Na Vidov-dan 1894. godine
Šta se muti, šta se tmuri?
Što oblaci nebo kriju?
Je l’ to predznak novoj buri
Na nečiju pogibiju?
Il’ ranije suze vrele
To oblaci možda nose;
I Kosovu oni žele,
Slavno groblje da orose.
Ili možda... Al’ ko znade,
Šta nam Usud danas snuje?
Vidov-dan je!
A on jade Nadanjima razblažuje...
Vidov-dane, čudni dane,
Kleo bih te! Al ne, neću.
Još mi ponos vida rane,
Još verujem srpsku sreću.
Još se nadzm: bude l’ bilo
Brankovića, crnih tića,
Da je Srpstvo odgajilo
I sokola Obilića.
