Nahod (tragedija u pet činova)/17
VIII
DUŠAN, MONAH TEODOSOJE
DUŠAN (Uzbuđen prilazi stolici, klone i umoran naslanja glavu na ruke tako da i ne primećuje monaha, koji malo zatim ulazi).
MONAH: Smem li te, Gospodaru, uznemiriti?
DUŠAN (Diže glavu): Uđi!
MONAH (Prilazi): Ne znam, jesam li došao u dobar čas; imao bih važan razgovor.
DUŠAN: Čega se tiče važnost ta?
MONAH: Momira!
DUŠAN: Opet? Govori!
MONAH: Strah me je da ti kazujem.
DUŠAN (Prestravljeno): Strah te je?.. To znači?..
MONAH: Znači da Gospod grehom hoće da iskupi greh.
DUŠAN: O kojem grehu, o kojim gresima govoriš ti?
MONAH (Obazrivo.): O grehu tvoje mladosti, o tvome sinu Momiru.
DUŠAN: Čuo sam već da o njemu misliš govoriti. Kazuj već!
MONAH: Bog neka mi je svedok, Gospodaru, da sam ja ispunio tvoje naloge. Jedini poverenik te mladićske tajne, ja je nikad i nikom nisam kazivao i, veruj, poneću je u grob.
DUŠAN (Neetrpljivo.): Što je sad meni kazuješ?
MONAH: Čućeš, Gospodaru. Dok je dete bilo malo, u manastiru, ja nisam smetao s uma tvoje naloge i uvek sam mu u dušu ulevao da je nahod, kojega si ti slučajno u lovu našao kraj druma; smilovao si se, digao ga, i meni poverio. Nikad ni jednom reči nisam mu dopustio ni sumnju da mu je majka živa, a kamo li da je on carski sin.
DUŠAN (Nestrpljivo.): Pređi već jednom na ono što imaš da mi kažeš!
MONAH: Htedoh reći, ako smo grešili pre, što smo ga tako vaspitali, sad je već snažan i mudar, te bi mogao znati i razumeti istinu.
DUŠAN: Zašto da je zna? Dvadeset i toliko godina čuvamo tu tajnu, ja i ti — i zašto da je sad iznosimo na trg? Hteo bi valjda da vlastela zna da car kraj svoga kolena čuva svoj greh; ili bi hteo da to sazna carica?
MONAH: Mislio sam samo on!
DUŠAN: Zašto?
MONAH: Jer bi tako znao da je Grozdanin brat...
DUŠAN (Prestravljen, naglo ustaje): I?
MONAH: Ne bi se između njih ljubav rodila...
DUŠAN (Drekne): Umukni!.. (Uzbuđen). Ko te je poslao da mi kažeš tu klevetu; u čije ime govoriš; u čiju si službu stao? Govori u čiju si službu stao?
MONAH (Umirujući ga): Gospodaru!
DUŠAN (Ućuti zbunjen)
MONAH: Nisam zaslužio prekor taj. U mladosti, Gospodaru, bio sam ti nerazdvojan drug. Mnogu smo buru zajedno razvejavali, mnogu lakomislenost zajedno počinili. Kad ono otesmo vlastelinku od muža, da tebe pokrijem, ja primih na sebe celu krivicu i kralj tvoj otac, za kaznu, otera me u manastir. U manastiru sam bio poverenik tvoje ljubavi sa Anđelijom i od tada služim tvojoj tajni kao rob i zato zar da me nagradiš sumnjom i pogrdom.
DUŠAN (Blaže): Govori, dakle, šta je, od kud znaš, ko ti je kazao?
MONAH: Video sam svojim očima.
DUŠAN: Šta?
MONAH: Onoga dana kada ti ode u lov, on je pod gradskim bedemima udarao u gitaru šaljući nekome gore pozdrave; ozgo sa bedema, kao otpozdrav, pao je ovaj cvet! (Pokazuje cvet).
DUŠAN: To je sve?
MONAH: Nije sve. Priznao mi je.
DUŠAN: Priznao, on?
MONAH: I rekao još da nema snage da je se odreče.
DUŠAN: Bože Gospode, je li to tvoja naredba, je li to tvoja volja da mi se za greh grehom svetiš? Moj sin i moja kći, moja krv. Ne, Bože, ti nisi tako nemilostiv! (Monahu, uzimajući ga za ruku). Odi, odi, ovamo bliže ... reci, reci, jesam li to zaslužio? Bio sam mlad ... i ona ... Voleli smo se i morali se rastati. Rastanak taj, ili mladost možda, razum nam pomuti i učinismo greh. Tu nema krivice; nema je ni kod mene ni kod nje — ima je u mladosti. I gde je tu greh — zar je mladost greh? (Sedne).
MONAH:I ovaj cvet je mladost uzabrala.
DUŠAN (Pretrne): Jest imaš pravo!.. Baci to!
MONAH: Ne, to je talac u mojim rukama.
DUŠAN: Talac?
MONAH: Talac odricanja i pokajanja. Tamo u manastiru je u steni jedna ikona majke Božije, pod njom je jedna kamena klupa...
DUŠAN (Sećajući se): Davno već nisam dohodio tamo... Tu na toj klupi smo se sastali, tu rastali, tu je pao prvi i poslednji poljubac ... jedan jedini ...
MONAH: Pred tom ikonom položiću ovaj cvet. Nek vene i uvene tu; tu gde je očev nikao greh, sinovljev nek se ugasi.
DUŠAN (Duboko se zamisli i najzad diže glavu): Pa šta sad?
MONAH: Što tvoja mudrost odluči.
DUŠAN: Mudrost je slaba tu gde se sveti sudbina.
MONAH: Ako bi smeo reći?
DUŠAN: Govori, olakšaj mi!
MONAH: Udaljiti ga hitno sa dvora. Nek ide u Krstopolj, Valonu, Argirokastron, što dalje, što dalje!
DUŠAN (Razmišljajući o tom, više sebi): Drag mi je, hteo sam ga imati kraj sebe.
MONAX: I meni je drag. Ali nemoj suditi srcem već razumom.
DUŠAN (Razmišlja duže): Od sve dece što su se učila u Vizantiji i Dubrovniku izmakao je u znanju i mudrosti. Bio mi je vredan pomoćnik.
MONAH: Manja sg žrtva mora podneti, da bi se veća izbegla.
DUŠAN (Probudi se naglo i razmišlja.): Pa gde je majka Carica i gde si ti? Zašto sve to niste sprečili?
MONAH: O, gospodaru, zar ima sile koja je kadra sprečiti mladosti prvi san?
DUŠAN: I, ja sam poslednji, je li, koji saznaje to?
MONAH: Prvi si, Care, kome govorim.
DUŠAN: Da, prvi kome govoriš ti, ali napolju se već zna i govori!
MONAH (Iznenađen.): Već govori?
DUŠAN: Govori, da! Vlastela mi malo čas dobaci u oči da će nahod biti carski zet. Od kud bi to vlastela pomislila, kad se već ne bi znalo što?
MONAX: Vlastela? — Onda je zlo veće no što sam mislio. DUŠAN: I mora se seći što pre, mora se preseći.
MONAH: Udali ga, hitno udali sa dvora, ja ostajem pri
tom.
DUŠAN (Razmišlja.): Udaljiti ga, ili — udaljiti nju!
MONAH: Nju?
DUŠAN (Dugo razmišlja. Najzad odluči.): Da, nju! Idi, hitno mi ovamo pošalji Momira; a ti se nađi, ako mi zatrebaš.
MONAH (Udaljava se.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|