladno. Gladno! Za što ja nisam gladan?
UDOVICA:
Hvala, gospodine, on će već drcnije večerati.
MARIJA:
Ne verujte, gospodine, mi nemamo ništa za večeru!
SVETOZAR:
Ništa za zečeru? Pa što ne sedate? Hoćete da me jedite u mojoj sobi? (Za ssbe.) Ništa nemaju za večeru! Za što ja nemam ništa za večeru, pa bih i ja bio gladan. No, zar još niste seli?
UDOVICA:
Ali, gospodine —
SVETOZAR:
Tu nema ali, ja ne trpim, da mi se protivi. (Sedaju za sto.)
MARIJA:
A hoćete li i vi s nama, gospodine?
SVETOZAR:
Ja nisam gladan, ne mogu da jedem!
MARIJA:
Ovaka krasna večera!
SVETOZAR:
Krasna večera? — To je njima krasna večera!? Ove su žene došle samo da me jede!
MARIJA:
Al‘ ajvar što je dobar! — Ogledaj te samo, gospodine!
SVETOZAR:
Pa za što ja ne bih ogledao? — Ko meni zapoveda? (Sedne i jede.) Bome, nije rđav.
MARIJA:
A hoćete li malo haringe? Evo, s moga tanjira, — ja sam već posula zejtinom, — samo malčice!
SVETOZAR:
Sa vašeg tanjira, — a za što ne? Meni je sve jedno ma s koga? Šta ja marim za sve tanjire. (Jede.)
VELjKO:
Mati, hoće li meni Boga što doneti? — Znaš kako mi je lane doneo zlatnih oraja?
UDOVICA:
Ove godine, sine mili, ne će ti ništa doneti.
VELjKO (plačno):
Za što, mati, zar ja nisam bio dobar?
SVETOZAR:
Ko to kaže da nisi? Da bome da si bio, za to ti je Boga već doneo poklon!
VELjKO:
Je l‘ istina?
SVETOZAR:
Sad ćeš viditi! (Ustane i donese igračke.) Evo vidiš — to je Boga tebi doneo. (3a sebe.) Za što da mu ne poklonim, kad sam već kupio?
VELjKO:
Mati, mati, gledaj kako je ovo lep konj pa pajac!
UDOVICA:
O.gospodine, kako da vam blagodarim?
SVETOZAR:
Šta da blagodarite? Ja nisam vas ovamo zvao da mi blagodarite!
UDOVICA:
Ali, gospodine —
SVETOZAR:
Tu nema ali, hoćete da me jedite!
MARIJA:
Mani, mati, gospodin voli, da dobro čini, i da mu se tome ne zahvaljuje.
SVETOZAR:
Kakvo dobro? Još će me izneti da ja činim dobra! No, to bi mi samo trebalo — meni, koji ne marim ni za kakvo dobro.
UDOVICA (ustane):
E, deco, sad smo se ogrejali, a i večerali smo, sad ne smemo više gospodina uznemirivati.
VELjKO:
Mati, ja ne marim da idem, meni je zima.
UDOVICA:
Ćuti, dete moje!
VELjKO:
Ja ću mati ovde spavati!
UDOVICA:
Hoćeš ćutati, — bolje se zahvali gospodinu.
SVETOZAR:
Šta da se zahvali, kad ima pravo! — Za što nebi on ovde spavao?
UDOVICA:
Zaista, gospodine? O, ja bih vam bila blagodarna, samo on neka ostane, za nas dvoje je već lakše po zimi.
SVETOZAR:
Kakva ste vi mati, da dete samo ostavljate? Zar ne možete i vi i vaša kći ovde ostati?
UDOVICA:
Ali, gospodine —
SVETOZAR:
Tu nema ali, — Jovane!
JOVAN (na vratima):
Izvolite, gospodine!
SVETOZAR:
Idi namesti u ovoj maloj sobici postelju za njih troje.
JOVAN:
Odmah, gospodine, samo —
SVETOZAR:
No?
JOVAN:
Samo što ima jedna postelja i to taman toliko, koliko je cela soba.
SVETOZAR:
Imaš pravo, ja na to nisam ni mislio!
UDOVICA:
Eto, vidite, gospodine, da je nemoguće!
SVETOZAR:
Šta je nemoguće? Ja ne ću spavati, — nemam sna, a i ne moram! Ko mi zapoveda! — Hajde idite u sobu, pomozite se kako možete! — Brzo, brzo — ja ne trpim odlaganja. (Ugura ih u sobu.)