На бадњи дан/25

ПОЈАВА ПЕТА

ПОЈАВА ПЕТА
Удовица ПЕТРОВИЋКА, МАРИЈА, ВЕЉКО, ЈОВАН, и пређашњи.

ЈОВАН:
Изволите само унутра! (Оде.)
УДОВИЦА:
Хвала вам, госдодине, што сте се смиловали на нас сироте.
СВЕТОЗАР:
Ја? Боже'сачувај! Ја нисам тако милостив!
УДОВИЦА:
Бадава се одричете. ви имате добро срце, господине! Вељко сине, пољуби господина у руку.
СВЕТОЗАР:
Није нужно! Ја не трпим децу, а нисам вас звао да ми захваљујете, већ да се огрејете!
УДОВИЦА:
И на том вам хвала, господине, у име деце моје! (Приближе се фуруни.)
СВЕТОЗАР (хода горе доле):
Да боме, сад ће још изнети, да ја делим милостињу, ја, који немарим за цео свет, — но, то би ми само требало!
ВЕЉКО:
Мати, ја сам гладан!
УДОВИЦА:
Ћути, дете моје, ти ћеш већ доцније добити твоју вечеру!
ВЕЉКО:
Али, мати, ено вечере на столу!
УДОВИЦА:
То није наше, дете моје, стрпи се!
СВЕТОЗАР:
За што да се стрпи, кад је гладан? За што не би вечерао? Има јела доста, посадите га дакле за сто. (За себе.) Та да, ја и онако не могу вечерати, морао бих јело бацити! За што не би пре дете појело, кад је гладно. Гладно! За што ја нисам гладан?
УДОВИЦА:
Хвала, господине, он ће већ дрцније вечерати.
МАРИЈА:
Не верујте, господине, ми немамо ништа за вечеру!
СВЕТОЗАР:
Ништа за зечеру? Па што не седате? Хоћете да ме једите у мојој соби? (За ссбе.) Ништа немају за вечеру! За што ја немам ништа за вечеру, па бих и ја био гладан. Но, зар још нисте сели?
УДОВИЦА:
Али, господине —
СВЕТОЗАР:
Ту нема али, ја не трпим, да ми се противи. (Седају за сто.)
МАРИЈА:
А хоћете ли и ви с нама, господине?
СВЕТОЗАР:
Ја нисам гладан, не могу да једем!
МАРИЈА:
Овака красна вечера!
СВЕТОЗАР:
Красна вечера? — То је њима красна вечера!? Ове су жене дошле само да ме једе!
МАРИЈА:
Ал‘ ајвар што је добар! — Огледај те само, господине!
СВЕТОЗАР:
Па за што ја не бих огледао? — Ко мени заповеда? (Седне и једе.) Боме, није рђав.
МАРИЈА:
А хоћете ли мало харинге? Ево, с мога тањира, — ја сам већ посула зејтином, — само малчице!
СВЕТОЗАР:
Са вашег тањира, — а за што не? Мени је све једно ма с кога? Шта ја марим за све тањире. (Једе.)
ВЕЉКО:
Мати, хоће ли мени Бога што донети? — Знаш како ми је лане донео златних ораја?
УДОВИЦА:
Ове године, сине мили, не ће ти ништа донети.
ВЕЉКО (плачно):
За што, мати, зар ја нисам био добар?
СВЕТОЗАР:
Ко то каже да ниси? Да боме да си био, за то ти је Бога већ донео поклон!
ВЕЉКО:
Је л‘ истина?
СВЕТОЗАР:
Сад ћеш видити! (Устане и донесе играчке.) Ево видиш — то је Бога теби донео. (3а себе.) За што да му не поклоним, кад сам већ купио?
ВЕЉКО:
Мати, мати, гледај како је ово леп коњ па пајац!
УДОВИЦА:
О.господине, како да вам благодарим?
СВЕТОЗАР:
Шта да благодарите? Ја нисам вас овамо звао да ми благодарите!
УДОВИЦА:
Али, господине —
СВЕТОЗАР:
Ту нема али, хоћете да ме једите!
МАРИЈА:
Мани, мати, господин воли, да добро чини, и да му се томе не захваљује.
СВЕТОЗАР:
Какво добро? Још ће ме изнети да ја чиним добра! Но, то би ми само требало — мени, који не марим ни за какво добро.
УДОВИЦА (устане):
Е, децо, сад смо се огрејали, а и вечерали смо, сад не смемо више господина узнемиривати.
ВЕЉКО:
Мати, ја не марим да идем, мени је зима.
УДОВИЦА:
Ћути, дете моје!
ВЕЉКО:
Ја ћу мати овде спавати!
УДОВИЦА:
Хоћеш ћутати, — боље се захвали господину.
СВЕТОЗАР:
Шта да се захвали, кад има право! — За што неби он овде спавао?
УДОВИЦА:
Заиста, господине? О, ја бих вам била благодарна, само он нека остане, за нас двоје је већ лакше по зими.
СВЕТОЗАР:
Каква сте ви мати, да дете само остављате? Зар не можете и ви и ваша кћи овде остати?
УДОВИЦА:
Али, господине —
СВЕТОЗАР:
Ту нема али, — Јоване!
ЈОВАН (на вратима):
Изволите, господине!
СВЕТОЗАР:
Иди намести у овој малој собици постељу за њих троје.
ЈОВАН:
Одмах, господине, само —
СВЕТОЗАР:
Но?
ЈОВАН:
Само што има једна постеља и то таман толико, колико је цела соба.
СВЕТОЗАР:
Имаш право, ја на то нисам ни мислио!
УДОВИЦА:
Ето, видите, господине, да је немогуће!
СВЕТОЗАР:
Шта је немогуће? Ја не ћу спавати, — немам сна, а и не морам! Ко ми заповеда! — Хајде идите у собу, помозите се како можете! — Брзо, брзо — ја не трпим одлагања. (Угура их у собу.)